𝗣𝗿𝗮𝘇𝗻𝗮 𝘀𝗮𝗹𝗮, 𝗽𝘂𝗻 𝗼𝗱𝗴𝗼𝘃𝗼𝗿
Posle četiri imejla, u kojima nije tražena ni povlastica ni tuđi termin, nego samo mogućnost da Dramski studio Gimnazije „Stojan Ljubić” radi popodne, uveče ili vikendom, u sali ili holu, iz Doma kulture „Radan” stigao je odgovor da po Godišnjem planu rada nije predviđena saradnja sa gimnazijalcima. Lepše se, valjda, i ne može reći da za živ rad nema mesta u ustanovi koja bi upravo zbog takvog rada morala da postoji.
Problem, međutim, nije u tome što prostora nema, niti u tome što ustanova brani neki naročito složen, razgranat i sopstveno izgrađen kulturni život. Sala stoji prazna, holovi stoje prazni, Dom kulture nema svoj dramski studio, nema svoju trupu, nema kontinuitet sopstvene pozorišne proizvodnje, nema ni bioskopski život koji bi opravdao toliku zatvorenost, ali zato uredno nalazi način da ugosti, plati i prikaže ono što dolazi sa strane. Drugim rečima, za dekorativnu kulturnu prolaznost vrata se otvaraju, a za ono što ovde nastaje, raste i donosi rezultate, odjednom se pronalazi plan u kojem za to nije ostavljeno ni jedno popodne.
A ne govori se ovde o bilo kome, nego o gimnazijalcima koji su upravo tu salu punili bez organizovanog dovođenja publike, bez obaveznih spiskova i bez one poznate lokalne gimnastike u kojoj se uspeh meri brojem prisutnih po dužnosti. Govori se o mladima koji su okupljali više od šest stotina ljudi zato što je publika želela da ih gleda, o teatru koji je Lebanu donosio nagrade iz cele Srbije i međunarodna priznanja, o radu zbog kojeg su o toj deci govorili pedagozi, pozorišni ljudi i oni koji još umeju da razlikuju događaj od evidencije.
Stvar je utoliko neprijatnija što ovakav odgovor ne dolazi od nekoga ko za taj rad nikada nije čuo, nego od direktorke koja je sa tim istim teatrom nekada sarađivala, bila deo tog puta i vrlo dobro znala šta taj studio znači i školi i mestu. Zato sve ovo ne deluje kao nesporazum, nego kao ona dobro poznata veština malih sredina da ono čime su se juče hvalile danas, kad im više nije po meri, pretvore u proceduralni višak.
Jer baš u tome i jeste poenta ‒ nije ovde odbijena molba zbog rasporeda, nego zbog stava; nije sklonjen jedan termin, nego je sklonjena sama ideja da živ, potvrđen i dokazano vredan sadržaj ne zaslužuje podršku ako ne dolazi kroz protokol, nabavku i tuđ potpis. Za plaćeno gostovanje može, za sopstvenu mladost ne može; za ono što se dovodi spolja nađe se i razlog i forma, a za ono što je ovom mestu već donelo publiku, ugled i nagrade ostaje uredno sročeno objašnjenje da nije predviđeno.
I tako smo dobili gotovo savršenu sliku lokalne kulturne politike ‒ Dom kulture ima program, ali ne i odnos prema onima koji kulturu ovde zaista stvaraju; raspolaže salom od šest stotina mesta, ali ne uspeva da pronađe prostor za one koji su tu istu salu jedini punili bez prisile; govori jezikom javnog interesa, a ponaša se kao da je najveća opasnost za ustanovu upravo živ, uspešan i odavde ponikao sadržaj.
DUŠAN BLAGOJEVIĆ, PROFESOR
P.S.
Ovo nije zvaničan stav Gimnazije „Stojan Ljubić”, niti pišem u ime škole. Ovo je moje lično mišljenje, kao nekoga ko već petnaestak godina vodi nekada Teatar, sad Dramski studio, režira predstave i sa tom decom deli rad, odgovornost i obavezu da ne ćuti kada im se zatvaraju vrata prostora koji bi, po svakoj elementarnoj logici javnog i kulturnog interesa, morao biti i njihov.
