Škola s𝐚 𝐤𝐮ć𝐧𝐨𝐦 𝐚𝐝𝐫𝐞𝐬𝐨𝐦
Na kraju anonimne evaluacije časova srpskog jezika i književnosti, jedan učenik trećeg razreda srednje škole ostavio mi je crtež: mama, tata, on i profesor. Iznad crteža stoji rečenica da će mu, kada završi srednju školu, nedostajati ovakvi časovi.
Taj crtež delim bez želje da od njega pravim orden. Delim ga zato što u nekoliko jednostavnih linija govori o onome zbog čega obrazovanje još uvek ima smisla. Govori o času koji nije ostao u učionici, nego je nekako stigao do kuće. I o kući koja je, preko učenika, stigla na čas.
U školi često govorimo o znanju kroz nastavne jedinice, ishode, pripreme, planove i rubrike. Sve je to važno, ali najdublji deo obrazovanja počinje onda kada se u taj raspored uključi život. Kada ono što učenik nosi iz porodice, iz sobe, iz svojih strahova, odnosa, pitanja, smeha, stida, tvrdoglavosti i nežnosti uđe u učionicu i dobije pravo da bude deo učenja.
Dušan Blagojević, profesor, o uspehu predstave „Lilika“ Gimnazije „Stojan Ljubić“
Tada književnost nije samo tekst koji analiziramo. Ona postaje mesto na kome proveravamo kako ljudi vole, ćute, beže, trpe, opiru se, praštaju, greše, ponižavaju druge, spasavaju druge, izmišljaju sebe ili se od sebe kriju. Kroz likove i rečenice učimo kako se čovek snalazi u svetu. A učenik, kada na času ima prostora da govori, pita i povezuje pročitano sa sopstvenim iskustvom, počinje da razume da se knjige ne čitaju samo zbog odgovora, nego i zbog boljeg razumevanja sebe i drugih.
Zato mi je važan čas u kome se razgovara, radi u grupi, pomera, crta, fotografiše, igra, raspravlja, ćuti kad treba, smeje kad naiđe, zastane kad nešto pogodi. Važan mi je čas u kome učenici ne sede samo kao primaoci sadržaja, nego kao ljudi koji grade zajednički prostor. Nekad je to krug. Nekad mala scena. Nekad jedna fotografija. Nekad pokret koji kaže više od uredno sastavljene rečenice. Nekad pitanje koje ne zatvaramo odmah odgovorom, jer je važno da ga najpre zajedno razumemo.
U takvom času sloboda ima svoj radni oblik. Ona se vidi u mogućnosti da se misli glasnije, da se pogreši bez poniženja, da se promeni mišljenje, da se vidi drugi ugao, da se prepozna tuđi strah kao nešto blisko, da se sopstveni stav ne nosi kao kamen, nego kao nešto što se može brusiti. To je pokret slobode u školi: svakodnevni, ponekad nespretan, ali stvaran.
Svaki čas je, zapravo, mala premijera. Ima svoj trenutak, svoje učesnike, svoju temperaturu, svoju meru umora, otpora, radoznalosti i iznenađenja. I nikada se više ne ponovi isti. Možemo ponoviti nastavnu jedinicu, isti tekst, isto pitanje, istu vežbu, ali ne možemo ponoviti taj razred baš tog dana, taj pogled, tu rečenicu, tu raspravu, tu nelagodnost, taj smeh, to malo pomeranje u razumevanju. Zato je svako iskustvo u učionici dragoceno: kao jedinstven susret ljudi koji su tih 45 minuta nešto pokušavali zajedno.
Ovaj crtež mi je zato važan. U njemu se vidi da je učenik čas doživeo kao deo svog sveta, a ne kao tuđu obavezu. Nacrtao je porodicu i školu u istoj slici. Nacrtao je da ono što radimo na času može da se vrati kući kao misao, kao razgovor, kao osećaj, kao trag. I da ono što učenik donosi iz kuće može da uđe u školu, da ne bude ostavljeno ispred vrata, nego da postane deo razumevanja književnosti, ljudi i sebe.
Obrazovanje, kada je živo, ne traži od učenika da sakrije život da bi ušao u učionicu. Ono mu pomaže da taj život razume, proširi, izgovori, preispita i ponese dalje malo slobodnije.
Zato je meni ovaj mali crtež velika rečenica. U njoj piše da škola može biti mesto znanja, susreta i pripadanja. Mesto u kome se uči književnost, ali se usput uči i kako se živi među ljudima.
A ako učenik trećeg razreda srednje škole na kraju anonimne evaluacije napiše da će mu takvi časovi nedostajati, onda je to dovoljno da poverujemo da se nešto važno ipak dogodilo. Tiho, između knjige, razgovora, crteža i života.
IZVOR: FBR DUŠAN BLAGOJEVIĆ, PROFESOR, GIMNAZIJA – LEBANE
