𝐔𝐩𝐮𝐭𝐬𝐭𝐯𝐨 𝐳𝐚 𝐮𝐩𝐨𝐭𝐫𝐞𝐛𝐮 𝐩𝐮𝐛𝐥𝐢𝐤𝐞.
U autoritarnim sistemima nasilje retko dolazi kao iznenađenje. Ono se vremenom normalizuje i pretvori u događaj. Umesto naredbi – program; umesto represije – koncert. Umesto odgovornosti – „radost za narod”. Od građana se ne traži lojalnost u političkom smislu, već nešto jednostavnije – da sede mirno, aplaudiraju i potvrde da je sve u redu.
Zato ponašanje građana u Čačku nije incident, nego čin građanskog otpora. To nije bio emotivni ispad niti napad na muziku, već svesno odbijanje da se učestvuje u režiranoj slici normalnosti. U trenutku kada je sa bine stiglo „Sram vas bilo”, uloga publike postala je jasna ‒ budite tihi, zahvalni i bez prava na odgovor. Odbijanje te uloge jeste politički čin.
Pesma tu nije nevina, ali nije ni glavni problem. „Lili Marlen”, na našem prostoru upamćena kao zvuk okupacije, iako je u suštini antiratna ljubavna pesma, pokazuje kako se emocija koristi kao paravan. Kada pevačica bliska vlastima i otvoreno lojalna režimu peva u trenutku društvene krize, i biva masno plaćena novcem poreskih obveznika, muzika prestaje da bude umetnost u javnom prostor i postaje deo režimske scenografije. Ne po sili, već po izboru.
Kada su zvižduci ignorisani, a građani prozvani i posramljeni, telo je reagovalo. To nije eskalacija nasilja, već preuzimanje političke agencije – sposobnost ljudi da deluju kao politički subjekti, a ne kao pasivni primaoci odluka. Drugim rečima, mogućnost da neko ne samo trpi ili posmatra, već da utiče, reaguje, odbije, prekine, kaže „ne” i time promeni tok događaja, makar minimalno. Zvižduk, pokreti, pomeranje, grudva ‒ to su minimalni oblici otpora tela koje odbija da bude stvar. Ćuveni pedagog Paulo Freire to precizno opisuje: „Obespravljeni su uništeni upravo zato što ih je položaj u kome se nalaze sveo na stvari. Kako bi povratili svoju ljudskost, moraju prestati da budu stvari i početi da se bore kao ljudi. Ovo je nužno. Ne mogu se upustiti u borbu kao predmeti kako bi kasnije postali ljudska bića. Borba počinje priznanjem ljudi da su uništeni.”
U Čačku se upravo to priznanje dogodilo javno.
Posmatrano iz perpsktive Augusta Boala, tvorca teatra potlačenih, ovo je trenutak kada publika prestaje da bude publika i postaje akter. Scena moći se raspada onog časa kada građani odbiju pasivnost. Nasilje računa na mirna tela. Otpor počinje kada se telo pomeri. Ne kao haos, već kao jasna poruka ‒ nismo dekor, nismo predmetri, i ne pristajemo na ovu predstavu. Gest publike je fizičko i simboličko preuzimanje kontrole nad prostorom – što je upravo suština Boalovog i Freireovog viđenja otpora.
P. S. Vidim da se povodom dešavanja u Čačku oglasio i Boris Tadić, skandalizovan postupcima Čačana, koji sve svodi na pitanje bontona i „napad na ženu“, umesto da prepozna čin građanskog otpora kao reakciju na sistemsko nasilje. Tadićev tekst je moralizatorski i depolitizovan. Ignoriše kontekst, istoriju, simboliku i otpor tela i publike, i stavlja težinu na formalno nasilje, dok pravo, sistemsko i simboličko nasilje vlasti uopšte ne dotiče. Ironično je da upravo on koji je svojim postupcima i nepostupanjem omogućio dolazak sadašnjeg režima drži lekcije o „pristojnosti”. Tadić insistira da Bekuta nije političar, već „žena sa talentom”. To je retorički trik da se depolitizuje situacija, iako je njen koncert u političkom kontekstu i deo vizuelnog i finansiranog legitimizovanja vlasti. Njeno „nepolitičnost” je izmišljena, jer koncert služi kao instrument moći i simboličke podrške režimu.
Suma sumarum, što reče jedna gospođa u komentaru ispod objave B. Tadića: „Gospodine, ne seri!”
IZVOR: DUŠAN BLAGOJEVIĆ
