КЊИЖЕВНИ РАД: РОМАНИ: Изабрани живот (Из бележака мојих дана, Лесковац 1997), Изабрана тишина (Случај новинара Косте Даниловића, Лесковац 2000), Изабрани дани (Лесковац 2012), Измаглице – трилогија (Лесковац 2016); ЗБИРКЕ ПЕСАМА И ПРИЧЕ: Чудна лађа (Лесковац 1987), Дневник на распусту (Лесковац 2002), Говор камена (Лесковац 2004), Песма жени (Власотинце 2007), Невреме – приче из завичаја (Лесковац 2016); СТУДИЈЕ И МОНОГРАФСКЕ ПУБЛИКАЦИЈЕ: Лесковачки писци – трагови и трагања, I-II (Лесковац 2015, 2016), Лесковачки песници – панорама лесковачког песништва 1944 – 2014, (Лесковац 2015), Хумор у делима писаца лесковачког краја (Лесковац 2016), Говор Лесковца и југа Србије (Лесковац 2016), Проф. др Драгомир Радовановић: живот и мисао – хрестоматија и коментари (Лесковац 2017), Проф. др Душан Јањић: живот и мисао – хрестоматија и коментари (2017), Проф. др Тихомир Петровић: живот и мисао- хрестоматија и коментари (Лесковац 2017); Др Добривоје Бошковић: живот и мисао – хрестоматија и коментари (2017), Изабрани списи – сликање меморије (романи, приче, песме, аутобиографија, Лесковац 2016), Аутобиографија – време сенки, I део (Лесковац 2016).
Данило КОЦИЋ: СВЕТИОНИК – ПЕТО ПОГЛАВЉЕ
V
Била су то времена која се чинила нестварним.
Оно што се дешава око тебе.
Око твојих горштака.
Око забрана и њива.
Било је то доба када се морао брзо да одрастеш.
Да се не скриваш пред тим незнанцима.
Да будеш јачи од њихових намера.
Да прочиташ шта ће бити њихов наредни наум.
И разумем неразумно!
Било је за тебе то чудно лето.
Из дана у дан претопло.
Студенти су дигли глас.
Да мењају свет!
Припремао се за студије.
Из новина сазнао понешто.
Тек када је ОН рекао шта је мислио, развило се коло.
Сви су их подржали, хапшења су одложена.
За нову смену!
Прве ноћи.
Друге ноћи.
Стоте ноћи!
Још си био млад да разумеш нијансе у истинама.
Ниси ни знао да пишеш песме.
Ни приче.
Романе још мање.
Био си рањен, иако те нису премлатили.
Само су дојавили да је старији твој школски страдао.
Стрпан је у самицу.
Касније су га научили памети.
Заборавио на студије.
На светла велеграда.
На сан о факултетској дипломи.
Једва је, много година касније, нашао ухлебљење.
У кафани се запослио, пропио и убрзо – умро!
Био си на његовој сахрани.
Ниси могао да изговориш ниједну реч.
Слушао да је судбина јача од људског ината.
Да се, наводно, није инатио, још би био жив.
Испало је да су се заинатили због неправди.
Због слободног гласа.
Због права на реч.
На мисао!
На спокојан сан!
На окућницу и дом!
Зато си бежао у осаму.
Далеко од људи.
Од градске време.
И подвожњака, посебно од те бољке.
Бежао си и од слике полицијског кордона.
Од сенилне власти која се претвара у паметне људе.
Од успаничених властодржаца који глуме свемоћне.
Од оптужби које нико неће моћи да чује.
Хтео си, као и твој страдали друг, да будеш свој.
Било ти жао што ниси рођен годину дана раније.
Због закашњења, 68. доживео преко ТВ.
Упамтио само неколико слика.
Наоружане полицајце који пребијају гладне студенте.
Обраћање великог вође који подржава захтеве.
И козарачко коло као симбол победе моћника!
Песимизам те заробио.
Ниси могао да мислиш, а мислио си!
Ниси могао да спаваш, а спавао си!
Ниси могао да разумеш време одрастања.
Закорачио у пунолетство, у неизвесност.
И закорачио у живот о коме је ОН одлучивао.
Због тога, био на сигурном путу очајања.
На стази која је невидљива за твоје рањено око.
На обали оне стране реке која није твоја.
Живот ти је постао нека врста молитве.
Молитве која је доносила нову наду.
Молитве која те ослобађала тескобе.
И молитве које је могла да те одведе у нигдине.
Ново доба ти је постало мало разумљиво.
Приморан, идеш, али као да су ти очи затворене.
Зато ниси видео ни птице, ни реке, ни планине.
Зато ниси уочавао промене годишњих доба.
Зато ниси разумео оно што ћеш схватити касније.
Само по шумовима препознавао време.
Само по киши препознавао непогоду.
И само по грмљавини открио скривени страх.
О том времену исписао си изгубљени дневник.
Уверавао себе да се све може заборавити.
Преварила те непоткупљива мисао.
Највише и болно твоје старачке године!
Мудровање ти није било довољно да разумеш свет.
У апсанама су боравили твоји.
Ти си избегао ту замку живота.
Ни они ниси били криви.
Морали су, јер су били обележени.
Пронашли накнадно њихова имена.
Накалемили им оптужницу.
Жалбе нису помогле.
Касније су причали да су поносни на те дане.
Знали су где им је место.
Сада је 68. далеко.
У твоме забрану!
У твоме непоткупљивом гласу.
И старачким ногама.
Била је најјачи крик.
Пробудила савест.
Остала као велика опомена.
И слика над којом се треба поклонити.
И данас.
И сутра.
И за сва времена!
Отац те саветовао када је било доба жетве.
Ово је мера времена.
Држи се ње, не и мојих мера.
Ниси га послушао, само тада у животу!
Веровао у његову лековиту мисао.
Када ти је било најтеже, гледао си његове очи.
Посматрао покрете и висину гласа.
Следио их из дана у дан.
До његове смрти.
До твога пунолетства.
И твојих старачких дана.
И ниси се покајао.
Знао си да је то сигуран пут.
Други су можда бољи, лакши, али страни.
Због тога ниси веровао у неверке.
У људе лаког обећања.
И непоуздане када ти је најтеже.
У младости, велики град си доживео у више боја.
Упамтио си сва важна места и имена.
Погледао све важније позоришне представе.
Повремено пратио фудбалске мечеве.
За то је било, али није било за друге намере.
Због сиромаштва, често си гладовао.
Гледао на сат да одеш међу првима на ручак.
Вечеру продавао да би преживео.
Доручка се и не сећаш.
У томе ниси био једини.
По томе памтиш лоше студентске дане.
Било је и лепих, али у траговима.
Хтео си да нађеш свој пут.
У време страних ветрова било је претешко.
Био си део чудне генерације.
Многи те нису волели, као и остале.
Многи су те ценили, али гледали испод ока.
Многима си био потребан као порука новог јутра.
Укратко, било је свакојаких слика и дешавања.
Писао си личну историју своје патње.
Личну историју твојих најближих.
И личну историју свијих узора.
Полемисао са собом у себи.
На састанцима и са другима.
Слушали твој глас као поруку новог доба.
Као замисао надолазећег трајања.
Као нестварну причу сурових дана.
Ниси био увек прецизан због опреза.
Због суманутих доушника који су били немили.
Хтели су да дошапну твоје име где и када треба.
Схватио си рано смисао толеранције мишљења.
Тога, нажалост, није било довољно.
Био си приморан да слушаш исте реферате.
Исте говорнике.
И нове, старе поруке.
Мислио да мислиш својом главом.
Не увек, признао си најбољим другарима.
После друге, уз смех, говорили су да су слични.
Оправдавали сте ставове цитирајући реферате.
Наводећи да има завереника и завере моћника.
Да су сви добро скривени, док не дође глас.
Они су могли да га чују, не и ти.
Ни школски пријатељи с којима си делио сиротињу.
Ниси хтео да будеш недоречен, али није увек тако.
Тежио истини, и то је довољно за утеху.
Схватио живот као поклоњену религију.
Као тренутак који је ту дошао да би нестао.
Као време које ти је дато да сазнаш понешто о себи.
О другима.
И они о теби.
Научио бар неке истине о животу.
Више ниси мислио да знаш и оно што не знаш.
Више ниси туговао када си повремено поражен.
И више ниси ишао ка необичним догађајима.
Прочитао да је професор титула, учитељ позив.
Није те било тако дуго и када је требало да те буде.
Ниси могао свима да објашњаваш све своје заблуде.
И све своје пропуштене прилике живота.
Знао си од малена да путујеш кроз време.
Кроз крајеве.
И брдо прочитаних књига.
Ниси проживео пет живота.
Довољан ти је био сам један прелеп сунчани дан.
Пријатељски осмех.
И мирис липе крај старе куће.
Научила те 68. да будеш другачији него што јеси.
Да не верујеш свим причама.
Свим испразним говорима.
И свим наметнутим истинама.
Говорио си: „Питање, то сам ја!“
Могло је да гласи: „Несан, то сам ја!“
Или још поразније: „Патња, то сам ја!“
Онда схватио да би то био пораз.
Пораз пред животом.
Пораз пред другима.
И пораз пред својом неурађеном сликом!
Склањао се од хвалоспева као од невремена.
Од лажи као од грмљавине.
И наметнутих победа као једине истине.
Покушао да црташ аквареле.
Покушао да пишеш афоризме.
И покушао да имитираш свој други глас.
У свему си био успешан до пораза.
Незадовољан као да си добио најјачи шамар.
Плаховит као да се спремаш да се свађаш.
И нељубазан као да те нису добро васпитавали.
Све је било у знаку 68. коју си понео као свој крст.
Као прву годину новог живота.
Као убедљиво највећу рану свога дневника.
И као своју највећу бољку од које се умире.
Живео си у време два различита света.
Твој болан, сиротињски и сељаљки.
Њихово лажљиво градски и монденски.
Две непомирљиве слике које су те пратиле.
Два непомирљива одговора твога сазревања.
И две наметнута сећања која треба преживети.
Победници исписивали границе своје моћи.
Побеђени исписивали границе своје тишине.
Први су мислили на вечност.
Други да преживе наредни дан.
Знао си своје место, свој заметнути кутак дивљине.
И непрочитану књигу која је личила на Библију.
То те није замарало.
Није те ни љутило.
И није те инатило.
Мислио, то ти је једино остало.
Како да се одужиш старијим школским пријатељима.
Како да напишеш дневник сећања на њих.
На њихову и твоју 68.
Последњу, препуну рана, у њиховом трајању.
Твоја је била дубока, али си преживео.
Они ниси били те среће.
