ЛЕСКОВАЦ – Ово је прича о Славици Благојевић, уметничко име Анисија Цреповић, песникињи, сликарки и новинарки о којој је писао познати лесковачки новинар и писац Владимир Красић, а она му се одужила предивном песмом и оценом о његовом раду.

Проф. др Димитрије Калезић, пројерјер-ставрофор о Славици Благојевић

СЛАВИЦА БЛАГОЈЕВИЋ – АНИСИЈА ЦРЕПОВИЋ

Славицa Благојевић, уметничко име Анисија Цреповић, песникиња, сликарка и новинарка о којој је писао познати лесковачки новинар и писац Владимир Красић, а она му се одужила предивном песмом и оценом о његовом раду. Проф. др Димитрије Калезић, пројерјер-ставрофор о Славици Благојевић о њој је написао веома инспиративну биографију: Рођена је 13. октобра 1958. године у Ћуприји. Живи у свом родном селу Лешју код Параћина у споју са планином Баба. Основну школу завршила је у свом  селу. Од петог до осмог разреда похађала је школу  “Бранко Крсмановић“ у Доњој Мутници, дневно пешачећи десет километара. Средњу медицинску школу  завршила је у Лесковцу. Радник је Дома здравља у Параћину , медицинска сестра- техничар. Радни однос засновала је1977. године и ради до дана данашњег. Од 1996-1998. године радила је у граду Sabratha u Libiyi при National Cancer Institute као главна сестра на мушком одељењу хирургије и интерног.

 Славичин отац пок. Живојин Благојевић са завршеном средњом индустријском школом, био је један од утемитеља музејске делатности на територији поморавског округа (оснивач музеја у Доњој Мутници, и утемитељ музеја у Параћину и Завичајног музеа у Јагодини). Ископине је вршио са Миланом Гарашанином и Даницом Максимовић. Био је и врло признат познавалац геологије на читавој територији Србије. Сарађивао је са Геодетским заводом у Београду.

Њена мајка, Олга Благојевић, била је помоћни службеник при Фабрици цемента “Нови Поповац“ у Поповцу. Завршила је једногодишњи курс за болничара. И била прва жена у ширем окружењу која је у то време засновала радни однос и дочекала пензију из те генерације.

Њен брат, пок. Љубиша Благојевић, био је индустријски радник при Фабрици цемента „Нови Поповац“, Поповац и значајан радио аматер регистрован под називом „Младост“ у Лешју.

Славица Благојевић је, иначе, говорила у стиховима пре своје писмености, по чему је памте њени мештани. Од првог разреда основне школе кренула је са записивањем својих пјесама и прозних радова. Пјесме су јој у првом разреду основне школе објављиване у локалном листу „Нови Поповац“.  У чет-вртом разреду бива награђена дипломом и књигом са објављеном пјесмом „Птица“ у дечјем листу „Кекец“. Године 1976. завршила је семинар за манекене при „Центру за савремено одевање“, у класи Миме Ражнатовића у Београду.Исте године постала је члан Удружења писаца „др Мирко Бањевић“ у Параћину.

Славица Благојевић добровољно је одслужила војни рок 1984. године у Новом Саду, чију класу је предводио мајор Миљојко Ђуричић у бившој Југославији. Била је једина жена на мобилизацијској војној вежби дивизијског батаљона који је предводио генерал пуковник Благоје Хаџић. Сада је подофицир у резерви и носи чин “водник“.

Славица је завршила три политичке школе и бавила се веома успешно локалном политиком. Дала је својим радом велики допринос своме селу. (Била је председник омладине, предсједник АФЖ, предсједник Савеза социјалистичког радног народа села Лешја). И члан СКЈ.

Награђивана је за књижевност и сликарство (слика на уљу од 1979.г., и на кинеској свили од 1991. године). Члан је КЛУЈ (Клуб ликовних уметника Јагодине). Налази се на порталу Савремених српских сликара на ф.б. Пише пјесме, поеме, прозу, хаику и хаибуне. Слика хаиге на кинеској свили. Приредила је пет самосталних изложби слика на кинеској свили и више групних.  Од тога три ажириране.  Присуствовала је колонијама сликара.

Њене пјесме и хаикуи су објављени у преко педесетак зборника широм бивше Југославије и свијета. Налази се у електронској Енциклопедији и Антологији свијета као сликар хаига на кинеској свили. Њене слике и име су уписани међу најзначајнијим свјетским великанима сликара на кинеској свили. Једна од најдражих награда за поезију јој је дољена 1980. године од Мире Алечковић на Сусретима другарства у Бору. Следећих година добија за редом прве награде на истим такмичењима такође и општинским, чији је председник жирија био Радомир Андрић, садашњи председник Удружења књижевника Србије. И члан жирија Лаза Лазић коме је објавила књигу песама „Михољско лето“. Никада није присустовала тамичењима. Секретар културе Миливоје Мића Вучковић града Параћина је прослеђивао њене пјесме и примао њене награде.

Године 2004. у дану славе манастира „Покров Пресвета Богородица“ у Лешју, у години обнове манастира са  пет подвизница: Бојаном, Јеленом, Мирјаном, Сунчицом, Жилијетом и јеромонахом Јованом наставила је после шестовековног затишја традицију културне баштине. У месту Мале Свете Горе Лештијанске у центру српске средњевековне духовности, културе, економије и политике. Манифестација носи назив «Петрус настамба уметника» и тога дана упознала је председника УКС Радомира Андрића који је увеличао својим присуством све будуће манифестације које је она организовала на себи својствен начин свих следећих година,  о свом трошку. Исте године основана је при манастиру библиотека „Венедикт и Анисија Цреповић“ са знаменитим писцима који су приложили своја ауторска дела (Радомир Андрић, пок. Момчило- Мома Димић, Адам Пуслојић, Светлана Арсић, Миленко Ћировић Д. Љутички, Србољуб Игњатовић, пок. Владимир Красић, др Мићо Цвијетић, археолог Радослав Прокић , историчари, филозофи и слависте… и многи други до броја тридесет пет учесника. Тога дана основана је и продајна поставка слика галерија „Анисија Цреповић“ са 47 знаменитих академиских сликара из Србије. У исто време изгорео је и Хиландар. (Галерија и библиотека више не датирају при манастиру, одговор је непознат).

Учествује 2005. године на  IV Међународном сајму „Бизнис база“ у Београду сликама на свили и одевним предметима. Том приликом промовисала је Насеобину песника “Петрус настамба уметника“ и хаику књигу с преводом на енглески језик “Гугуткина огрлица“. У присуству књижевника: Радомира Андрића, Момчила Моме Димића,Адама Пуслоића, др Миће Цвијетића, пок. Владимира Красића и других значајних уметника. Почасни гост био је монах   Хиландарац Петар Улемек. 

Године 2008. основала је библиотеку „Анисија Цреповић“ у истуреном одељењу Основне школе “Бранко Крсмановић“ у Лешју.

Године 2011. даривала је књиге Основној школи у селу Свођу код Власотинца и била је члан међународне Екипе „Дарујмо реч“ коју је водила Зорица Сентић. Такође је године 2015. даривала књиге Основној школи “Бранко Крсмановић“ у Доњој Мутници.

 На дан Свете Тројице, 03. јуна 2013. године, у присуству Његовог преосвештенства Епископа крушевачке епархије др Давида Перовића, проф. др Димитрија Калезића, протојерер-ставрофор, Братиславом Ђорђевићем, протонамесник параћинске епархије, Јован Миленковић, прото –синђел манастира у Лешју и другим црквеним великодостојницима са учесницима председником УКС Радомиром Андрићем, уредником Књижевних Новина др Мићом Цвијетићем, и другим значајним књижевницима из Србије, са појцем Светланом Стевић Вукосављевић, проф. др Татјаном Олујић, виолинисткињом,  историчарима: проф. др Живојином Мишићем, мр Небојшом Ђокићем, Маријом Вушковић и другим знаменитим гостима оснива АКАДЕМИЈУ поезије и уметности, под ведрим небом крај извора „Врела“. 

Године 2014. започела је издаваштво у својству Књижевне заједнице у Лешју са едицијом библитеке: “Венедикт и Анисија Цреповић“. Издавачка кућа “Анисија“ је регистрована при  Народној библиотеци у Београду и са истовременом базом података Међународној библиотеци у Лондону. Књиге се пласирају  путем светске берзе књига широм света. Књиге из едиције библиотеке налазе се при Патријаршијској библиотеци у Београду, Краља Петра I, број 5.

Славица Благојевић објавила је књиге:

• Књиге песама: “Шкољка“1985.године, “Повеља на сиги“ 1989. године;
• хаику књиге: “Перунике за Перуна“ 1993.године, “Перунике за Фабиолу“1996. године и  “Гугуткина огрлица“ (Theturtledove’ snecklace) с преводом на енглески језик 2005. године.

Славица носи чин “Витез дама Темплар“ и члан је О.С.Т.М.Х. у Београду, члан је Удружења књижевника Србије, Београд, Француска 7. и члан је Удружења новинара Србије,  Београд, Ресавска 28.

Била је дописник “Политике“ за Параћин, Ћуприју и Јагодину. Њени објављени прилози “Политици“ налазе се у архиви   Завичајног музеја у Јагодини. Писала је за лист “14 дана“ из Параћина, “Нови пут“ из Јагодине и за београдске “Вечерње новости“. Стални је новинар – сарадник  интернационалног часописа Идентитет. Члан је Удружења хаиђина Србије и Црне Горе у Београду, Француска 7. Славица Благојевић такође, афирмише младе да пишу а то најбоље потврђује и прво издање Зборника дечјих радова “Уском стазицом ка Петрусу“ које и поновљено издање.

И на крају да закључимо: ова изузетна и мултимедијално талентована умјетница је усамљени ентузијаста у свим својим организацијама које води тихо и ненаметљиво, без потребе публикација, медија и  награда за свој рад.Кроз свој књижевни опус, средњи век, инсунуира монахињу Анисију Цреповић, кћерку војводе Црепа Вукославића, а унуку жупана Вукослава, и праунуку жупана Црепуна из Травуније (Требиња). Тако и гласи њено уметничко име. Име Анисија доделио јој је Адам Пуслојић песмом „И стуб и грана“, с акцентом да су јој име доделили сви њени гости уметници, сви писци Србије.     

Познавалац је језика: руског, енглеског, латинског, италијанског и арапског. Опус рада јој је средњи век и неговање црквенословенског језика.

Њено жиће се још дописује. У овој биографији је свакако много тога написано и много тога још треба да се допише. Оно што није записано као да се није ни догодило. Човек је склон забораву. Славица Благојевић не жели да памте њу већ Анисију Цреповић.

Њен пут издаваштва и уметности води ка обнови библитеке при манастиру Хиландару при којој су биле смештене књиге, свици, трагоси и преводи писаца, филозофа и летописаца Јована лештијанско-стјеничкога и Венедикта Цреповића из петрушке властелинске области, као и свих једанаест повеља са којима је Света Гора Лештијанска била у вези са Светом Гором Грчком.

Мисија која у овом Светогорју где она живи на сто метара од манастирског комплекса Божјом вољом просветљује пут којим подигнуте браде увис  у свом тиховању ходи потпуно непримећена, потпуно осамна.

Мото Славице Благојевић гласи:

      „Мој језик је црквенословенски. Срце је моје

       живи извор ватре у њему куца водени сат.“

                           Проф. др Димитрије Калезић, пројерјер-ставрофор

П.С.

ВЛАДИМИР КРАСИЋ (1943-2008) – написао је крајње занимљиву песму посвећену овој песникињи, сликарки и новинарки под насловом “Анисија са жигафоном”

АНИСИЈА СА ЖИГАФОНОМ

Анисија из Лештијанске пустиње

Са  жигафоном небеском фрулом

Тка своје снове на свили из раја

Она сања небеса и просранства

Зведама треперавим обасјана

Кад нечујно хода до Хиландара

У који не може ни ногом да крочи

Заљубљена је у песника што већ

Љубав има а с њом у оперу ипак сме

 

Анисија ипак свог песника

У песму ставља и држи га

На јастуку узглавља и лаже мајку

Он је само мој – Бог то Мајка зна

И мученица све зна – трпи и чека

Песнику из раја припрема погачу

Муком и знојем умешену

Са мирисним трава опточену

Под ешким сачем у жару

Запретену и у пепелу испечену

 

Анисија у звезде гледа и чека

Свог а туђег песника човека

Радује му се и трепери ноћима

Са лептирићима у стомаку

Милује сису и нуди му брадавицу

Он спава и појма нема

На чије су обрве слетеле птице

Сновидице и сузу што капље

Низ планину Бабу изнад пустиње

На којој црквица одолева

Док краљица Славица песме снује

И песму свом песнику пева.

 

АНИСИЈА ЦРЕПОВИЋ – О ВЛАДИМИРУ КРАСИЋУ

РАБКА ШТО ЈЕДНАКО ЛЕТИ

Др окултних наука Владимиру Красићу, књижевнику и новинару, песма је настала истовремено када је и мој пријатељ остао без очног вида због болести од diabetesmellitus, док сам му читала песму путем телефонског разговора којом сам дала одговор на песму „Анисија са жигафоном“ сазнала сам да ме је време поразило. У години 2008. у којој сам остала ко срце у златном пехару за вино, у неком мраку, у висини ове планине изнад моје хиже, без сјаја чак и очију слепих мишева ту у њиховом обитавалиштву те касне вечери. А желео је; „да ако ја могу овде да живим“, да се и он настани у тој настамби поезије и уметности под самим небом. Тог истог лета био је мој гост са својим синовима, новинарима Братиславом и Иваном Красићем. Птица рабка једнако лети … 

Над пустим тлом израста

атласно небо из ковнице молитвене Раванице

шире од ношчног добовања Матере Петруше

покривен олтар до његових рогова.

Празнујте учесталим жртвама, отуда долази крв.

Уљар сноп, тај ће пожњети, радосне руковети

вечне хране жића.

Али тамо, у дубини планине, жив креч с очима Праотаца

међу јатом моруна.

Тамо очи ничију срећу не дотичу.

Кошава дувајућа струже бојиште.

Затворена у блону своју ослушкујем оутрое дана

Над срећном правдом одеждом. Откидам гутљај вина

багрено – бело пенушаво.

Оу тами разастрте ношчи, никаквих лептирова око лампаде.

Ту је свиац оседлао сваку пчелику у улијанику,

Асплад џбуње толико споконо спрам дуге, спрам неба.

И јасен који шуми непомичан, као да то би вечити дан

пред дуго одиста дуго путовање …

Велике очи шаре самониклих дрвета сада је

предео планине Бабе осликан белим цветовима

рано је ово пролеће, ледени петрос никад топао.

Само што заридао није на трагосу истом бојом

мастила боје уздрхтале траве, онаквог каква је и сама планина.

Божанствене.  Да твоје очи.

Очи витезове које нећу бојиштем назвати.

Ово је моја сопствена христинизација.

Твоје очи, велике у облику крошње црног јасена, ал и

цвету винових гроздова налик.

Расло гроздова нашег виногорја си Ти.

Што израста у пустињи над пустињама лештијанској и

голом гранчицом цвате ва тамми што ослушкује,

гушиш се у петросу, лебдиш с Праотацима у њему

успокојен си у њему.

Перине и шкољке заједно с тобом уснули унутра

с уљаницима и пољскм цвећем

чак и дажд спава

по петросним узглављима под атласним саванима.

Кругови Солнца, откуцаи жилавих петросних срца

и агерија петросних. Белих као очи статуа у апотеци.

Миленијумима круговима солнца и луне витла усахло

Панонско море своје издисајне валове у силовитом паду

петроса у дубине,

петросно према небу од петроса … да осетиш

како се овде и сада итовремено усрећу у одласку

и поврату оседлане свицима пчелице.

Време љубави и кончине цела – цела природа је око тебе.

А где си?

Где си Ти, рабка је у високом растињу жита

Укопутно излеже з авга, благује тамо у зрцалу језера

Које лагано у приобаљу захвата голуждраве птиће.

На сам дан славе њене није свануо дан за повратак.

Ја чекам перину што једнако лети.

Кончаније и жиће – прејаки попут оног петрошког вина.

Да, бити оно што и ношч, сам себи самом једнак,

 Пламеном светиљца упиљеним у УМИЉЕНИЈЕ очи

Недокучиво и благо као што јасен трепери и шапће.

Перијца под епитрахиљом, брижљива перина сама

Присиљена да вериге петрос јој буду.

Оно што беше ми на врх језика, али што не могадох да кажем

И пламен воштанице попут беле куне се узвиси…

Рог од јелена, можда чак и збра, покрива звек плаве тишине.

На пуничи тог мора

одасвуд обливеном таласима, где је средина пловидбе?

Свето Пантелејмонска млитвеница далеко беше, сад је

Неизрецива и блиска; дроњава риза, пуна чичкова, трстике,

Полистравион, омофор, епитрахиља оу две поле,

На телу које куља изнура утњава пренапрегнутог срца

Док везем стихару са свим житељима Петрушиног тока

Светлим концем надбдренице истим

Ораменталним додацима уз тих славослов

Сестре ми Јефимије

Реченије нежним љупким замамљујемо новонастале свеце.

Какав страховит притисак на уска окна молитвенице.

Колико жудње и дима смирне од своје да угледаш све до

Крајишта петросја.

И рабке смирјани лет.

Како се подиже увис, сјајнооки крупнородни

што око зглобова свијену носиш ме, упртену

у сваки чвор вунене бројанице рачетељнији митрополиту

брате мој, Венедикте, под сенком перине лета.

Бездомно обоје кружимо око скиније амбиса, има ли заборава?

Нема твог, осећам их во својим молитвама, већ дугих.

Да ли је ношч да ли је дан или је ношч?

Рабка сања о рачку руменог сумрака што хрли руменилу јутра

Над језером Мрваје лет преосталих жутокљунаца.

Полуношчница је, благује огледаући се в лиу отртог очног вида.

Бела осама насупрот черној осами Или черна против беле?!

Плишт се оглашава међу сигиним зидовима

Испрскана мастилом, ва скрипторијуму…

Оу тами сандалије свицем запертлане, она ме саплиће

Риза радовнија.

Гномо уврх највишег врха планине уврх највишег петроса.

Сам себи сенка.

Сати замичу, време мињава, ношч лагано меље у жрвњу

Сваку нову серпом пожњету руту.

Звездозналац у подртом хаљетку руковолшевием

Закрпио пукнуту кроку.

Да. Бити оно што и ношч, сам себи једнак.

С пламеном светла упиљеним у њене очи, недокучиво

И благо као што јасен трепери и пашће,

Кончаније и жиће прејаки попут оног вина у мени

Као што беше ми на врх језика, ал што не могадох да кажем,

Крока што ко стрела стујне мноме

Од најчстије срећне молитве.

И пламен свешче истрчава попут беле куне

у дубини житног поља

… још ближе светлима ауреола дугиних.

И почетакисторемено.