ЛЕСКОВАЦ – На свом ФБ, мр Зоран Јовановић, познати лесковачки писац и афористичар, објавио је песму „Кучка“ инспирисан чувеном песмом Сергеја Јесењина. Јовановић даје следећу напомену: „Замисли, само замисли ситуацију – Јесењин је из Лесковац и пише Песму о керуши… како би то изгледало?“ Ето те заиста више него успеле Јовановићеве песме. Честитам на храбрости.

 I

ЗОРАН ЈОВАНОВИЋ: КУЧКА

Зором, јутрос, у ајат под кућу
међу шушке у стари капути,
окучила једна стара кучка
три шарени и четири жути.

Длаку ги је до пред мрак лизала
пол’к, с’ језик да не ги пробуди
скивкали су, док нађоше сиску
тад ги приви на кучећи груди.

Кад кокошке пођоше на спа’ње
да се качив на неки прут јак
домаћин т’г излегну из кућу
и кучики натрпа у џак.

Кучка је по њега све по траг трчала
стизала га, ко да шпијунира
он кучики с’ џак баци у реку
стару кучку не гу теше дира.

Довукла се по црну т’мнину,
измрзла се увукла у шушку,
месец ву се, над кућу, учини
к’о кутренце сас малечку њушку.

Гледала је у звезде на небо
по малечки од жал завивала
Месец се по небо тркаљао
жална се је пред зору успа’ла.

Без глас, она, тако занемела,
по кутрики од жалос’ липцала
склопила је тужни псећи очи
б’ш кад једна звезда је паднала.

Зоран Јовановић

II

Зорана Јовановића недавно је објавио нову књигу, „Вика ми Лејка“ писана на лесковачком дијалекту. „Кафана је институција, једино место на које журим да дођем и одакле се нигде не журим. Тамо се једноставно испразним, пиће ми узме памет, а конобар паре. Такав је и Лејка, главни јунак збирке прича „Вика ми Лејка“. Он је типичан Лесковчанин, другар до даске, фрајер, интелигентан, духовит, козер, врцав… За сваку ситуацију они ма свој угао посматрања окренут хумору и сатири, добронамеран је, хоће свима да помогне и угоди, части, да буде чашћен, да запази, да буде запажен, да вас насамари када најмање очекујете. Лејка је лик ововременски и свевременски. Књига је писана јасним стилом, без увијања и разглабања, дијалози су јаки, јасни и течни. Посебна вредност је што је писана на нашем лесковачком дијалекту, који треба неговати, јер је он наш знак распознавања и да је био погрешан не би се одржао до данашњег дана и одржаће се док има Лесковчана.“

Стваралаштво овог талентованог лесковачког писца и афористичара опширно је представљено у двотомној студији Данила Коцића „Лесковачки писци – трагови и трагања“ (Лесковац 2016).

III

БИОГРАФИЈА

Зоран М. Јовановић рођен  је новембра 1969. године, ради у „Пошти Србије“ на месту главног сарадника у служби за поштанске услуге. Магистар економских наука од 2010. године, а писањем се бави од 2006. године.

Јовановић је награђен на бројним конкурсима за поезију: у Суботици 2009. на конкурсу Књижевног клуба Иродалми за песму на тему Вино-Боеми-Роми, конкурсу УСКОР-а „Драган Жигић“ 2012. године освојио прву награду за поезију, у Власотинцу на конкурсу на тему „Вино-грожђе“, 2011. године, похваљен, у Барајеву, на  конкурсу за родољубиву, љубавну и  мисаону поезију – Оловко не ћути, 2012. године, похваљен, на конкурсу „Јадарски Одисеј“ издавачке куће Поета, освојио специјалну награду за  родољубиву поезију 2013. године, на конкрусу Књижевног луба Соколово перо, 2013. године, добио трећу награду, на конкрусу у  Ћуприји, освојио повељу „Бата Ждерић“ за песму написану у глоси. Јовановић је освојио и бројне награде на конкурсима афористичара: на конкурсу “Милован Илић Минимакс” у Новом Саду,  3. награда, 2011. и 2013. године, на конкурсу „Оловко не ћути у Барајеву“  за 2011. годину освојио 1. награду и 2012. трећу награду, на конкурсу КК „Душан Матић“ у Ћуприји за 2012. годину освојио 1. награду и на конкурсу у Ћуприји 2011. године похваљен. На конкурсима за кратку причу такођебио веома успешан: у Лесковцу 2010. године на конкурсу „Вукашин Цонић“ припала му је друга награда, у Апатину, на  конкурсу „Миодраг Борисављевић“ похваљен за причу „Мој храст“. На песничком маратону и сусретима песника освојио друго место по оцени жирија публике на песничким сусретима у Алексинцу 2012. и треће место по оцени жирија публике на Поетској позорници у Ћуприји 2012. године. Био је веома успешан и на међународним књижевним конкурсима: Специјална награда, Караманови Поетски Средби, Радовиш, Македонија 2012. године. Похваљене су му кратке приче и песме послате на конкурсе у Барајеву, Коњуху, Апатину, Ћуприји и Житишту. Песме и приче објављиване су у зборницима радова: Рудничка Врела 2010, 2011, 2012, Гарави Сокак 2010, Жубори са Моравице 2009 и 2010, Панонски Галеб, Лептирица у Ћилибару, Ћирилица слово српског лица 2010 и 2011, 2012, 2013, Ћирилица огледало српске душе 2011, 2012, 2013. године. Између два света 2011. и 2012. године. Један од аутора заступљених у збиркама поезије више аутора “Први пут”,”Љубавни рецеПат”, „Ветрењача“  и „Окретање Точкао“ у издању Културног центра Крушевац, у часопису за књижевност, уметност и културу “Помак” и недељнику “Наша Реч” из Лесковца као и на неколико интернет сајтова посвећених поезији. Приче, песме и афоризми објављиване су у електронским часописима за политичку сатиру „Жикишон“ у Србији и сарајевском „МаксМинус-у“, као и у издању овог часописа за Швајцарску.

Песме су му превођене на македонски, португалски, француски, енглески и пољски језик. Организатор Књижевног конкурса и један од техничких уредника зборника радова са конкурса “Слапови Вучјанке” и оснивач Књижевног клуба “Парабола” у Лесковцу.

%

Крајем 2015. године Зоран Јовановић објавио je прву песничку збирку „Нит“, у издању књижевне куће „Медивест КТ из Ниша, а представљена је у Књижари „Стошић“ средином децембра.

Рецензент, књижевница Биљана Станојевић, каже да је песник успео да доведе поетски текст до песме, што значи да је умео да се ослободи сувишних мисли и да је начинио добру селекцију асоцијација и написао само оно једро и битно.

Драго ми је што могу данас,  пред вама, да говорим о књизи песама аутора Зорана Јовановића под  насловом „Нит“. Драго ми је због тога што се ја свакој књизи, а поготово књизи из наше средине, искрено радујем. Драго ми је и због Зорана чији рад пратим и што знам како се сада осећа, јер претпостављам да се осећа онако како сам  се ја осећао када сам имао промоцију своје прве књиге.[1]

У свету има пуно народа. Они се препознају по великанима из својих редова, али и по својој култури и уметности коју су створили кроз историју. Ми смо по овоме оставили значајан траг у историји али и у књижевности јер смо изненадили  и добитника Нобелове награде за књижевност.

Ако се у књижевности роман сматра краљем, онда се по истим критеријумима, песма може сматрати краљицом књижевности. Али како у животу многи поданици не сматрају много ни краља ни краљицу, тако и у књижевности многи читаоци песму могу сматрати не као краљицу него као „дворску луду“. Но то није ни битно јер народна пословица каже „Паметан и будала једно исто дрво не виде исто“.

Пошто овде видим многе чланове Књижевног клуба  „Поезија 016“ рећу ћу нешто и о томе како треба да радите. Пишите, стварајте, дружите се, чувајте се…  Будите искрени и добронамерни критичари и према себи и према другима. Говорите искрено шта мислите.

[1] Проф. др Драгомир Радовановић о  збирци „Нит“. 15. 12. 2015. године.  Напомена: Преносимо комплетно излагање проф. Радовановића, најплоднијег лесковачког писца.

НАПОМЕНА

Мр Зоран Јовановић, песник и афористичар, чини се да је успео оно што би се мало талентованих песника одлучило – да напишу песму инспирисан Јесењином. Храбар, али вредан подухват. Честитам колеги Јовановићу на одважности и желим му ново, још боље књиге у библиотеци његове стваралачке радионице!