Проф. др Горани Раичевић уручена награда „Николај Тимченко“ за књигу Агон и меланхолија: живот и дело Милоша Црњанског
Награда „Николај Тимченко“ уручена је недавно проф. др Горани Раичевић за 2021. годину за књигу Агон и меланхолија: живот и дело Милоша Црњанског.
Николај Тимченко (1934 -2004) био је познати лесковачки новинар, филозоф, књижевни критичар, есејиста, лектор и публициста, који је највећи део радног века провео у лесковачком недељнику „Наша реч“, а због својих политичких ставова једно време било му је ускраћено да се оглашава у новинама и своје прилоге објављивао је у најпознатијим српским и југословенским часописима.
„Припала ми је велика част када ми је ове године додељена награда која носи име Николаја Тимченка. Захваљујем жирију који је оценио да сам достојна овог признања, што су га пре мене понели угледни тумачи књижевности, људи који, као некад Николај Тимченко, свој живот и позив ствравају према уверењу да је управо књижевност једна од најважнијих ствари на свету, ако не и најважнија. Захвална сам домаћинима, свима који су се окупили око племенитог и значајног циља: да се не заборави целоживотна мисија Николаја Тимченка, да се будућим генерацијама остави сведочанство о његовом богатом делу, које би, у овом добу индивидуалистичких и материјалистичких вредности, лако могло да падне у заборав. Зато делатност Задужбине, огроман труд на издавању Тимченкових дела, књига о Николају Тимченку, као и публикација добитника награде са његовим именом, сматрам вредним и готово јединственим подухватом у нашем времену и нашој средини, истакла је проф. др Горана Раичевић.
„Овде у Лесковцу, где се сваког децембра већ годинама уприличује манифестација Дани „Николаја Тимченка“, осећам се као код куће и то не само због љубазности, срдачности и гостољубља домаћина. Сложиле би се са мном моје колеге да је кућа свуда где постоји велика библиотека, као што је ова Тимченкова, тамо где у ванвременом простору речи у који су смештене мисли и осећања свих оних људи који су живели пре нас, доживљавамо сусрете посебне врсте и где нам нису потребни научно-фантастични филмови и техничке направе да бисмо се кретали кроз време и враћали у прошлост. Ипак, осећање да сам код куће није у мени побудила само ова библиотека, већ и све оно што је Николај Тимченко написао о књижевности, посебно о српској књижевности, на коју је, захваљујући и мом позиву професора, усредсређен мој живот. Када сам открила да су се међу његовим литерарним темама нашли и један Вељко Петровић и Александар Тишма, те да је њихове приче и романе, о којима готово да и није писано, Тимченко тумачио са таквом пажњом и разумевањем, у мени се, још пре доласка у Лесковац, пробудила радост препознавања, блискост коју осећају, како је то лепо речено, братственици по перу. Дуго би трајало набрајање свих оних аутора и дела око којих се плела наша заједничка критичарска пажња, од Селимовићевих до Селенићевних романа. Међу писцима којима се Тимченко стално враћао нарочито место заузимају Иво Андрић и Милош Црњански, аутори са којима се и сама сваке године изнова сусрећем, на предавањима на факултету, али и тумачећи, као и Николај Тимченко, њихова дела. Посебно ме је изненадила чињеница да је о есејистици Милоша Црњанског Тимченко писао у исто време када сам радила на докторској дисертацији на ту тему, и данас жалим што, из незнања, нисам са њим могла да размењујем мисли и утиске. Учинићу то, у његовом одсуству, захваљујући књигама које издаје његова задужбина.
У овој награди сусрела су се, спојена оним невидљивим везама, два аутора: Николај Тимченко и Милош Црњански. Среле су се и две људске судбине у којима је меланхолија често смењивала веру у то да књижевност може да промени свет. Један је писао о Србима који су се у осамнаестом столећу из маћехинске Јужне Угарске селили у мајчинску Русију. Други је био син Руса кога је ветар револуције нанео у малу Србију. Свој животни век и Црњански и Тимченко живели су у, по појединце, неретко смртоносним бурама идеологије и политике 20. столећа, и имали су да истрпе страшни притисак историје. Тако што ће пре свега преживети, а онда и стварати, усамљени и одбачени, заборављени од света. Нема никакве разлике у томе што је Црњански „хладан као на пепелу клада“ животарио у Лондону, а Тимченко у малом Лесковцу, што је први радио у обућарској радњи, а други био присиљен да за живот зарађује пишући о фудбалским утакмицама. Иако се, у вези са Николајом Тимченком, често помиње појам провинције, мислим да је географска провинција непостојећи појам и да провинцијског и паланачког има само у духу. Не мање провинцијална од српске вароши била је, у време када је у њој живео Црњански, и лондонска престоница, када су се пред нашим писцем затварала сва врата, а у њему гаснула стваралачка искра, онај жар који као светионик не светли само у једном животу већ служи као путоказ многима, и онима који ће тек доћи. Плашили су се и Црњански и Тимченко анонимности и то је можда најјачи страх који тиња у свима нама када свакога дана седамо пред празну хартију, питајући се хоће ли бити оних који ће знати да прочитају и разумеју оно што хоћемо да поручимо свету. Говорећи о једном човеку, о једној књизи, о једном мисаоном и осећајном космосу, сви ми, тумачи књижевности, желимо да пошаљемо важну поруку о правим људским вредностима, о томе да су, упркос тешкоћама и недаћама, животи оних који су стварали пре нас, оплемењени смислом и вредношћу тог смисла. Нису се случајно и Тимченко и Црњански сећали Сократа, грчког мудраца кога су грађани атински осудили на смрт због слободног мишљења. Пошто је историја Сократу била много наклоњенија од његових савременика и атинских власти, онда је разумљиво то што је његова судбина, коју је мирно поднео, уверен у исправност своје усамљеничке позиције, и Црњанском и Тимченку била утеха.
Далеко од тога да се стављам у ред стваралаца као што су били Милош Црњански и Николај Тимченко, књигом Агони меланхолија: живот и дело Милоша Црњанског наставила сам да преносим исту поруку коју су пре мене преносили и Миливој Ненин и Јован Пејчић и Леон Којен, Небојша Васовић, Марта Фрајнд, Јован Попов, али и многи други. То је порука о важности људског живота као и оног стваралачког агона, оне енергије која нам кроз појединачни доживљај шаље опште и вечне поруке тако важне за сваког од нас, што нам, како је рекао Андрић, помаже да се „нађемо и снађемо“. Награду Николај Тимченко доживљавам као признање које припада свим мојим колегама, као гест који не дозвољава оној анонимности да превлада – не подилазећи празној таштини – већ као чин који служи као брана оном провинцијском, паланачком духу, похлепног, рачунџијског ума који брине само о властитом „благоутробију“. Такође, награду Николај Тимченко доживљавам и као признање целокупном мом раду на промовисању не тако ретко, и неправедно клеветане српске књижевности у којој, као у оном најбољем у нама, треба да се огледамо, сваки дан“, каже проф. др Горана Раичевић.
Данило Коцић
Антрфиле
Промовисане две књиге Николаја Тимченка
На манифестацији „Дани Николај Тимченко“, у организацији задужбине која носи његово име, промовисане су две књиге Николаја Тимченка: Искуства и искушења критичке речи и Дух и правци поезије и Зборник радова Николај Тимченко у своме и у новом добу.
Град Лесковац: Пројекат из области јавног информисања за 2021. годину: ГЛАСНИК – Mедија центар 016: „Лесковац на путевима препорода.“ Напомена: „Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражaвају ставове органа који је доделио средства.“
