ЛЕСКОВАЦ – Хранислав Ракић, познати лесковачки историчар, дугогодишњи председник СУБНОР-а Лесковац, преминуо је данас изненада, а био је активан до последњих дана живота – саопштили су нам из СУБНОР-а Лесковац.
На Светоилијском гробљу у Лесковцу, 3. марта, у 12 часова, биће сахрањен професор Хранислав Ракић.
Хранислав Ракић рођен је 7. марта 1928. године у Печењевцу. Основну школу завршио је у месту рођења, Вишу мешовиту гимназију у Лесковцу, Виши финансијски течај Министарства финансија ФНРЈ у Београду, Школу за резервне официре финансијске струке и Филозофски факултет, Група за историју, школске 1954/55. године у Скопљу. Био је професор у Сијаринској Бањи, Вишој мешовитој гимназији у Лесковцу, а од јануара 1960. године до пензионисања, 31. децембра 1993. године, директор Народног музеја у Лесковцу. Добио је сва звања од професора и кустоса до музејског и педагошког саветника. Поред педагошког и научног рада, истакао се као организатор научних скупова. Дао је допринос у изградњи и унутрашњем уређењу нове зграде Народног музеја у Лесковцу. Оснивач је Лесковачког зборника и његов уредник од 1961. до 1994. године, као и посебних библиотека у Народном музеју чији је био уредник, као и уредник ванмузејских издања. При Градском одбору СУБНОР-а основао је Библиотеку за савремену историју и био уредник њених издања. Сарађивао је у Нишком зборнику, Нашем стварању, Зборнику Народног музеја у Нишу, Врањском гласнику, Мосту (на бугарском), Нашој речи, Власотиначком зборнику, Трибини младих, Комунисту, Новој Нашој речи, зборницима народних хероја Југославије, Енциклопедији српске историографије (Београд 1997) итд. Ракић је највише дао на истраживању нове историје југа Србије, углавном проучавајући XIX и XX век. Његов главни истраживачки рад био је усмерен на проучавање устаника и ратова против Турске, Првог светског рата, историје радничког покрета и НОР-а и окупације 1041-1945. чему је посветио највећи део својих радова. Писао је и прилоге о прошлости Лесковца, приручнике за основну школу и туристичке водиче. Ракић је члан СКОЈ-а и КПЈ од 1944. године и учесник НОР-а. За допринос издавачкој и музејској делатности добио је више признања: Орден заслуге за народ са сребрном петокраком звездом, Мадаљу за изванредне заслуге у развитку Лесковца, Орден рада са сребрним и златним венцем, Златну значку КПЗ Србије, Плакету Савезног одбора СУБНОР-а, Захвалницу Удружења ратника ослободилачких ратова Србије од 1912-1920. године и потомака.[1]
НАУЧНИ И ПУБЛИЦИСТИЧКИ РАД – Хранислав Ракић објавио је 349 библиографских јединица од којих 28 књига (осам самостално) и 17 са другим ауторима и три књиге историјске грађе, 47 чланака у тематским зборницима, споменицима и збиркама, 43 рада и 4 сепарата, 131 чланак у периодици и 141 чланак у новинама и листовима и један шапилографски рукопис. Био је главни и одговорни уредник 64 књиге и 32 броја Лесковачког зборника и дао 25 стручних рецензија.[2]
У обимној библиографији радова професора Хранислава Ракића налазе се и следећа дела (углавном писана у коауторству са проф. др Живаном Стојковићем): Хронологија радничког и народоослободилачког покрета у лесковачком крају 1903-1945, Лесковац 1961, Лесковац и околина, Београд 1961, Хронологија народноослободилачког рата и народне револуције на југу Србије 1941, Лесковац 1966, Хронологија народне револуције на југу Србије 1942, Лесковац 1967, Печењевце, Печењевце 1975, Младост у вихору револуције, Лесковац 1977, Хронологија радничког покрета и социјалистичке револуције Јужноморавског региона 1903-1945, Лесковац 1979, Револуционарни омладински покрет лесковачког краја 1941-1945, Лесковац, 1982, Лесковац – туристички водич, Лесковац 1982, Грађа за историју револуционарног радничког покрета Лесковца и Врања 1895-1915, Лесковац 1982, Грађа за историју синдикалног покрета Јужномноравског региона, Лесковац 1985, Терор и злочини окупатора и домаћих издајника у лесковачком и врањском крају 1941-1944, Лесковац 1987, У црвеном јату, Лесковац 1988, Универзитет у Нишу, Технолошки факултет у Лесковцу 1979-1989, Лесковац 1989, Виша техничка текстилна школа у Лесковцу 1959-1989, Лесковац 1990, Историја Лесковца, Београд 1992, Четници у лесковачком крају 1941.1944, Лесковац 1993, Водосистем Барје, Лесковац 1944, Бомбардовање Лесковца, Лесковац 1995, Три ослобођења Лесковца, Лесковац 1995, Синдикални покрет Лесковца 1904-1954, Лесковац 1995, Избори у лесковачком крају 1903-1938, Лесковац 1996, Лесковачки крај у Првом светском рату 1915-1918, Лесковац 1996, Савез бораца Лесковца 1947-1997, Лесковац 1997, Лесковачки крај у време НАТО агресије, Лесковац 1999, Доктрина насиља, Лесковац 1999, Четврдесет година Навип Плантаже, Лесковац 2000, Јулски празници у лесковачком крају 1945-2000, Лесковац 2002, Октобарски дани у Лесковцу 1945-2000, Лесковац 2002.
У рубрици “Белешка о аутору“ књизу Хранислава Ракића Борба за историјску истину (Лесковац 2013) наводи се да је објавио више десетине књига самостално и коауторству. Најважнији радови: Револуционарни омладински покрет лесковачког краја 1941-1945 (Лесковац 1982); Терор и злочини окупатора и домаћих издајника у лесковачком и врањском крају 1941-1945 (Лесковац 1986); Четрдесет седма српска дивизија НОВЈ (Београд 1992); а у коауторству: Сто година Лесковачке гимназије (Лесковац 1979); Историја Лесковца (Београд 1992), Бомбардовање Лесковца 1944. (Лесковац 1994); Три ослобођења Лесковца (Лесковац 1995); Лесковачки крај у Првом светском рату (Лесковац 1996); Народна власт у лесковачком крају 1941-1945 (Лесковац 1998); НАТО агресија у лесковачком крају 1999. (Лесковац 2000).
Хранислав А. Ракић аутор је полемичке књиге Наличје „златног доба“ Лесковца 1918–1941 (Градски одбор СУБНОР Лесковац 2015).[3]
Хранислав Ракић – историчар – Хранислав Ракић је својим радом у Лесковцу обележио један богат период интелектуалних достигнућа, учинивши га препознатљивим, како снагом своје личности, ретком енергијом и упорношћу, тако и жељом да докаже да нема препреке која се не може савладати на пољу животног опредељења. Тако он остаје симбол оних који непрекидно дају, а не траже, који стварају и подстичу друге на стварање, који не посустају ни онда када се губи нада, који плене упорношћу у успех. И само такве личности могу да отварају нове путеве, ма о којој средини се радило, јер је оплемене својим присуством; само такви људи чине друге срећним што су их познавали и што су се уверили у њихову снагу.[4]
Непосредност и скромност красе лик Хранисалва Ракића, који је од почетка веровао у једну истину: да је човек постојао само ако иза себе остави видљив траг, који ће бити утолико вреднији уколико буде трајнији, не само по својој материјализацији већ и по духу. За младог професора историје, који је у Лесковац дошао средином педесетих, то постаје звезда водиља, како у краткотрајном педагошком раду, тако и у дуготрајном музеолошком и историографском опусу. Иако су тада ученици жалили што им одлази врстан професор, културни посленици нису слутили да на сцену ступа човек који ће управо култури подићи највећи споменик, уградивши целог себе у њега. Тај споменик је Народни музеј у чијем крилу почиње, тада, оно чиме Лесковац може да се поноси. Притајена жеља младог професора историје претворила се најпре у искру научног рада која врло брз нараста у неугасиви пламен који доноси само победе, не само у време његовог рада већ и после тога. Пожелео је млади професор и успео да покрене и Лесковачки зборник, подстакавши лесковачку интелигенцију, која је и у ранијим периодима знала да својим печатом оплемени средину. Приврженик традиције, али истовремено и неумољиви реалиста, Хранислав Ракић је знао да је услов опстанка уједињење духовне и интелектуалне снаге свих оних који су могли да помогну у проучавању и обогаћивању културне баштине. И у томе је успео. Међутим, он се није задржавао само на спољашњим манифестацијама способности да организује научни скуп, симпозијум, изда књигу или презентира модерну поставку музејских експоната. Његово интересовање је ишло даље. То је стваралаштво, то је историографски рад који га је сврстао у ред познатих историчара не само на југа Србије. Најпре храбро, на први поглед спонтано, затим смишљено и зналачки, до пуне зрелости, четвородеценијски радни век био је испуњен истраживањима, до значајних историографских достигнућа. Зато је за његово име довољно рећи Хранислав Ракић – историчар.
%
Борба за историјску истину – Делатност Хранислава Ракића започела је у Лесковцу 1956. године. Тадашњи професор историје у средњој школи вероватно још није открио притајени унутрашњи немир историчара коме је настава била само почетак новог пута коме ће посветити читав живот. За оне који не поседују посебну енергију, рад у Народном музеју био би само алиби за привидни мир и задовољство просечношћу струке прилагођене овој делатности. Лесковац зато није ни очекивао да ће се у том периоду управо у Народном музеју родити искра научног рада која ће резултирати обимним историограским импулсом. Заискрила је у младом професору историје жеља за научним радом, са свим непознаницама које је таква жеља носила. Покренуо је Лесковачки зборник. Савладао је све препреке и отпоре провинцијске психологије и управо у том моменту започео борбу за историјску истину на једино исправан начин, путем сучељавања штампане речи и саопшавања историјских истраживања. Његова борба за историјску истину имала је две димензије. Прву су чинила његова истраживања и научни резултати, а друга се односила на критички приступ према ономе што је објављивано у сфери истријске науке. Ова друга, међутим, имала је, опет, два сегмента. Први је обавезујућа критичност главног уредника „Зборника“, а друга је његов лични однос, као историчара, према објављеним чланцима или књигама.[5]
Осврнућемо се на овај други сегмент. За његово разумевање потребно је истаћи да је Хранислав Ракић још на студијама стекао основе критичности како према историјским изворима, тако и према историографским делима и резултатима историјских истраживања. Тај квалитет, као резултат професионалног опредељења, омогућио му је да буде објективан у границама могућих сазнања. Определивши се да детаљније обрађује период наше историјске прошлост од 1941. до 1945. године био је свестан чињенице да је основни услов за сазнавање историјске истине изворна грађа. Залажући се за њено сакупљање и лоцирање у Историјском архиву или Народном музеју, Ракић још 1967. године у „Нашем стварњу“ упозорава да онај који сакупља грађу мора најпре да елементарно познаје историју одређеног периода, затим архивске фондове у архивима, музејима и институтима и да упозна библиографију како би могао да прави селекцију докумената. Био је енергичан у захтеву да се и кривично гоне они који, злупотребљавајући могућност сакупљања историјске грађе, праве своје приватне архиве, што је испод сваког критеријма морала и етике уопште. Јер, тиме се атакује на могућнос сазнавања историјске истине и истовремено омогућује злоупотреба документа који није доступан за научну проверу. Свој став према могућностима сазнања историјске истине Ракић манифестује односом према мемоарској грађи коју назива најнесигурнијом, јер су учесници догађаја углавном субјективни и врло често износе нетачне податке. Овакав став према мемоарској грађи, у сваком случају, није нов и само Ракићу својствен, али је новина то што га Ракић примењује и када је у питању период НОР-а, на његове учеснике, што у овом периоду није била само храброст већи велики ризик. Његов генерални закључак у овом перуоду био је да сва изворна грађа мора бити критички коришћена што је и основни предуслов за научност.[6]
Међутим, могао би се стећи погрешан утисак да се Ракићева борба за историјску истину у овом периоду односила на разрачунавање само са онима који то нестручно раде, што би умногоме умањило њен значај. Напротив, његово залагање за историјску истину било је животно опредељење историчара Хранислава Ракића који је седамдесетих година већ увелико својим историографским радом показао да је један од оних историчара НОР-а и револуције који се придржавају захтева историјске науке. Зато је било логично очекивати да ће управо у овом периоду енергично реаговати када су се такве произвољности појавиле у делима оних чије су и формалне квалификације задовољиле неке од захтева научног поступка у историјској науци (мада је до краја остао при свом ставу да се историјом морају бавити историчари, односно да сваки стручњак, ако има наклоности према научном раду, може најбоље да се потврди само у својој струци).
Друго поље деловања Хранислава Ракић, које је такође пружало широке могућности борбе за историјску истину, је организовање и рад научних скупова који су се, пре свега, бавили појединим темама из периода НОР-а. Такво опредељење није било формалног карактера. Свестан чињенице да је и то једна могућност елиминисања већ раширене појаве нестручне обраде историјске прошлости, он је сматрао да тек позната имена наше историографије могу својом стручношћу и ауторитетом да дају највећи допринос научној обради периода НОР-а и револуције. Наравно, врло брзо се показало да је био потпуно у праву, па је ангажовање научних радника проширио и на остале области које су биле заступљене у Лесковачком зборнику.
Нажалост, порука за коју се деценијама борио Хранислав Ракић да историјска истина мора бити на првом месту и једина права одредница није била опште прихваћена ни у наредној деценији до данас. Догађало се да буду објављиване књиге које не само што нису имале стручну верификацију, већ нису доживеле ни најелементарнију критичку оцену, не ради политичког или другог обрачунавања, већ ради историјске истине.
%
Николај Тимченко о Ракићу – Имао сам прилику и срећу да сарађујем са Храниславом Ракићем и да изблиза пратим начин његовог рада и поступања са сарадницима. Он је дугогодишњи уредник свих музејских издања и његовог најчувенијег гласила Лесковачког зборника; када се зна да је Ракић такође дугогодишњи директор Народног музеја, то би свакако било довољно да испуни не само цело радно него и све своје расположиво време. Па, ипак, ако желимо да дефинишемо рад и учинак Хранислава Ракића, чини ми се да би се морало рећи да је то човек и работник који је увек тамо где се нешто покреће, ради и ствара. Потврда за то је и чињеница да је Ракић један од сталних сарадника Наше речи, затим уредник и сарадник Нашег стварања и да је учесник многих научних скупова и симпозијума, не само оних које је сам организовао у оквиру Народног музеја у Лесковцу, него и оних које су организвали академија наука, разни институти и научна друштва буквално широм целе бивше Југославије.[7]
Ракићево присуство у Нашој речи је дуготрајно и разноврсно, јер је он у том листу не само објављивао своје текстове посвећене народноослободилачкој борби него и давао интервјуе и у својству директора Народног музеја, и у својству историчара, и, касније, у својству председника Општинског одбора СУБНОР-а. Ракић је, једном речју, писао и говорио за Нашу реч а и она је често писала о његовим књигама и о његовим научним и организационим подухватима. Довољно је да загледамо у брижљиво уређену библиографију Хранислава Ракића коју је припремио нишки историчар Д. Мирчетић да бисмо се у ово уверили.
Овом приликом нећу се задржавати на тој заиста обимној материји. Поменућу само два примера. Први заправо говори о једном тешком неспоразуму, а реч је више о времену – самом почетку шесдесетих година – него о самом Ракићу који је тада био почетник у научном раду. Наиме, Наша реч је, следећи инцијативу једног одговорног политичког радника, подвргла оштрој критици рукопис Ракића и Станка Ђорђевића, који се, највише захваљујући том нападу, никада није појавио из штампе.[8]
Једино оправдање за Нашу реч видим у томе што је она, и не слутећи, ипак учинила услугу тада младом историчару јер је рукопис заиста још био недовољно припремљен за штампу и што би тиме више наудио него што би користио његовом угледу. Тај инцидент, међутим, највише захваљујући толерантности самог Ракића и спремности Наше речи да буде отворена за политички исправне сараднике, није оставио трага и Ракић је постао и до данас остао радо помињано име на страницама овог листа.
Други пример односи се на један интервју Хранислава Ракића дат Нашој речи који је затим, са незнатним скраћивањем, објављен у Борби. Ракић је том приликом говорио о раду Народног музеја, интелектуалној клими у Лесковцу, организацији научног рада и издавачким плановима своје установе. Вреди се подсетити неких Ракићевим мисли и планова да би се видело не само какви су они били него у којој мери их је Ракић у своме музеју извршавао.
Одговарајући на питање о разлозима за покретање Лесковачког зборника, Ракић се позвао на уводну реч уз први број и једноставно рекао да је ова публикација покренута са циљем да се „лесковачки крај свестраније и са различитих аспеката научно проучи с обзиром на његову интересантну прошлост и врло динамична савремена кретања у њему“, оценивши да су претензије скромне а да је резултата већ било. Међутим, ми смо сведоци шта је све урађено преко Лесковачког зборника, колико је ту грађе, матријала и студија објављено и какав је углед у научном свету ова публикација стекла, окупивши велики број сарадника из готово свих научних центара бивше Југославије. Уосталом, и сам Ракић је у овом интервјуу рекао да је то један од циљева: наиме, Ракић је истакао као свој уметнички кредо окупљање свих оних који могу дати свој прилог познавању Лесковца – без обзира на евентуалне идеолошке и друге околности које су тада итекако узимане у обзир. Нарочита пажња поклониће се, рекао је Ракић, сарадницима из Лесковца, и тако је и било. На страницама Лесковачког зборника појавили су се сви они који су радили на науци и написали нешто од вредности. Та чињеница показује какав је Ракић уредник и којим се начелима руководио, а и објашњава успех не само Лесковачког зборника, него и свих осталих музејских издања. Захваљујући оваквом односу према људима од пера, Народни музеј је постао установа која је подстицала на индивидуални рад и давала импулс за многе инцијативе. Зато слободно можемо рећи да је Ракић колико уредник, толио и аниматор и подстрекач научног живота у нашем граду. Још боље потврђује тезу да је Ракић свуда тамо где се нешто покреће и ради његова ангажованост у Нашем стварању; он је ушао у редакцију тог часописа године 1961. када је на нешто другачијим основама обновљено његово излажење, и у тој редакцији остао петнестак година, укључујући и најбољи период тог часописа, односно рад у редакцији 1967. године када је она имала само пет чланова и када је Наше стварање постало врло тражено и врло запажено. За тих петнестак година Ракић је веома ревносно сарађивао у часопису тако да готово нема броја у коме није угледао светло дана макар један његов прилог. Писао је о разноврсним темама, највише наравно о историји Другог светског рата на лесковачком подручју, али су драгоцени његови прилози о историји самог часописа које је писао у јубиларним бројевима. Пуни фактографског материјала, писани једноставним језиком чињеница, строго документарни али и са лапидарним оценама о улози и месту часописа у културној историји Лесковца, ови прилози, заједно са библиографјом радова објављених у Нашем стварању, чине оно што бих назвао историјом историографије о нашем граду. Тако је Ракић својим разноврсним радом, увек прилагођавајући своје прилоге природи публикације у којој сарађује, дао веома корисне радове чија је документарност трајне вредности.
Наравно, Ракић је налазио времена и да учествује и на научним скуповима и симпозијумима на којима се расправљало о догађајима у току рата. Ракић је специјалиста на Народноослободилачки рат у лесковачком крају и готово све његове књиге имају за тему ту област. Међутим, погрешно је рећи да је Ракић налазио времена да учестује на научним скуповима и ту проверава и фактографију и своје закључке јер је писање радова за те прилике, у ствари, основа његове делатности. Ракић је историчар који сматра фактографију за главни циљ свога рада и утврђивање истине о збивањима и личностима је његова главна преокупација. Тежећи проверавању и утврђивњу истине, он је сматрао научне скупове за погодну могућност да то и оствари. Објављујући прилоге са научних скупова у зборницима радова који су у тим приликама штампани, Ракић је, у ствари, исписао читаве томове о предмету којим се бави. Најзад, ваља рећи да и Наша реч, и Наше стварање и научни скупови у Лесковцу и многим градовима бивше Југославије сведоче о огромном раду који је Ракић током своје плодне активности у трајању од близу четрдесет година уложио и тиме обележио најбоље токове и тенденције лесковачке науке, посебно историографије.[9]
%
Сто година Лесковачке гимназије – Најзначајније дело о Лесковачкој гимназији појавило се 1979. године поводом 100. годишњице од почетка њеног рада. Аутори књиге ,,Сто година лесковачке Гимназије’’ у издању саме школе, Гимназије ,,Станимир Вељковић Зеле’’, су Радош Требјешанин, др Сергије Димитријевић, Хранислав Ракић (главни и одговорни уредник) и мр Слободан Младеновић.[10]
Истроријат Гимназије представљен је у четири поглавља: ,,Лесковачка Гимназија од оснивања до 1918’’, аутор Радош Требјешанин, ,,Лесковачка Гимназија од 1918. до 1941’’ аутор др Сергије Димитријевић, треће поглавље ,,Реална гимназија у Лесковцу 1941 – 1945’’ написао Хранислав Ракић, а четврто ,,Рад Гимназије од 1953. до 1979. године’’ дело је мр Слободана Младеновића. Наводимо само кратакак увод из књиге, уз напомену аутора, да су задржани датуми као у изворним документима.
%
Историја Лесковца – Ова књига, историјска синтеза, представља научно утемељену, лепо написану и лако читљиву историју Лесковца од праисторије до краја Другог светског рата.[11]
Идеја о писању историје Лесковца настала је на симпозијуму одржаном 1967. године у Народном музеју у Лесковцу поводом 90. годишњице ослобођења од Турака. Тада је и формиран Редакциони одбор који је имао задатак да изради скицу за овај пројекат. Констатовано је да постоје и знатне тешкоће за писање историје Лесковца због недовољне истражености свих периода његове прошлости, као и недостатка историјских извора. Како је требало да историја Лесковца, као вишетомно издање, буде штампана поводом стогодишњице ослобожења од Турака, рачунало се да је период од једне деценије довољан да се попуне празнине у обради његове историјске прошлости. Зато је настављена интензивна издавачка делатност како посебних издања у оквиру, тако и у оквиру Лесковачког зборника. Убрзо је, међутим, било јасно да је овај период доста кратак за комплексније истраживање и публиковање грађе и монографских дела. Аутори су указивали на тешкоће па је прихваћено да се до тада истражена и обрађена грађа објави како би послужила за писање историје Лесковца. То је продужило рад на пројекту за још једну деценију. Најзад, деведесетих година стекли су се услови за њено обликовање, јер је било довољно обрађених монографија, чланака и расправа који су омогућили да се напише, не вишетомна, већ једнотомна историја Лесковца која представља покушај синтезе досада валоризованих научних чињеница. Определили смо се да историју Лесковца обрадимо од најстаријих дана до 1944. године, јер сматрамо да послератни период тек треба истраживати и научно валоризовати. За поједине периоде, поготово за најстарији период, по природи ствари, обухватили смо шире подручје које гравитира Лесковцу, док се у већем делу текста обрада односи на Лесковац са најближом околином. При обради углавном смо се користили објављеном литературом и грађом, а делом истраживањем историјских извора. Сматрамо да писање историје не значи и завршну реч, поготово за богату историјску прошлост једног подручја, јер нова истраживања доносе и нова сазнања.[12]
[1] Хранислав Ракић, Борба за историјску истину, белешка о аутору, „Градски одбор СУБНОР-а“, Лесковац 2013, стр. 179-180.
[3] У Лесковачком културном центру октобра 2015. године промовисана је књига Хранислава Ракића Наличје златног доба Лесковца 1918 -1941. Реч је о реаговању на књигу Златно доба Лесковца 1918 -1941. Ракић тврди да поменути период не може бити назван „златно доба“, јер су у то време постојале велике афере у Поред аутора, присутнима су се обратили и рецезенти књиге, проф др Драгомир Радовановић и Живојин Стефановић, дипломирани правник. Радовановић је рекао да је добро што су се појавиле ове књиге, јер свака на свој начин описују то време, а из сучељавања различитих ставова и виђења могу се донети релевантне оцене о једном времену. Живојин Стефановић је, пре него што је рекао нешто о књизи, напоменуо да је организатор имао проблема да добије простор за промоцију, па је било у плану да се, ако никако другачије, промоција одржи у парку, јер „ту нам не могу забранити окупљања.“ Опширноје видети двотомну студију Д. Коцића Лесковачки писци – трагови и трагања (одељак о проф. Ракићу).
[4] Проф. др Живан Стојковић, Хранислав Ракић – историчар, уводна реч, „Народни музеј“, Лесковац 1994. стр. 5- 6.
[5] Проф. др Живан Стојковић, Борба за историјску истину, предговор, Лесковац 2013, стр. 5.
[6] Исто, стр. 6. Напомена: У предговору проф. др Живана Стојковића наводе се конкретни примери дела и њихових аутора који су били предмет жестоких полемика (видети стр. 5-18).
[7] Николај Тимченко, „Хранислав Ракић у Нашој речи и Нашем стварању“, Хранислав Ракић – историчар, „Народни музеј“, Лесковац 1994, стр. 119-112.
[8]Напомена Н. Тимченка у фусноти прилога: Рукопис је објављен поводом двадесетогодишњице устанка под насловом Лесковац и околина, Београд 1961.
[10] Радош Требјешанин, др Сергије Димитријевић, Хранислав Ракић, мр Слободан Младеновић, Сто година лесковачке Гимназије (1879-1979) („Гимназија Ст. Вељковић Зеле“, Лесковац 1979). Видети опширније студију Д. Коцића Лесковачки писци – трагови и трагања.
[11] Мирољуб Васић, Допринос изучавању историје Другог светског рата у Србији 1941-1945, Научни рад Живана Стојковића, Технолошки факултет, Лесковац 2003, стр. 14. Напомена: Књига је објављена 1992. и написана у коауторству: Др Живан Стојковић, Слободанка Стојичић и Хранислав Ракић.
[12] Др Живан Стојковић, др Слободанка Стојичић, Хранислав Ракић, поговор, Историја Лесковца, „Институт за савремену историју“, Београд 1992, стр. 356-357.
