ЛЕСКОВАЦ – Недавно је у Лесковцу преминуо Никола П. Илић, познати лесковачки публициста и историчар, аутор већег броја запажених књига. Поводом његове смрти, објављујемо прилог Душана Дојчиновића, писца из Лесковца.
Душан Дојчиновић, писац
Фантастична прича: Никола П. Илић кроз маглу луцидног дремежа…
Крупна фигура, књижевничког, научничког и историјског горостаса, пробија се кроз маглгу луцидног дремежа, док лежим на каучу и борим се за сан.
Каже ми сочно Никола П. Илић: „Пишеш из Легата Николаја Тимченка“.
“Да, ево гледам у његову фотографију, на његовом радном столу… на породичну фотографију, писаћу машину…”
„Добро…“, прекида ме Никола П. Илић.
Свећњак, и још једну црно-белу урамљену фотографију, столицу, на којој је црна ташна.
„Шта тренутно пишеш, Дојчиновићу!? Тако беше!?“
„Да, Дојчиновић“, као Ваш исписник Михајло В. Дојчиновић.
„Да, причу о теби….“
„Причу о теби, понављам… причу, о теби…“
„Рано је, синак, ја сам тек отишао, међу другове и другарице.“
„Никад није касно, друже Никола!!!“
„Илић!!!“
„Илић!“
Већ чујем прозивку, али Никола слабо чује, већ му је деведесет трећа, и прошле године су му сви књижевници, као и партијски другови, славили рођендан уз његову последњу објављену књигу.
„Славиш ли рођендане…“, пита ме Никола, онако умилно, као мајка…
„Као онај 1. јуна 2015. и 2017. у сузама, никад више!!!“
“Не поновило се!”
„Ко то заговара и прекида, друга Николу Илића, молим Вас, другови за пажњу и тишину!!!“
„Ко!? Дојчиновић…“
Секретар КПЈ- са огранком и седиштем у Лесковцу је збуњен, очигледно је генерацијски јаз, и непознато му је моје презиме…
Седница је, иначе, у комитету, то је она зграда, преко пута Музеја.
„Преко пута Народној музеја, у Лесковцу“, исправља ме сочно, онако док прича, Никола и смешка се…
„И пуно сте оставили у заоставштини, за будуће нараштаје: Књиге:
Јужноморавци у октобарској револуцији, Лесковац 1969;
Јабланичко-пасјачки партизански одред (август 1942, фебруар 1943), Лесковац 1970. (три издања);
Свештенство југа Србије у револуцији (1941-1945), Лесковац 1972;
Крвави фебруар (13-18. фебруар 1942), Лесковац 1976;
Ослобођење јужне Србије 1877-1878, Београд 1977;
Народни херој Дренички (романсирана биографија), Лесковац 1978;
Рудник Леце, Лесковац 1974;
Народне песме јужне Србије у ослободилачком рату и револуцији, Београд 1985. (у коауторству – Никола Илић и Момчило Златановић);
Хари и другови (Немци у партизанима), Београд 1986;
Јабланички НОП одред, Лесковац 1986;
Јужна Србија у НОР и револуцији 1941-1945, (у извештајима, публикацијама, говорима, сећањима, сведочењима), Лесковац 1988;
Четници у лесковачком крају: 1941-1944, Лесковац 1993. (у коауторству са Живаном Стојковићем и Храниславом Ракићем);
Окупација у лесковачком крају 1941-1944, Лесковац 1991. (у коауторству са Живаном Стојковићем и Храниславом Ракићем);
Колаборација четника са окупаторима и квислинзима у Србији (1941-1944): у светлу докумената, Лесковац 1996;
Народна власт у лесковачком крају 1941-1945, Лесковац 1998, (у коауторству са Храниславом А. Ракићем);
Лесковачки крај у време НАТО агресије, Лесковац 2000;
Немачко бомбардовање Лесковца и околине 1941-1944, Лесковац 2000;
Војнопозадинска делатност НОП на југу Србије 1941-1945, Лесковац 2002;
Руски емигранти у лесковачком крају после 1917, Лесковац 2002;
Вера Пешић у вртлогу шпијунаже, Лесковац 2004;
Политичка убиства у лесковачком крају 1887-1904, Лесковац 2007;
Монографија Основне школе „Горња Јабланица“ у Медвеђи 1888-2008, Медвеђа 2008;
Време обрачуна (Четврти пленум ЦК СКЈ), Лесковац 2011;
Истините приче о хајдуцима и качацима на југу Србије 1880-1941, Лесковац 2011;
Перфидне игре Драже Михаиловића 1941-1944, Сарадња са Бугарима, Лесковац 2012;
Имформбиро и имформбировци у лесковачком крају 1948-1956, Лесковац 2013;
Одметници на југу Србије 1945-1953, Лесковац 2014;
„Није ми добро, дај ми чашу киселе воде!“
„Ево сад ћу“, али ми је ход тром, вероватно сањам! И Никола се губи кроз ону маглу луцидног дремежа где се снови и разговори смењују као фотографије у породичном албуму.
„Пожури с том водом!“
„Ево, друже Никола, сад ћу!“
Никола се издужи преко стола, за којим је заседао секретар Комунистичке партије Југославије, једном руком, савијена у песницу, као да њоме показује симбол свог прегалачког рада, борбе и отпора, над све већим социјалним разликама, идејама о комунизму којег више нема, као и класној једнакости, чији је јаз све већи и већи.
Душан Дојчиновић
