Момчило Златановић, професор у пензији из Врања и бивши професор Универзитета у Нишу преминуо је у у 88. години живота. Рођен је 1934. године у селу Ратаје код Врања.
После матурирања на врањској гимназији завршио је Вишу педагошку школу у Нишу – Одсек за српскохрватски језик и југословенску књижевност (1956), а потом дипломирао на Филозофском факултету Универзитета у Скопљу, на Одсеку за историју књижевности народа Југославије (1958).
На истом факултету је и докторирао тезом Историјске песме врањскога краја (1973).
Радио је као наставник српскохрватског и руског језика у селима Косовског Поморавља (1956–1959), а од 1960. године као професор и просветни саветник у Врању.
Од 1967. године предавао је теорију књижевности, народну књижевност, методику српскохрватског језика и књижевности и сродне предмете на Вишој педагошкој школи у Врању и Вишој школи за образовање радника у Врању.
Од 1993. до пензионисања 2001. године био професор народне књижевности и реторике на Учитељском факултету у Врању (Универзитет у Нишу), где је осам година био и продекан за научноистраживачки рад (1993–2001).
У периоду након пензионисања радио је две године као професор народне књижевности на Филозофском факултету Универзитета у Нишу.
Златановић је оставио невероватан научни траг у области фолклористике и лексигографије, а његова вишедеценијска теренска истраживања врањског краја, и у мањој мери Косовског Поморавља, по значају се могу мерити са Вуковим подухватима.
Публиковао је и запажене радове на пољу историје књижевности и методике наставе књижевности. Писао је и краћу прозу.
Током вишедеценијских теренских истраживања Златановић је забележио и публиковао обимну фолклорну грађу која представља извор првог реда за проучавње традицијске културе врањског краја.
Међу најзначајнијим збиркама народних умотворина издвајају се Игличе венче над воду цвета (1967), Нишна се звезда по ведро небо – Народне песме из Врања и околине (1967), Мори Бојо, бела Бојо – Народне песме које се певају у Врању и околини (1968), Стојанке, бела Врањанке – Народне песме које се певају у врањској области (1969), Врањске легенде, предања и приче И (1970) и ИИ (1974), Лирске народне песме из јужне и источне Србије (1982), Епске народне песме југоисточне Србије (1987), Народне песме и басме јужне Србије (САНУ, Београд 1994) и др.
Златановић је публиковао више коауторских збирки и антологија народног песништва, међу којима су најзначајније Народне песме из лесковачке области (са Драгутином М. Ђорђевићем; САНУ, Београд 1990) и Народно песништво данас (са Владимиром Цветановићем, у издању Учитељског факултета у Врању 1999).
Момчило Златановић је објавио већи број књига и научних радова у области фоклористике, анализирјући материјал који је прикупљао у непосредном теренском раду: Народно песништво јужне Србије (Народни музеј, Врање 1982), Историја и традиција (1996), као и монографије о предеоним областима Пчиња (1996) и Пољаница (1998).
Изабрана дела Момчила Златановића у десет томова објавила је издавачка кућа Врањске књиге (2007–2008). У оквиру њих први пут је публикована збирка Народне песме и басме Косовског Поморавља (2007).
Драгоцен је допринос Момчила Златановића у области истраживања говора југа Србије и лексикографије, опредмећен у три речника који формирају целину: Речник говора јужне Србије (Учитељски факултет Врање 1998), Речник говора југа Србије (Аурора, Врање 2011), Речник говора југа Србије (Учитељски факултет, Врање 2014).
Институт за Српски језик САНУ је 2017. године дигитализовао Речник из 1998. године, посебно издвојивши оне одреднице које су илустроване врањским пословицама (портал „Расковник“).
За свој рад Златановић је добио низ награда и признања, међу којима су најзначајнија: Вукова награда (Културно-просветна заједница Србије, Београд 1983), Специјално јавно признање Скупштине општине Врање „7. септембар“ (1995), Награда „Свети Сава“ града Врања (1996), Златна плакета Учитељског факултета у Врању (1998), Специјално јавно признање града Врања „31. јануар“ (2010), Херој деценије – наука и образовање (2005–2015) (БАТ, Врање 2015), Повеља „Миле Недељковић“ за животно дело (Аранђеловац 2019), „Чувар завичаја“ (Алексинац 2021) и др.
Био је члан Удружења књижевника Србије и дугогодишњи сарадник Матице српске у Новом Саду.
Његов теренски материјал из Косовског Поморавља је архивиран и дигитализован у Музиколошком институту САНУ.
Иако је Златановић свој животни и радни век провео у малом граду, далеко од светских универзитетских центара, његови радови и фоклорна грађа коју је забележио, заступљени су, проучавани и цитирани у врхунским светским институцијама, научним часописима и базама података.
Његов допринос очувању врањског културног наслеђа је неизмеран – бележио је и објашњавао текстове врањских градских песама, легенди и предања, као и других фолклорних форми.
Захваљујући Златановићу, говор Врања и околних села је лексикографски обрађен у облику речника, који представља тезаурус културног наслеђа врањског краја.
Иза себе је оставио супругу и две кћери.
Момчило Златановић биће сахрањен у понедељак, 21. фебруара, на Бунушевачком гробљу у Врању.