VLASOTINCE – “Što se tiče komunikacije sa ljudima, celog svog života sam se trudila da ne budem gorda, nadmena, da pokažem svetu da mogu da se uklopim u bilo koju priču, pa i onu kojoj ne pripadam, odredjena samim svojim rodjenjem, a ne sopstvenim izborom. I mislim da je to sto sam radila bila velika, ozbiljna greška u koracima.
Svaki put kada se spustiš ispod lestvice sopstvenih vrednosti, dočeka te onaj koji ne može da dobaci do formule za normalnu komunikaciju.
Docekaju te sujete, kompleksi, strahovi, dočekaju te oni kojima si dao kredibilitet na kredit, kojima si avansno poverovao da mogu da dobace tamo gde žive ljudi otvorenog uma, a ne uskogrudi pojavni oblici života. Ono što ti ne znaš, jer nosiš ruzičaste cvikere pa ne želis da vidiš, oni pak odlično znaju. A to je, da će pasti na ispitu ljudskosti, da će te prodati za karamelu iza prvog ćoška, da će se kad tad prikazati u svoj svojoj tragediji postojanja. I onda počinju da te mrze, a sve sto si hteo da postigneš pada u vodu. Hteo si da pružiš ruku onome ko ne može da te pogleda u oci ravnopravno, onome ko zna da ćeš kad tad videti isflekanu dušu, onome koji može zapravo samo da te prezire.
Znači, kardinalna greska.
Kapije svog života otvaram samo osobama sa kojima sam na istoj frekvenciji.
Nemam ja šta da dokazujem bilo kome.
Samoj sebi sam sve dokazala.
Odavno.”
