Јелена С Јанковић рођена је 27. маја 1979. у Лесковцу. Основну и средњу школу завршила је у свом родном граду, Педагошку академију у Пироту и Учитељски факултет у Врању.
Удата, мајка троје деце. Писањем се бави од основне школе, када бива запажена прво од своје учитељице. Добитница је Вуковог сребрњака у то време. Живи и ради у Лесковцу. Заступљена у зборнику песама из Младеновца “Делић раја” и зборнику радова “Слапови Вучјанке”. Својим радовима заступљена је и у листу за књижевност, уметност и културу ”Помак”. Добитница дипломе од Удружења балканских уметника, сертификат из Индије, дипломе од Прве уметничке свемиријаде и диплома из Перуа. Председница је Удружења писаца у Лесковцу. Објавила је књигу дечије поезије Рођена сам из љубави.
ЈЕЛЕНА ЈАНКОВИЋ: ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ
ЛУЦКАСТА ПЕСМА (РОЂЕНА САМ ИЗ ЉУБАВИ)
Кад би кока снела грашак
а на њивама расо грашак.
Кад би зец имао крила
а рода жута птица била.
Кад би сова умела да њаче
а магарац био као мало маче.
Кад би дуга била само плава
а у пољу расла шарена трава.
Кад би бик умео да мјауче
а велике рогове имало маче.
Кад би боранија била љута
а паре расле крај пута.
Све би било шашаво и лудо
и то би било једно велико чудо.
ПОБРАТИМСТВО
Два рођена брата Павле и Раја
бржа су од крилатог змаја.
Негде стално журе
живот јуре.
Млади учитељ Влада
размишља како да их савлада.
Реши да са њима отпочне разговоре
па макар трајали до зоре.
Једне ноћи се договорише
у игру гонзалеса миша укључише.
Онај ко би бржи био
две погаче сира би добио.
Сви имају своје навијаче
много препрека се прескаче.
Трка ће трајати недељу дана
дотле има храна.
Један миш од радости плаче
гонзалес поносито скаче
зграбио сира две погаче.
Нема их ни Павле ни Раја
а трци је краја.
Па забрину њиховог друга Перу
па се даде у потеру.
Стигао је Раја до пећине змаја
тузи нема краја.
Не може до села
остао је без одела.
Павле стигао до ловачке куће
остао је без обуће.
Када су се скупили
са мишем се побратимили.
ДВЕ ЋУФТЕ
Ћуфта ћуфти каже:
“Тебе мала,неће ниједно дете да смаже.”
Друга ћуфта гледа је па се смеши:
“Само се ти велика тако теши
појешће ме сласти дете свако
а са тобом им неће бити лако.”
Још то не изусти
Владимир је у стомачић спусти.
Срећи никад краја
једна мамина ћуфта
вреди више од десет јаја.
ОТРОВНИ ВУЛКАН
После кише
путовање дуго.
Бескрајно.
Нема те
ни у шапату горе
ни с тугом
мога срца.
Наши врели погледи
ускључали
у отровни вулкан.
ИЗВАН ОКВИРА
Када ме речи напусте
и озбиљност постане сувишна
плетем мапу
једне недостижне љубави.
Губим се у твом одсуству.
Преплаве ме надања.
Понекад и ноћ остане
без речи.
Пажљиво осматрам острва
где смо могли живети.
Волим те мирисе,
ту боју,
ту утеху
у коферу облака.
РЕЦЕНЗИЈА: У ЛИРСКОМ ВРТЛОГУ ДЕТИЊСТВА ЈЕЛЕНЕ С. ЈАНКОВИЋ
Јелена С. Јанковић је уметничко име које крупним корацима корача напред. Ово је њена трећа песничка збирка, а друга збирка поезије за децу. Јанковићка свој креативни потенцијал испољава у култури на више поља. Она се бави политиком културе у лесковачком крају, председница је Удружења писаца у Лесковцу и без њеног несебичног пожртвовања данас не би излазио лесковачки Помак, једино књижевно гласило[1] са вишедеценијском традицијом које је, пре свега, намењено објављивању белетристике, а потом приказа, есеја и огледа. Редакција овог књижевног листа може се похвалити да окупља најзначајнија имена из области културе, науке и књижевног стваралаштва у јужноморавском региону и шире. То ову ауторку чини великим организатором, привржеником и човеком која се декларисала као велики посвећеник, који не ради само за себе, већ и једнако тако, ако не и више, за свој град и окружење. То је посебно квалификује у сфери културних збивања и дешавања у овом региону.
Она у својој поезији није иноватор нити је превратник од које ће почети нешто ново, али је сасвим другачија у сваком сегменту лирског потврђивања што је истиче као песникињу оригиналне и препознатљиве поетике. То доприноси да њен поезија делује осваја својом животворном ведрином, природно артикулисаним стихом и јасним препознавањем потреба читалачке публике којој се обраћа у овом случају то су деца.
Њена прва књига за децу Рођена сам из љубави налази се у семантичком сагласју наслова са насловом друге збирке Кад се сунце пробуди. Тачније, спојена ова два лиризована наслова дају једну потпуно лирски заокружену целину, коју без устезања можемо назвати песмом. То нам само потврђује да ова песникиња још увек тражи свој поетички израз са једне стране и, са друге стране, она, практично, из даха проосећаног пише још увек једну збирку. И заиста кад погледамо ову нову збирку, ту има неких поновљених песама, које су сада у новом руху, мало преобликоване, али се у односу на нове, друге песме, налазе и тумаче у другачијем контексту песама које их окружују. То их чини новим и другачијим, али потврђује и њихово семантичко обиље на интерпретативном нивоу, као и да се песникиња, иако су неке од песама публиковане, од њих још увек није „откинула“, још увек су инервисане нервима стваралачког пупчаника који није прекинут, још увек је везана за њих и ради на њима.
Као што је у првој збирци препозната као „даровити писац за децу“ (Станко Ђорђевић) у овој другој, нешто мањег обима, можемо потврдити да је песникиња тај таленат потврдила. У новој збирци поетеса је задржала круг тема које обрађује. Тај круг је остао исти и тиче се практично свих тема које се тичу детињства од Змаја до актуелних песника.
Значајно је да она те теме, пратећи Змајјовин штимунг певања, чини новим, оригиналним примерено времену у коме се дете данас налази. Штавише, често можемо видети да се дете из поетесе често пробуди и хтело би да се наметне својим виђењем детињства. Дешава се да је баш онако дечије наметање инфантилно, по некад зна да буде у ситној дискрепанцији између плаховите природе једне несебичне мајке и дечје природе која не би требало, али ипак има извесна ограничења. Та мера у разликовању дечје слободе од дечјих обавеза њену поезију чини дидактички сврсисходном.
У најновијој збирци Кад се сунце пробуди поред низа мотива из детињства који се тичу готово дечјег живота у целини наилазимо на песме, заокружене лирске медаљончиће са ефектним крајем, који је понекад поучан, понекад сетан, а не ретко и комичан. Та разноврсност исказа провоцирањем дечје радозналости доприноси да се код најмлађих одржи пажња. Тако је песникињи пошло за руком да својим стваралачким поступком обради, да кажемо, стару дечју тематику у новом руху.
У поезији Јелене Јанковић често је присутна поука. То је поука срачуната са циљем да подстакне читаоце на учење и сазнавање. Дакле, сама песма није тенденциозна. У њеној поезији не постоји песма ради поуке, већ поука произилази из песме. То њену поезију за децу чини ослобађајућом и пријемчивом за децу.
Поука није саопштена непосредно из перспективе, стајне тачке такозваног свезнајућег ја. Та поучност лирског дискурса је саопштена на различите начине. На пример саопштена је са аспекта лирског ја једног дечака (треба ли наглашавати, да је то супротно полу ауторке што показује да она са истом доживљајном интензивношћу пева из доживљаја дечака и девојчица, намерно не кажем родних доживљаја деце).
У вој песми онеобичавање креће већ од насловног знака Срце витешко. Наиме, након овог наслова у најмању руку очекујемо неки поступак дечака који ће се одликовати својом изузетношћу, који су, рецимо, својствени дечацима. Међутим, то се заиста догодило, али се храброст манифестовала у односу на храну и то у односу на бели лук, који је дечак појео упркос томе што га не воли. Тиме је песникиња остварила онеобичавање лирског дискурса песме на оригиналан начин, а сам квалификатив храбрости испунила новом садржином.
Песникиња је тако онеобичавање остварила у односу на хоризонт очекивања рецепције на неколико нивоа – ниво семантике, ниво едукације, ниво лирике и ниво хумористичности, којим је лирски артикулисана и то не само ова песма. То ће рећи да се ова песма, као и многе друге песме ове песникиње, могу аспекатски тумачити са најмање четири гледишта што, по себи, ову песму чини оствареном.
Поука може бити дата и непосредно као у песми Птица није играчка, где је већ насловом одређено да деца према птицама морају да се понашају као према свим живим створењима, јер дечја наклоност према птицама не даје за право да се према њима опходе као према играчкама. Птице, као и све животиње, треба подједнако волети, али и поштовати.
Поред тога што поетеса песмом непосредно шаље хумане поуке (Помозите људи), хуманост показују и непосредни актери у песми (Мачак и пас), где се срећемо са природним непријатељима који се у невољи испомажу. Тако песникиња антиципира пацифистичку поруку која се огледа у могућности успостављања сарадње на свим нивоима између свих људи. Са друге стране, деци посредно поручује да је увек могуће успоставити пријатељство и да је то много корисније од непријатељства, како на плану физичког опстанка тако и на духовном плану.
Ту је и низ песама са темом ђачких љубави (Зору волим страсно, Тужан нећу бити, То је љубав, Писмо Лели, Боса), које помало наивне никад нису он праве, али их се увек са смешком чекамо. Такве су и ове песме, чини се као да се песникиња више подсмева овим наивним љубавима, но што им се диви. Сматра их саставним и неопходним периодом детињства. И заиста је тако, јер, чини се, да је без симпатија из детињства немогуће одрасти.
Поред љубави према животињама и оне снажне, топле љубави из ђачке клупе наилазимо и на снажна родољубива осећања везана за наше скорашње ратове (Они нас задужише) где песникиња без претеране патетике са достојанственим патосом поштовања указује на величину жртве коју су дали јунаци са Паштрика.
У збирци је обрађен и мотив природе (Природа спава), било као годишње доба (Била је зима, Пролеће, Јесен, Зима), било да је реч о Сунцу као извору живота (Сунце) или Сунцу као извору светлости која пружа сигурност (Кад се сунце пробуди). Све ове песме показују да песникиња има осећај за ситне дескриптивне карактеристике које обележавају поједина годишња доба или природне појаве. У збирци се срећемо и са ниском лаких, једноставних, комичних песама о животињама и инсектима. Ове песме су примерене дечјем узрасту и опеване су према могућностима дечјег опажања (Рибља чорба, Спасилац пчела, Мајстор миш, Лијина удаја). Што потврђује двоструко образовање песникиње – васпитачко и учитељско, јер верујемо да ју је овакво образовање оспособило да уочи дечје ететске потребе и могућности њихових опажаја и разумевања. Овим песмама песникиња најмлађем узрасту указује на ширину екосистема сводећи га на оно што је деци препознатљиво и разумљиво.
Трима песмама Досадна песма, Опасна песма и Луцкаста песма, песникиња открива себе и изван Змајјовиног песничког дискурса потврђујући себе као модерног песника нонсеса који је поетички далеко ближи Душану Радовићу. Ове песме су нонсене већ од насловног знака јер својим насловом се поигравају жанром поезије са тежњом да постојеће лирске врсте преименују у нешто ново, па тако поред, рецимо љубавне или родољубиве песме уводе се и досадне, опасне и луцкасте песме. Наравно да песникињи то није циљ, али је са тим привидним циљем она остварила поетички врло успели нонсес који ће се открити садржином песама.
Поред тога што у овој збирци препознајемо сигурно и врхунске антологијске песме, који се не би постидела ниједна антологија, сматрамо да су све краће песме успеле и заокружене. За ову поезију можемо рећи да је најпримеренија предшколском и узрасту нижих разреда, мада има лирских садржина које се узрасно, пре свега хуморно, могу везати и за старије разреде.
Ово је збирка песама која се, свакако, препоручује сама најмлађим читаоцима као највернијој и најсигурнијој публици којој је немогуће подвалити, подједнако се препоручује и бакама, декама, мамама и татама. То је песникиња и доказала низом награда које је већ добила за своје песничко стваралаштво за децу, као и својим наступима и радионицама које одржала у непосредном контакту са децом школског узраста у нижим разредима.
Проф. др Предраг Јашовић
[1] Поред Освита (1991-1999), који је чини нам се обновљен од 2018 и Нашег стварања (1953), мислимо да је и данас, Помак једини књижевни лист у региону који излаз у континуитету. Сва три гласила су другачијег концепта.
