ЛЕСКОВАЦ – Јован Димитријевић: „Кочобарски“, рецензије, „Траговима оштрог пера“. ауторке Маја Милић и Слово о књизи Каролина Пистулић.
Маја Милић: ТРАГОВИМА ОШТРОГ ПЕРА
Ако сте у потрази за неком необичном књигом, па вам у руке дође најновија збирка Јована Димитријевића „Кочебарски“, на путу сте да доживите праву књижевну авантуру. Аутор је стекао самопоуздање, једна добра ствар утицала је на појаву друге. Уз мало охрабрења са стране, аутор је почео слободније да пише стварајући неку другу збирку важнију од оне прве. И тако, ево нас пред трећом.
Каже се да о књигама не требамо судити по корицама. Поставља се питање да ли им треба судити на основу наслова? Наравно, да! Нарочито ако је у питању неки необичан наслов попут придева који стоји у називу ове збирке. Тиме је аутор, да се тако изразим, одрадио пола посла. Већ самим насловом заинтригирао је читаоце, како оне из свог окружења, тако и оне друге, којима сам наслов може бити непознаница. Можда би читаоци требало да пођу, управо, од ове тужне, истините приче, по којој је читава збирка добила назив.
Патријархални живот са којим се аутор сусрео још у детињству, свакако оставља траг у његовом стваралаштву. Данашњи свет је у превирању, постаје опасно место за живот. Неке Јованове приче којима нас враћа у прошлост представљају право освежење. Инспирацију за њих налази како у својој машти, тако и у стварним ликовима и догађајима. Данашњи човек тежи ка комфору, његово кретање усмерено је ка лакшем и бољем животу. То би требало да га чини бољим. Међутим, дешава се супротно. Јован нас неким својим причама враћа у прошла, другачија времена, изазивајући, готово маркетиншки, носталгију код читалаца. Из ликова ових прича зрачи једноставност, простодушност, невиност… („Орање Дичково“, „Прича о Бранки“, „Само поглед“, „Биоскоп, бате“).
Битан елемент књижевног дела свакако јесте простор. Он у књижевности не може бити географски омеђен. Радња Јованових приповести дешава се, углавном, на реално постојећим местима, али уме да нас одведе и на имагинарна места („Оштро перо“). Бурлеска о Јованки Орлеанки по други пут међу Србима, са неизоставним ауторовим смислом за хумор, води нас на онај свет („План богомдан“).
Писац који крене траговима политике, идеологије, не може нигде стићи. У прилог томе иде и приповетка под насловом „Укус рата и мирис слободе“ која је смештена на просторима НДХ-азије. У њој је изражена снажна антиратна порука, бесмисао сукоба и жртава. Рат је страшан и бесмислен. У њиму нема побеђених и поражених.
Улога књижевности у очувању језика је заиста велика јер се његови највећи домети остварују управо у њој. Језик ове збирке је разноврстан. Аутор ће писати на књижевном језику, дијалекту (призренско-јужноморавски), икавским изговором, даље, ту су реченице из грчког, албанског, македонског језика („Летовање), док је прича „Ма плашинђав-ле“, поред ромског, препуна и неологизама. Аутор, дакле, прави занимљив избор у погледу језика, ако узмемо у обзир да један језик, у овом случају енглески, постаје језик света.
Нема сумње да је Joван мајстор приповедања, мада, са појавом сваке нове збирке, можемо рећи и мајстор у писању сатире, лирске поезије, афоризама… У то име, нека захвали Аристотелу и нека му је увек оштро перо!
Маја Милић, дипломирани филолог
%
Каролина Пистолић: СЛОВО О КЊИЗИ
Ако сте заинтересовани да прођете кроз разне авантуре, попут „Алисе у земљи чуда“, онда слободно уђите у Јованов свет прича и препустите се узбуђењима, која вас очекују на том путу, ка новим видицима и сазнањима.
Његове приче обилују, како апстрактним темама, појава и дешавања у свемиру, тако и свакодневницом обичних људи и животних тема. Кроз своје писање, он налази симболику и мистику у речима и знаковима, и то несебично дели са читаоцима.
Приче започиње као магијски ритуал, који отвара душу читаоцу и тера га да се препусти емоцији. Он широм отвара врата ликовима којима непогрешивом нотом, као у музици, боји речима призвук од хероја до губитника. На посебан начин у читаоцу буди успавану душу, која има потребе да лута и дотиче разна искушења. Поставља питање линије између човека и монструма у њему, као и тренутак када долази до пресецања исте, са трагичним завршетком. На занимљив начин нас суочава са чињеницом да у сваком од нас, у неком кутку душе, стоји сакривено зло које само чека погодан тренутак да искочи и уплаши нас или, по најгорем сценарију, заузме већу територију наше душе.
Јован је, такође, постигао врхунац у писању сатире, кроз коју се бави вечитом темом власти и властодржаца. На савршен начин осликава сву трулеж, прикривену несуптилним описима сјаја у свој својој беди постојања. У тим причама, предмети који треба да буду синоними лепих приказа, постају лешеви у својини гробара који се представљају као чувари раја и „све упућени“ за превоз заблуделих, реком од канализације, полазак ка наводном рају који је, заправо, доказ пакла у којем се човек налази. На изузетан лирско-духовит начин, кроз своју сатиру, приказује прихватање бизарности тренутка и бег, и нешто што би могло бити прихватљиво решење.
Аутор је и сјајан писац духовитих прича у којима је хумор на тако природан начин изнешен. У трену вас доводи до суза од смеха, али већ у даљем бивате изненађени начином на који причу завршава.
Наш писац у исти мах постаје и сликар јер, као кичицом на платну, речима слика портрете, природу, предмете. Док речима исцртава слику, у следећем тренутку, она као да оживљава и све почиње да се савршено креће, где поприма сопствени ток. Као на покретној траци званој филм, сцене се нижу тако једноставно једна за другом, као да једино тако могу да се десе и никако друкчије. Једноставност настајања Јованових прича је доведена до савршенства јер се стиче утисак да прича пише саму себе а читалац бива толико увучен у ток приче као да се губи граница између њих. Ходамо кроз све те пределе док осећамо тугу, уплашеност, смех, замишљеност, постајемо нераскидив део приче и ликова.
Опус Јовановог стваралаштва се наставља и у делу песништва, где је једнако добар као и у прози.
За крај бих напоменула још једну форму кроз коју се изражава, а то су афоризми са разним темама, од животних, преко сатиричних и црних. Могло би још што-шта да се каже о Јовану али мислим да је најбоље да се читалац сам препусти чаролији текстова ове збирке.
Каролина Пистолић
