Skoro čitav jedan vek krasi Široku čaršiju i simbol je grada na Veternici. Podseća na zlatno doba Leskovca i vreme kada je „mali Mančester“ bio vodeći industrijski centar tadašnje države. Danas zgrada Leskovačkog kulturnog centra podignuta je 1926. godine. Palata Kaloderma svedoči o vremenu kada se poštovalo znanje, vrednovali rad i poštenje. Baš takva je bila porodica Vlajčić čije ime, iako ne svojom voljom odavno ne žive u Leskovcu, ne sme da se zaboravi. Palatu na četiri sprata podigla su braća Todor, Petar i Milan, sinovi Jovana Vlajčića začetnika hemijske industrije u Leskovcu, osnivača fabrike sapuna. Po svom najpoznatijem kozmetičkom proizvodu nazvana je i palata, sazidana kao upravna zgrada Fabrike sapuna.
Jovan Vlajčić je rođen 1843. godine u leskovačkoj zanatlijskoj porodici. Njegov otac Tasa bio je sapundžija. Priča se da je bio sitan trgovac. Jednog dana naišao je na crknutog vola, pa dok su drugi okretali glavu, Tasa je od leša vola napravio mnoštvo sveća i postao zanatlija. I sin Jovan mu se kasnije pridružio. Još dok je Leskovac bio pod turskim ropstvom, Jovan sa ortakom 1872. godine osniva fabriku sapuna za pranje. Modernizacija kreće posle oslobođenja, ali svestan da je napredak nemoguć bez znanja šalje svog sina Todora na školovanje u inostranstvo. Tada kreće pored belog i proizvodnja šarenog sapuna. Jovan umire u oktobru 1913. Njegova 3 sina posle Prvog svetskog rata obnavljaju fabriku i uz sapune počinje da proizvode parfeme, kolonjsku vodu, šampone. 1926. završena je Upravna zgrada, a prema svedočenju njihovih potomaka 1931. fabrika sapuna imala je godišnji prihod od 9 miliona dinara. Toliko su podigli ugled Leskovca i svoje fabrike da je u Trgovinskom glasniku iz te godine objavljeno da se proizvodnja toliko usavršila da je svakom poznato kakav odličan kvalitet imaju njeni proizvodi. Kapacitet fabrike bio je 150 vagona peraćeg i 30 vagona toaletnog sapuna godišnje. Fabriku sapuna otvaraju i u Beogradu u ulici Franše Deperea 78 za koju je bio zadužen Todor. Milan i Petar ostali su u Leskovcu. Sava Dimitrijević, čuveni leskovački hroničar beleži da je Milan Vlajčić bio glavni majstor za kuvanje sapuna i da je bio veliki radnik. Radio je zajedno sa radnicima u dve smene. Dobijali su platu iz fabrike kao i drugi zaposleni. Milan je umro tokom Drugog svetskog rata, Todor je bio u zatvoru šest meseci posle rata, kao i Petar. Nažalost tu se priča o uspešnim, vrednim, preduzimljivim, snalažljivim, ljudima koji su išli u korak sa modernizacijom završava. Vlajčićima je sve oduzeto. Deo fabrike je uništen u bombardovanje, ali upravna zgrada i porodična kuća u kojoj je decenijama bio smešten Radio Leskovac više nisu bili njihovi.
Poput svojih predaka i potomci pionira leskovačke hemijske industrije su uspešni ljudi rasuti po svetu, od Švajcarske, Engleske do Amerike i Australije. Niko od njih ne živi u Leskovcu, ali okupili su se u gradu svojih predaka 2019. kada je u nekadašnjoj zgradi Kaloderma otkrivena spomen ploča u znak sećanja na ono što su bili Vlajčići. Palata u centru grada bila je posle Drugog svetskog rata prodavnica, čitaonica, koristila ju je Hemijska industrija Nevena, a od 1981. u njoj je Dom kulture, sadašnji Leskovački kulturni centar.
Zgrada je proglašena spomenikom kulture 2002. godine.
Njihovi potomci koji su ugledni intelektualci, doktori nauka, tehnolozi vode borbu da im se konfiskovana imovina vrati jer iako u Leskovcu nikada nisu živeli koreni i dug prema precima na to ih obavezuju. Ovo je naš dug velikim ljudima i neopisivoj energiji koju su imali. Da se pominju i ne zaboravi šta su Leskovcu dali.
Ovaj tekst napisan je u okviru projekta „Znamenite političke figure Leskovca između dva rata“ koji naše udruženje realizuje u saradnji sa Gradom Leskovcem.