ЛЕСКОВАЦ – Љиљана Јањић (Слатина, Јагодина, 1937) – Љиљана Јањић основну школу и гимназију завршила је у Јагодини, а Филолошки факултет (Група за романистику) у Београду. Завршила је и Вушу педагошку школу (Група за руски језик и књижевност) у Нишу. Као професор, предавала је француски и латински језик у Медицинској школи у Лесковцу. У више наврата учествовала је на течајевима усавршавања језика на универзитетима у Француској. Просветни савет Републике Србије доделио јој је 1988. године звање просветног саветника.
Бави се поезијом, прозом и преводилаштвом. Објављива песме, приче и преводе у часописима и листовима у Лесковцу (Наше стварање, Помак, Наша реч, Алијанса), Јагодини (Нови пут), Београду (Политикин базар). Заступљена је у бројним зборницима и лексиконима широм Србије. Награђивана на књижевним конкурсима за прозу и поезију.
КЊИЖЕВНИ РАД: Кућни праг (Удружење писаца, Лесковац 2001), збирка песама, Јавила са крова рода (Удружење писаца, Лесковац 2004), песме за децу, Царска крушка (Филекс, Лесковац 2006), збирка прича, Изгугљени кључ – руковет старих и нових песама (Удружење писаца, Лесковац 2010), Одсјаји душе (Лесковац, Удружење писаца 2018), збирка песама.
Члан је Удружења писаца Лесковца. Живи у Лесковцу.[1]
%
Кућни праг – Љиљана Јањић понудила је дело по мери свога знања и по мери своје естетске савести. У песничку авантуру ушла је из побуне ствараоца и уметника са савешћу да је позив уметника један од најсуровијих. Збирка Кућни праг испевана је с укусом и са осећањем за меру, за звук, за бруј језика, зацело, даје своме творцу право да гледа у будућност својих стихова и да верује у властиту песничку уметност.[2]
Наслоњена на најлепше изданке наше песничке традиције, ауторка се не прихвата ризика експримента и трагања за новим звуком, не рачуна с читаочевим неразумевањем или смишљеном кореспондентношћу.
Љиљана Јањић није од списатељица са сухим срцем, од модерниста који посежу за сложенијим поетским инструментаријем, који прибегавају алузији или, на пример, лексичком ломљењу. Естетско глачање и поетско билансирање, нијансирање атмосфере, одржавање ритмичке линије, дају песниковању елеганцију и нешто од финог мелодијског саћа. Хотимична лепршавост стихова, нота прозрачности, ауторкин смисао за форму и биран језик, дарују читаоцу естетско задовољство и у исти мах га гоне на размишљање. Држећи се Горкијевог савета да треба прво бити међу људима, искусити живот, па онда се дохватити писаљке, Љиљана Јањић је понудила дело по мери свога знања и по мери своје естетске савести. Посреди је, нема сумње, остварење које правазилази оквире текућег збивања из домена књижевног живота.
Јавила са крова рода – Писана по мери детета, песмарица Љиљане Јањић Јавила са крова рода обухвата разнобојан тематски миље. Снагом познаваоца дечје душе, оживљен је један свет игре и маште, свет сасвим близак малом читаоцу. Поетске јединице Љиљане Јањић, саздане у духу најбоље змајјовинске традиције, карактеришу хуман и здрав однос према детету, језик разуђен и комуникативан; обележава их избегнута поука и све замке која она носи. Састављене по свим нормама поетике за децу; јасност, једноставност, приступачност, пластичне слике, мелодија, сликовита поента, дух животне ведрине и вера у светлостни свет детињства, оне ће увек наћи своје читаоце.[3]
%
Царска крушка – У савременом свету у коме доминира темпо живота и бесконачна трка са животом, ретко се сећањем враћамо у детињство и младост. Савремени човек, обузет гужвом у саобраћају, претрпаним послом у предузећу, надменим шефовима, поремећеним системом вредности и транзицијом, чини се да нема времена за детаље, емоције и успомене које би му улепшале ионако празну свакодневицу. Па ипак, да има и другачијих људи, чији живот чине мале ствари, ситнице, осећања и успомене, показује нам и књига која је пред нама, збирка прича Царска крушка наше суграђанке.
Љиљане Јањић, која се после песничких збирки, овога пута представила читаоцима и као врстан прозни писац. Иако рођена у Јагодини, Љиљана Јањић се, као писац и професор француског језика, уосталом и као човек, формирала и сазревала у Лесковцу, па је можда и наша јужњачка сентименталност утицала да и њено стваралаштво буде прожето тако дубоким емоцијама.[4]
Реч је о петнестак краћих прича у којима су садржана поетизована сећања на детињство и младост наше списатељице и детаљи који су се урезали у њену свест у најранијем добу. Списатељица се сећањима враћа у једно давно прошло и прохујало време које у њој буди најлепше успомене и тако подсећа савременог читаоца на неке од правих вредности које су у савременом друштву маргинализоване. Тако се у причи ,,Царска крушка’’, по којој је и цела књига насловљена, на специфичан начин изражава носталгија за прошлим временима. Док гледа посечено иструлело стабло крушке и велику рупу у трулом пању, јунакиња ове приче сећа се свог детињства и огромне крушке насред дворишта пуне сочних, румених плодова по којима је и добила назив ,,царска’’. И та крушка, неми сведок људских живота, остала је да траје као симбол једног времена.
Оно што одликује ову збирку прича, то је њена тематска разноврсност, али и различитост тонова. Скала изражених осећања у причама протеже се од осећања дубоке туге са мрачним тамним тоновима болести и смрти до осећања ведрине изражене у лепоти и радости живљења. Мада традиционална по форми и садржини, збирка на моменте има и један модеран дух, односно форму.
Писане реалистично, са наглашеним лиризмом и сензибилним психолошким опсервацијама, приче Љиљане Јањић су пријемчиве и особито занимљиве савременом читаоцу. Ако томе додамо необичне метафоре и поређења, прецизно вођене дијалоге, одабрану и колоритну лексику, закључујемо да је пред нама уметничка проза које је у многоме различита од текуће књижевне продукције.
%
Изгубљени кључ Поезија, песништво у целини Љиљане Јањић, има своје развојне фазе, има свој биоритам, који долази изненада, у оним тренуцима када је реч незадржива, када стигне ношена бујицом и бујицама. Она је песникиња снажне инспиративне вокације, у чему највише удела има природни ток ствари. Такође, она је истински завичајна, дубоко спојена са земаљским и небеским стварима која јој дају њено окружење, средина. Тематски захвати о завичају као главна одредница збирке песама Кућни праг доминираће и у најновијој књизи песама ове песникиње под називом Изгубљени кључ (Руковети нових и старих песама).
Шумадија, чудесни земаљско поднебље препуно ливада и цвећа, уређених њива са усевима, људима благотворног темперамента, сви они као да су посудили, или као да их је пронашла у дубинама завичаја, ту поетску реч, бујицу, која понесе песникињу за собом ни сама не зна где ће се зауставити, како завршити, али зато то и јесте она поезија која има своје најдубље природно и лично искуство, искушење. Песникиња је сама себи окренута, своме бићу из кога излази чисто осећање језика. Реч је о поезијикоја претпоставља одређени смисао. Има свој корен у бивству, у трајању. Љиљана Јањић у својој новој књизи песама, Изгубљени кључ сабира сећање на протеклу лепоту живљења и љубави густо структуираних емотивним набојем, видљивим готово у сваком стиху. То је вибрациона лирика љубави и егзистенције која се данас, нажалост, ретко пише. Ничега патвореног, накићеног а празнословног нема у њеним песмама. Има искрености топле, има затворености осећања. Има понесености лепотом у себи и око себе. Она свој свет брижљиво гради описима, понегде искричавим дијалогом, лирским пасажом. Наиме, лежерно писане, лаке за читање, песме одају и њену амбициозност видљиву у настојању да свој пут на место песме до краја осмисли и потом са лица места што исцрпније и ауторитативније приближи нашем уху.
Ова збирка песама, у целини узевши, постаје мозаик и нови ход поплочан надама. Овде се сусрећемо са упориштем нежности. Сензибилитет ове поезије је мистичан, она тражи истину у времену а не у трену. Њено треперење душе је буђење из сна са убрзаним ритмом веома живог срца. Она говори док има ватре у телу. Она разуме неразумљиво, види невидљиво. Стиче се утисак да су све песме у овој књизи учесвовале да се песма, по којој је и збирка насловљен Изгубљени кључ, оствари. Она није написана, није стигла из песничког умећа, већ из нечега што се не може ни одгонетнути. У њеном настојању све је учесвовало, вездух и мисли. И када говоримо о песми, ми говоримо о гласу, о особеном гласу. Иако је све то песникиња изрекла, речима, онда морамо претпоставити у ком и каквом стању се налазила, и које, какво биће је проговорило из ње:
Чекају листови на липи
Да буду пребројани
А тачан број знан
Кораци до чесме
и сваки тон у гласу
младости рам
чаме
Светло на прозору
Обриси силуета
незнаних лица
Забрављена капија
Кључ изгубљен
у времену
таме.
Сасвим је на месту оцена Тихомира Петровића о поезији Љ. Јањић поводом њене прве песничке збирке Кућни праг из које је у Изгубљени кључ ушло двадесетак песама. Мишљења сам да је књига Изгубљени кључ (која је поетички завршена) изврстан спој и чудесан сусрет проживљеног, интелекта и дескрипције модерног лирског језичког осећаја.
%
Одсјаји душе – У збирци песама Одсјаји душе, петој по реду, како оцењује рецензент Марија Стојановић, песникиња „достиже врхунац у зрелости, начину исказивања емоција и дубини сазнања света и живота. Она ствара поезију блиску сваком емотивном читаоцу, а свака њена песма је одјај душе“.
Збирка има седам циклуса – „У загрљају природе“ (десет песама), „Под сјајем звезда“ (пет песама), У бездану (шест песама), „Одсјаји душе“ (једанаест песама), „Задржани у сећању“ (пет песама), „Сени из давнине“ (четири песме) и „Хаику“ (пет песама). По оцени М. Стојановић, што је и наше становиште, најемотивније су песме из циклуса по коме је цела збирка добила име Одјаји душе.
Последњи циклус, хаику поезија, је новина у стваралаштву ове изванредне лесковачке песникиње. У њему „као да је извршена својеврсна синтеза свега о чему је певала“. (М. Стојановић).
У комплетној збирци метафоричког наслова говори се о темама које су обично у центру пажње свих песника: љубав, патња, пролазност, усамљеност, нада, заборав.
Једна од најбољих песама Љ. Јањић је, ван сумње, „У бездану“. „Песма / неотпевана / изгубљена /у безданима. // Реч / неизговорена / у грлу застала // Стих / ненаписан / распршен / у измаглици“.
Проф. Љиљана Јањић показала са као изванредна хаику песникиња, што се може сматрати новином у њеном веома успешном песничком раду. У поглављу „Хаику“ налазе се песме: „Љубав искрена“, „Месечина“, Сећање“, „Нестајање“, „Буђење пролећа“. За илустрацију песничког умећа, ево две песме из тог циклуса. Прва: „Не нисам сама / несаница је са мном / друштво ми прави“ („Месечина“). И друга: „Не слећу ласте / испуњене ћутањем / гнездо се рони.“ („Буђење пролећа“).
[1] Љиљана Јањић, Одсјаји душе, Удружење писаца Лесковац, Лесковац 2018, стр. 83
[2] Тихомор Петровић, из рецензије, Кућни праг, Удружење писаца, Лесковац 2001.
[3] Тихомир Петровић, из рецензије, Јавила са крова рода, Удружење писаца Лесковац, Лесковац 2004.
[4] О збирци прича Царска крушка Љиљане Јањић говорили су на промоцији у Лесковачком културном центру, крајем фебруара 2006. године, Марија Стојановић и Данило Коцић.
