ЛЕСКОВАЦ – У једном интервју, Стефан Митић (28) за себе је рекао да је „сав од парадокса” наводећи пример да обожава ајвар иако не воли паприку. Помало необично за неког ко је родом из Лесковца. Завршио је Факултет за спорт и физичко васпитање у Нишу и никада није радио као професор. У домаћој књижевности познат је и признат као аутор три изузетне књиге. Објављене су му збирка песама, потом два романа за децу и одрасле.
Првенац „Ја сам Акико”
Првенац „Ја сам Акико” овенчан је наградом Политикиног Забавника за најбоље књижевно дело за младе за 2018. годину. Прича о девојчици која не признаје границе, исте године, проглашена је књигом године на Међународном фестивалу Трг од књиге у Херцег Новом, у Црној Гори, уврштена међу 200 најбољих дечијих књига на свету Међународне омладинске библиотеке из Минхена.
У локалној заједници, током студирања Стефан је био један од активиста Омладинског клуба Анчики- ОКАН, у истоименом лесковачком насељу. За бројне акције: обнова и уређење просторија месне заједнице, отварање бесплатне библиотеке са више од 5.000 књига, прикупљање хуманитaрне помоћи за лечење деце и младих, организовање културних вечери чула је, аплаудирала читава Србија. Фондација Тање Петровић, прерано преминуле уреднице сајта Политике, која додељује награде у домену културе и културног активизма, уручила им је пре неку годину награду за ентузијазам и допринос култури.
Непосредно пре проглашења ванредног стања, због пандемије вируса корна, издата је нова књига нашег саговорника. „Капут од маховине”. Писац за кога су књижевни критичари после првог романа написали да је на трагу великог Мике Антића, речима је осликао Најдана, младића коме из леђа расту и листају гране. И мучи га дилема да ли је човек или стабло, да ли је посебност коју носи терет или таленат, како да се избори са изопштавањем из заједнице.
Личну дилему који факултет да упише па, на пример, уместо књижевности, изабрао нешто потпуно другачије, наш саговорник решио је – тако што је направио преседан. „Нисам желео да ми књижевност у било ком тренутку преседне. Или, да постане морање. Нисам себе видео у свеже испегланом оделу од сомота, за катедром, у некој канцеларији. У пиџами, за писаћим столом, то јесам. Са лоптом под мишком, и то јесам. Одлуке о спортској каријери играчкој, тренерској које је доносио описује искуством других.
– Прочитах негде скоро, Славнић је, у једном луксузном хотелу, на припремама за Светско првенство, од хлеба правио куглице и гађао грофице и баронице које су ту одселе. Зато га тренер Ранко није ставио у екипу. Да сам „остао” у спорту био бих (уз дужно поштовање) попут Моке у овом мини-инциденту. После бих се, хранећи голубове, или отресајући столњак после ручка, увек сећао тог догађаја. Мрвицу по мрвицу.
У породичном стаблу младог, вичног речима Лесковчанина који живи на релацији Београд – Лесковац, интересантно је, нема ни спортиста нити писаца. На питање од кога је наследио дар, у мејлу, како је вођен овај разговор, појашњава: „Могао сам да вртларим, узгајам петуније, као мајка. Могао сам да предајем и продајем текстил, као деда. Или да камионишем, превозим вуну, као други деда. Или да ћумуришем. Могао сам да постанем бубњар због ујке, али сам, на срећу или на жалост, изабрао другу врсту лупања – по тастатури. Овако бих након добошарења стварао музику под шатором, овако стварам књижевне јунаке под лампом, за писаћим столом, у омиљеној пиџами коју сам добио на поклон из Милвокија. Свечаности су у питању, у сваком случају. И све то у контра-ритму. Остатак моје фамилије су људи у плавим униформама. Од њих сам наследио жељу за успостављањем реда, али не оног међу људима или у регалу, већ оног међу реченицама, у романима, сценаријима. Стојим над текстом и саобраћам, саосећам, повезујем… Увек на некој раскрсници, увек у неком Између. Ни тамо, ни овамо.
На свакодневним животним раскрсницама обрео се једном приликом на острву у Грчкој радећи посао аниматорa у луксузном хотелу. „Мало аутобусом, мало пешака, а већи део пута стопирањем. Сећам се, донегде ме је возио Грк, који не воли Албанце, потом Албанац који не воли Грке… Ја сам говорио: „Ок, ок”. Дуго сам путовао, укоферен. Трајало је. Било је баш вруће. Када сам, касно увече, стигао у хотел, сачекао ме надимак Одисеј, због читаве пустоловине. Звали су ме Оди. Било је то феноменално искуство са гостима из Француске, Пољске, Белгије, Србије… Боћање, мини-диско, комеди-театар, сиртаки…
Нема жељу да напусти Србију
Духовито појашњава да му је стално место боравка у аутобусима аутопревозника са редовним линијама од Лесковца до Београда. „Једина селидба о којој тренутно размишљам јесте селидба у кожу мојих књижевних јунака и јунакиња.“
Открива да је у радној верзији новог романа главни јунак, у ствари, била девојчица-Вишња. „Пре годину и по дана у летњиковцу, другарима сам показао читав нацрт романа и дочаравао, узбуђен, махајући рукама као некакав пошакнути диригент. Међутим, нисам могао на њена нејака плећа да спустим стабло, па је Вишња постала Најдан, а идеја о сликовници се разгранала у поетску исповест јунака који је статичан. Ипак, његова унутрашња превирања, филозофија живота и догађаји који га окружују доносе неку врсту чудновате авантуре и прерастају у карневал. Карневал спознаје. Ушао сам у његову кожу, у његову кору и отпочео причу знајући тачно шта ће се десити на крају. Ту ситуацију у дебитантском роману „Ја сам Акико” нисам имао. Израслину на Најдановим леђима можемо посматрати као терет или као таленат, како год. То је до онога ко чита: да учита своју верзију Најдана.”
Дане током ванредног стања испуњавао је радом, читањем. Признајући да је први пут у домаћим медијима поменуо искуство из Грчке, за Политикин Магазин открива да је током овог, необичног пролећа, писао сценарио за дугометражни цртани филм са сценаристкињом Гораном Домић. „Завршио сам једну кратку причу, започео неколико нових записа. Открио сам неке дивне ауторке и ауторе: Елијаса Канетија, Аделин Диједоне, Макса Потера, Афинити Конар… У међувремену, веселост је смењивала анкисозност и обрнуто, мењале су место: хоп, хоп. Као код већине”, описује дневни ритам у ванредном стању.
Као неко чија се дела препоручују читаоцима свих старосних доби, питали смо Стефана Митића колико је читао када је био дете и како данашње генерације навикле на тач скрин екране у рукама вратити књизи ? “Све док у Лесковцу постоји један дечачић Јанко, коме су позоришне даске значајније од даски на којима се служи каприћоза, деветогодишња Јана из Новог Сада, која пише о чудним мачкама, не бринем. Верујем да ће феномен белог папира, празног платна бити једнако изазован и будућим генерацијама и да ће се стварати лепа уметност мимо тих токова, тик-токова, окова. То је неминовно. Увек је било тако кроз историју. Увек нешто шушне и хоп – ето нам, рецимо, луде Раде, Раде Петровић која само жели да расклопи трактор свога оца у тишини. Или Стефан Станојевић из Панчева са својом збирком песама „Напади панике“, оптимиста је по том питању.
Он сам је, открива, више волео да јурца за лоптом него за оценама или лептирима. На породична весеља, када је био дечак одлазио је у дресу Синише Михајловића. “Обожавао сам да играм и да пратим фудбал, читање сам тек касније заволео лудачки: прво поезију, затим прозу. Љубав према литератури дошла је спонтано, ненаметљиво као нешто што ми је обогатило и допунило живот, пре свега онај унутрашњи. Без уметности бих био шупаљ као нешто баш шупље, понављам то као мантру. Писање ме је учовековечило, оживело, дало смисао кад нигде смисла около нисам видео. Писање је било мој бег из егзистенцијалног вакуума.”
На последње питање да ли да га потпишемо Митић или Тићми, јер користи презиме и разиграну верзију, опет један преседан и књижевна препорука: „Потпишите ме Птићми. Расцвркутао сам се доста у овом разговору. Попут вране у књизи „Туга је пернато створење”. Овом приликом је препоручујем, зашто да не. Као и „Стварни живот“, Адлин Диједоне.
Андријана Цветићанин
Ентузијазам одложили у музеј
О ангажману у Омладинском клубу Анчики чува лепе успомене. „Био је то диван период стварања: ни из чега до чуда из провинције. Прикупљање, уређивање ентеријера, баште, осликавање зидова у насељу и по граду, хуманитарне акције, гостовања уметника из Србије и региона, турнири, биоскоп на отвореном, сарадња са Википедијом… Шта све нисмо. Да, био је то диван период: тек тако, од ‘ајмо, преко чудеса, до „Музеја ентузијазма” – данас. Нажалост. Свако је пошао неким својим путем.”
Шта би било да се Едгар Алан По родио у Лесковцу
Како долази из краја Србије с карактеристичним локалним дијалектом, питамо да ли je писао на „лесковачком”. „У првој књизи „У’ватиле ме лутке” има неколико песама на дијалекту. Људима се јако, и дан-данас, допада песма „Едгар Алан Кво” ,та шта-би-било-кад-би-било ситуација да се По родио у мом родном граду. Имам још неких идеја, али о том потом, не бих да откривам детаље и урекнем.”
Такође, Стефан је иницирао да се његове песме преведу на знаковни говор у сарадњи с локалним удружењем глувих и наглувих како би биле прилагођене особама с оштећеним слухом.
Напомена: Уз незнатне измене (и другачији наслов), прилог пренет из Политикиног Магазина (21. јун 2020)
