ЛЕСКОВАЦ – За историју лесковачке књижевности, нарочито песништва, посебно је била значајна 1977. година. Тада је Културни центар (директор мр Слободан А. Младеновић, главни и одговорни уредник Борислав Здравковић, професор) објавио, сада већ одавно знамо, веома зачајну антологију Песмопис, лесковачки песници 1945–1975 који је уредио и предговор написао Мирослав Миловановић, професор. Та песничка збирка се и данас, без обзира на неспорне слабости, може сматрати за најбољу панораму песништва у граду на Ветерници.
Мирослав Миловановић (Вукашиновце, Алексинац, 1924 – Лесковац, 2001) – Професор Миловановић у Лесковцу је предавао српски језик и књижевност у средњим школама, најдуже у Медицинској школи, до пензионисања. Преминуо је у Лесковцу 9. јуна 2001. године. Препознатљив је у лесковачкој културној јавности по антологијској збирци песама Песмопис (лесковачки песници 1945-1975), која се појавила 1977. године и сматра се најбољом збирком песничког стваралаштва Лесковца. Аутор је књиге Народне песме ослободилачког рата јужне Србије (Графика-прес, Београд, 1974)и књиге осврта Књижевно-критички фрагменти (Обелиск, Београд, 1970) у којој је представио тридесетак аутора.[1]
МИРОСЛАВ МИЛОВАНОВИЋ: „ПЕСМОПИС“
Извршити избор поезије песника у једном завичајном поднебљу одговоран је и ризичан посао из више разлога. У дечачким и младичким данима поезија је мање – више свакодневни вид пражњења доброг броја девојака и младића. И зато је сваки избор или антологија песама увек спорна, оспоравана или нападана. И ко је напада и ко је брани – углавном, у праву је. Песма је субјективни укус сазнања и естетског доживљаја, извориште различитих поимања мисаоних симбола и као таква може да изазове различите судове. У тој омеђи крије се замка могућих неспоразума.
Но, без обзира на сву песничку хетерогеност, која је одувек била изазовна, настојаћемо да прикажемо неке од песника који су писали или покушали писати поезију у Лесковцу. Оне које нисмо поменули сматрамо ,,изгубљеним’’ у протеклом времену, остали су и окренули се животном позиву као трајној ,,песми бивствовања’’.[2]
Можемо с правом говорити о лесковачким песницима (1945-1975) који су у општем књижевном бујању у земљи дали свој скромни допринос. Огласили су се, афирмисали и трајно обележили у географско-књижевном обележју овога града. Међу њима је један број зрелих песничких имена који озбиљно трају и стварају.
У Лесковцу је било песника и раније, али нису успели да остваре нека значајнија поетска остварења, иако су познати културној историји овога града. Од 1887. до 1889. године у Лесковцу је излазио часопис ,,Црквени гласник’’ у коме је штампао песме Димитрије Н. Алексић и те песме су искључиво са библијским мотивима. Исто тако, учитељ Владимир К. Петровић сакупио је једну збирчицу народних лирских песама. Његове радове објавила је Југословенска академија у Загребу 1900. и 1904. године. Од 1905. до 1914. излазио је врло солидан дечји лист ,,Ђачки напредак’’ у коме су штампане, поред осталог, и песме. Јован В. Маговчевић оставио је неколико десетерачких песама о ратовима 1912-1918. године.
Године 1920. покренут је недељни лист ,,Лесковачки гласник’’ чији је дугогодишњи уредник и сарадник био Сретен Динић. Ово гласило лесковачке оновремене средине излазило је све до 1941. године и испуњено је углавном пригодним песмама Сретена Динића и других мање познатих стваралаца.
Од 1933. до 1935. године излазиле су ,,Недељне новине’’ које су доносиле и песме које немају неку већу уметничку вредност. Поред ових било је и других јавних гласила.[3]
Између два светска рата песме су објављивали Сретен Динић, Милун Милатовић, Фреди Фазловски, Добривоје Каписазовић, Григорије Гљебов, Драгутин М. Ђорђевић, Ратко Павловић и др.
Сретен Динић је штампао збирку песама ,,Јеци и одјеци’’ (Београд, 1905). Ове песме немају скоро никакву књижевну вредност. Све су мање-више просветитељски наглашене. Спев ,,Мајчин аманет’’ (Београд, 1928) Динић је написао у деветерцу.
Добривоје Каписазовић објавио је две збирке песама ,,Песме’’ (Лесковац, 1927) и ,,Алтана’’ (Скопље, 1930). Ове песме су настале под видним утицајем народне лирике овога краја.
Милут Милатовић је земљорадник, без школе, али песник са великим даром. Рођен је у Домановићима под Острогом (Црна Гора), у епској средини надахнутој традиционалним јунаштвом. Из Црне Горе 1904. године одлази у Америку први пут, а после три године и други пут, а 1911. доселио се у Петровац код Лесковца. Исписао је две велике свеске песама од којих су неке штампане у ,,Недељним новинама’’. Штампао је збирчицу од 14 песама под насловом ,,Пјесме’’ (Лесковац, 1928). Предговор је написао Драгољуб Трајковић. То је искрена и проживљена поезија науједначених социјалних тонова.
Фреди Фазловски, глумац и публициста, штампао је збирку песама ,,Еротика моје психе’’ (Лесковац, 1928) и ,,Поеме’’ (Прокупље, 1929). Друга збирка изражава тешко социјално стање и ,,Крваве руке у аргатима’’. У њој су снажно наглашени социјални акорди и патња пролетера.
Драгутин М. Ђорђевић, као богослов, ушао је у збирку ,,Песме будућих’’ (Књига за народ, Сарајево). То су врло лепи љубавни стихови, младићки разнежени и елегично интонирани. Исто тако, заступљњен је у књизи ,,Песме нових’’ (Сарајево, 1929).
Радослав М. Димитријевић је као ученик четвртог разреда гимназије објавио збирчицу стихова под називом ,,Песме’’ (Лесковац). Наивна, романтичарска поезија. Заслужује пажњу спев ,,Али-пашана љубав’’ који је подељен у четири стиховне сцене (На сабору, Код паше, Отмица и Проклетство).
Ратко Павловић, познати шпански борац и организатор устанка на југу Србије, учио је седми и осми разред гимназије у Лесковцу 1932. и 1933. године и објавио збирчицу револуционарних песама под називом ,,Окови и без окова’’ (Лесковац, 1933). Као комуниста, отишао је Шпанију и борио се у редовима интернационалних бригада против Франка и његових фалангиста. Из Шпаније је послао неколико револуционарних песама. Као ђак лесковачке гимназије Ратко Павловић био је тих и много је читао, нарочито Гетеа и Шилера. Студиозно је изучавао националну историју. (…) Ратко саосећа са обесправљеним радницима. То најречитије говори његова песма ,,У фабрици’’. У Шпанији је Ратко Павловић написао и неколико песама од којих ,,Друговима из Андалузије и Аустрије’’ (штампана у књизи ,,Крв и живот за слободу’’, издатој у Барселони 1938. године у издању Федералне уније шпанских студената, стр. 33-35). У истој књизи, под псеудонимом С. Станић, штампана је и Раткова песма ,,Мајка’’ у којој, између осталог, каже: Буди поносна, мајко!/ Крв коју си ми дала/ Нећу залуд пролити/ Она ће оплодити земљу из које ће нићи (Нови свет). Ратко Павловић се није афирмисао као песник мада је толико желео да буде примљен као песник. У његовим песмама има и осећања и лепих лирских момената.
У току НОБ-а, Лесковац и читав југ Србије били су захваћени ослободилачком борбом народа. (…) До сада су објављене три збирке партизанских народних песама југа Србије, и то: Добросав Туровић: ,,Народне партизанске песме Јабланице’’ (Раднички универзитет у Лесковцу, 1968), Д. Недељковић и С. Димитријевић: ,,Црнотравске и лесковачке народне песме ослободилачког рата’’ (САН, Београд, 1967) и Мирослав Миловановић: Народне песме ослободилачког рата јужне Србије (Графика-прес, Београд, 1974).
%
У првим поратним данима 1945. године појавили су се и први стихови који су подређени друштвеним идеалима. (…) То је била поезија стандардизованог ритмичког обрасца и наглашеног римаријума, непосредна, са повишеним осећањем тона и сва у идејном ангажману тренутка. У том малобројном песничком кругу налазили су се представници двеју генерација: нешто старије која је пред сами рат почела са писањем, оне млађе, дечака-песника који су пропевали у школским клупама у првим данима слободе и обнове земље.
Прве песме у Нашој речи – Већ у октобру 1944. године на слободној територији појављује се лист ,,Наша реч’’ који објављује и прве песме девојака и младића овога града. Овај лист ће бити све до појаве ,,Нашег стварања’’ гласило младих песника. Те песме везане су за доживљене тренутке борења и страдања, пуне су ведрине и оптимизма.
Верица Петровић у ,,Песми са Бањице’’, антиратно и хуманистички интонираној, оптужује злочине окупаторских окрутника. Јелена Радовановић песмом ,,Нови видици’’ обраћа се омладини и указује на време које долази.
Добривоје Каписазовић, представник међуратне генерације песника, појављује се песмом ,,Граде мој’’. Искрено и разнежено пева свом порушеном родном Лесковцу. Песму је потписао псеудонимом ,,Д. Катин’’. Ове три песме су објављене 1944/45. године у ,,Нашој речи’’, а већ 1946. године јавља се песмом ,,Фабрика’’
Драгиша Кнежевић, напредни културни и јавни радник између два светска рата поетски указује на звук разбоја који је раднику, у условима ослобођења земље, и драг и мио.
Треба нагласити да су ови песници, као и многи посустали и заборављени, израсли у литерарној дружини ,,С. Вуловић’’, која је основана у Вишој гимназији у Лесковцу, непосредно после Првог светског рата. У почетку је ова литерарна дружина имала романтичарски карактер и углавном се уклапала у дух литерарних традиција прве половине XIX века. Она је својим радом између два рата оставила видне трагове у духовном животу интелектуалаца на југу Србије. (…) Ратко Павловић као члан ове дружине штампа збирку ,,Окови без окова’’, али као самостално издање.
За време рата није радила и обновљена је 1946. године. Међутим, песник Јосиф Стефановић је од ове дружине формирао Књижевни клуб ,,Светислав Вуковић’’ који је интензивно радио на окупљању и афирмисању младих песника и списатеља све до оснивања ,,Глубочице’’.[4]
%
Прво књижевно вече – Прво књижевно вече ,,на ниво града’’ одржано је 1949. године. Том приликом су представљени млади песници, међу којима треба споменути Миодрага Митића и Борислава Здравковића. У 1950. години рад литерарног клуба је видно интензивиран и континуирано живи до данас.
%
Миодраг Митић, даровити песник, писао је врло ангажовану поезију, неколико година и објављивао у ,,Нашој речи’’ и часописима по Србији. После завршетка факултета, заћутао је. Међутим, распевани Борислав Здравковић, још од 1946. године, као гимназијалац, окупљао је младе песнике да би касније као професор гимназије и песник поетски озрачио готово све генерације на југу Србије. С правом можемо рећи да је био права мала поетска школа и сматра се родоначелником лесковачких поета.
То је време када се јавља неколико песничких имена (Димитрије Тасић, Бранко Перошевић, Јован – Јоца Михајловић, Првољуб Пејатовић и др). Међутим, Миодраг Митић је још увек најактивнији и најпродуктивнији, али у 1952. и 1953. години јављају се професори Раде Марковић и Вељко Перишић који пишу пригодне песме које немају значајнију уметничку вредност.
Од 1953. године књижевни живот у граду је присутнији. Организују се песничке вечери на којима наступају и старија и млађа песничка генерација. У овој години се појављује часопис ,,Наше стварање’’ који је иницирао и окупио велики број сарадника разних година старости и то не само из овог града већ и са читаве територије Србије, па и шире.
Овај часопис је осетно утицао на ,,развијање стваралачке климе, потпомагао поједине вредне иницијативе и доприносио афирмацији истинских вредности наше средине’’[5]
У ово време, у Лесковцу су излазили ,,Омладински глас’’ и ,,Глас пионира’’, који су били замена ,,Лесковачког средњошколца’’ и ,,Искре’’. У 1957. години Литерарни клуб Пољопривредне школе покреће часопис ,,Будућност’’, који је неколико година окупљао средњошколску омладину Лесковца, умножаван је на шапилографу.
У 1958. години при Радничком универзитету песник и професор Томислав Н. Цветковић формира Клуб радника писаца који је изузетно много допринео оживљавању и афирмацији младих песника града и околине. Ова година се с правом може сматрати временом стваралачког изазова и подстрека свима онима који су тек покушавали или размишљали да се огледају у стваралаштву. Кроз ову школу песника Цветковића прошло је неколико литерарних генерација. Ту се формирао као песник земљорадник, већ зрелих година, Божидар Митровић, а паралело са њим Бранимир Стаменковић, Лазар Миленковић, Ђорђе Цветковић, Љубомир Живковић, Станоје Станковић, Станимир Стојменовић Грицко и други.[6]
Треба напоменути да је у Вучју радио Клуб писаца при Народном универзитету, који је водио песник и новинар Лазар Миленковић. У Брестовцу је песник Миша Цветановић формирао Клуб младих списатеља ,,Сневање’’[7]
%
Градски књижевни клуб – Године 1969. формиран је Градски књижевни клуб који је настао у тренутку кад се запазило опадање јавних литерарних сусрета. Овај клуб је врло успешно радио и постигао је видне резултате у интензивирању књижевног живота Лесковца и његове околине. С обзиром на постојање два клуба који су поделили стваралачке снаге, одлучено је 1972. године да се клубови уједине у нови ,,Глубочица’’.[8]
Народни музеј 1950, Раднички универзитет ,,Коста Стаменковић’’ 1966, ,,Наша реч’’ 1968 од скоро и Књижевни клуб ,,Глубочица’’, покренули су своје библиотеке и објавили знатан број књига. Почетком 1968. године, Раднички универзитет у Лесковцу покреће издавање листа ,,Трибина младих’’, који се бавио животом младих. У овом листу формирала се генерација младих песника (Ђокица Петковић, Мирјана Тасић, Михајло Дојчиновић, Миодраг Горановић и други).[9]
Књижевни клуб ,,Светислав Вуловић’’ (1966) је издао неколико књига. Савез омладине и Културно-просветна заједница у Лесковцу 1967. године објавили су књигу ,,Двадесет песника“. Лесковачка гимназија ,,Станимир Вељковић-Зеле’’ (1971) покренула је ревију лесковачких гимназијала под насловом ,,Ми’’ у којој штампају своје радове и ученици других школа.
Ово је први пут (у ,,Песмопису’’ – напомена Д. К.) да се лесковачки песници удружено представе читаоцима и покажу своје поетске белутке у којима су мисли окренуте унутрашњим трагалачким немирима и виђењима. Неки од њих нису више лесковачки. Миодраг Митић, Добровоје Каписазовић, Првољуб Пејатовић, Димитрије Тасић, Бранко Перошевић, Ђокица Петковић, Мирјана Тасић, Јелена Дугалић, Љиљана Јанаћковић, отишли су из овог града и не чују се више.[10]
%
Поетска физиономија – Сваки од представљених песника у овој књизи, почев од Борислава Здравковића и Томислава Н. Цветковића, па до оних најмлађих, има своју поетску физиономију. Ова антологија је, у ствари, заједништво различитих песничких индивидуалности. И зато не желимо давати квалификоване критичке оцене, али ћемо критичким освртом указати на основне одлике ове поезије да бисмо је бар донекле ослободили провинцијског комплекса инфериорности. Сигурно је да сви песници нису досегли до жељеног уметничког нивоа, али неки од њих су већ присутни у југословенским књижевним просторима, а то је успех који охрабрује. У издању Књижевног клуба ,,Светислав Вуловић’’ појавила се 1962. године збирка песама четворице песника под насловом ,,Препознавања’’. То су Борислав Здравковић, Јосиф Стефановић, Бранко Перошевић и Раде Јовић – сви припадају првом поетском јату које је полетело из блиског генерацијског гнезда.[11]
[1] Мирослав Миловановић, Књижевно критички фрагменти, „Обелиск“, Београд 1970. Напомена: Опширније о књизи видети студију Станка Ђорђевића Књижевне критике и студије, „Литера“, Ниш 1979, стр. 126-127.
[2] М. Миловановић, Уместо на маргинама, Песмопис, Културни центар, Лесковац 1977, стр. 5.
[3] Д. Трајковић, Наше стварање, 1- 4, 1973.
[4] Д.Трајковић, Лесковачки зборник, VI
[5] Т. Цветковић, Наша реч, 17. јануар 1970.
[6] Песмопис, стр. 12.
[7] Наша реч, 16. јануар 1970.
[8] Песмопис, стр. 13.
[9] Песмопис, стр. 19.
[10] Песмопис, стр. 15.
[11] Мирослав Миловановић, Песмопис, „Уместо на маргинама“, Културни центар, 1977, стр. 5-22. Напомена: У збирци Песмопис (лесковачки песници 1945-1975), заступљени су следећи аутори: Слободанка Антић, Јасмина Богдановић, Миодраг Горановић, Милан С. Димитријевић, Сава Димитријевић, Милорад Додеровић, Михајло Дојчиновић, Јелена Дугалић, Драгољуб Ђокић, Љубомир Живковић, Борислав Здравковић, Војислав Истатковић, Љиљана Јанаћковић, Радомир Јовић, Владимир Красић, Душанка Крстић, Лазар Миленковић, Зоран Љубичић, Миодраг Митић, Божидар Митровић, Војин Митровић, Јоца Михајловић, Зоран Младеновић, Слободан А. Младеновић, Братислав Николић, Првољуб Пејатовић, Бранко Перошевић, Ђокица Петковић, Љиљана Петровић, Вукосава Поповић, Невенка Поповић, Драган Радовић, Љиљана Ристић, Биљана Соколовић, Мирјана Соколовић, Бранимир Стаменковић, Станоје Станковић, Јосиф Стефановић, Димитрије Тасић, Мирјана Тасић, Миша Цветановић, Драгојла Цветковић, Ђорђе Цветковић, Никола Цветковић, Томислав Н. Цветковић и Радослав Шушулић.
