ЛЕСКОВАЦ – У (уводнику) другом тому студије – хрестоматије Данила Коцића „Лесковачки писци – трагови и трагања“ (Лесковац 2016), у више поглава, објавили смо занимљиве податке о историји Лесковца. Ево првог прилога.
I
Године 1989. Скупштина општине Лесковац образовала је Одбор за обележавање шест векова постојања Лесковца и том приликом, сходно тврђењу појединих (старих) историчара као први помен Лесковца узет је датум и година из повеље деспота Стефана Лазаревића, издате руском манастиру Светом Пантелејмону на Светој Гори 1395. године. Из низа планираних пројеката релизована је врло вредна књига ,,Историја Лесковца’’ др Живана Стојковића, др Слободанке Стојичић и Хранислава Ракића[1].
У међувремену, поједини историчари изразили су сумњу у тачност године првог помена Лесковца што је условило и померање обележавања шест векова од првог помена Лесковца. Затражена су и стручна мишљења познатих академика и професора о првом помену Лесковца. Чини се да је овај проблем дефинитивно решен, али отом потом.[2]
%
Станко Миљковић констатује у чланку ,,Трајање у простору и времену’’, који се први пут појавио у ,,Нашој речи’’ 1999. године, да је Лесковац, још у време када се није тако звао, врло старо насеље. На брду Хисар, изнад Лесковца, арехеолози су пронашли трагове живота још из праисторијског доба (неолита). Зна се поуздано да је на Хисару постојало градилиште у римском и вазантијском периоду.[3]
Наиме, постоји једно популистичко и помало вулгарно тумачење да је Лесковац добио име по лесковој шуми којом је била богато обрасла котлина Глубочице. Међутим, професор Јован Деретић у свом делу ,,Срби – народ и раса’’ цитира неког историчара Госелина као доброг познаваоца предхришћанске историје Срба. Тај Госелин помиње велико српско племе, које се звало Лики, и које је живело на врло широким просторима. У Малој Азији и на обалама Егејског мора имали су своју државу Ликију, од њих је остао и топоним ,,Лика’’ за некад српску покрајину у данашњој Хрватској. Али Госелин каже да су те Лике суседни народи врло често звали ,,Леско’’ или ,,Лески’’. Прилично је ово симтоматично, ако се зна да је на просторима некадашње Југославије било много насеља са именом Лесковац. Када је у питању први назив Лесковца вредно би било истраживати у том правцу, што би можда први помен Лесковца померило у много већу старину.[4]
Образлажући даље свој поглед на актуелно питање првог помена Лесковца. С. Миљковић прецизира да је ,,по неким тумачењима, први помен Лесковца везан за 1020. годину, за повељу коју је византијски цар Василије II (972–1025) издао Охридској архиепископији. Неки историчари, међу њима и Стојан Новаковић, сматрају да се не ради о данашњем Лесковцу, него о истоименом селу на ушћу реке Книне у Дрим. То село више не постоји, али је, ипак, поуздано утврђено да се ради о нашем Лесковцу.’’
За ову оцену С. Миљковић не наводи прецизније изворе, али зато истиче да се ,,Лесковац под данашњим именом у писаним документима јавља тек почетком XIV века у фалсификованој повељи краља Милутина из 1308. године писаној за манастир Хиландар и његов пирг Хрусију, а права, данас изгубљена повеља, писана је 1303/4. године. Веровало се да је то први писани помен овог Лесковца. Но, научници су неумољивом логиком чињеница ово оповргли.’’[5]
Лесковачки крај помиње и цар Душан у чувенoм Законику у коме, поред осталог, посебном одредбом даје повлашћење лесковачким произвођачима лана и конопље. Такође, 1348. године цар Душан у општој христовуљи Хиландару потврђује поново село Лесковац. И дефинитивно долазимо до повеље монахиње Евгеније (кнегиње Милице) која са синовима Стефаном и Вуком чини даровницу руском манастиру Светом Пантелејмону и ту помиње Лесковац. Том приликом руски манастир је поред бројних метоха добио једну кућу у Лесковцу и два човека: Константина и Дражуја.[6] Ова даровница, наводи Миљковић, датирана је најпре у 1395. годину, па је сходно томе и било одлучено да се шест векова од првог помена Лесковца обележи 1995. године. Међутим, у то време појединци изражавају основану сумњу у тачност овог датума. Скреће се пажња на 1.400 годину, која би званично требало да буде година првог помена Лесковца у писаним документима. На тај начин шестогодишњица би требало да буде обележена 2.000. године.
Како је често најлакше посумњати у домаћу памет, меродавни су затражили тумачење највећих ауторитета. Тако професор Милош Благојевић са Филозофског факултета у Београду, у свом писму упућеном СО Лесковац каже следеће: ,,Лесковац који се помиње у повељи кнегиње Милице и деспота Стефана Лазаревића (Законски споменици, 518) свакако се налази на месту данашњег Лесковца и у то доба имао је ,,статус града’’ Он се помиње после ,,града’’ Сталаћа, Крушевца, ,,града’’ Прокупља (Светог Прокопија), а испред Новог Брда. За Ново Брдо и Лесковац се у повељи изричито наглашава да су градови, али се то подразумева пошто је Ново Брдо најзначајнији град у држави Лазаревића. До сада је узимано као извесно да је поменута повеља Лазаревића, наглашава професор Благојевић, била издата 1395. године. Но, апострофира професор Благојевић, недавно је академик Сима Ћирковић исправио датум издавања повеље и поуздано утврдио да је повеља издата 8. јуна 1.400. године. У ово датирање не треба сумњати пошто на повељи коју је читао С. Ћирковић стоји датум 8. јуна 6908. ,,од постанка света’’, а од 6908. када се одбије 5508. добија се тачно 1400. година’’.
С обзиром да се професор Благојевић позвао на академика Ћирковића затражено је објашњење и од овог врхунског ауторитета. У свом допису, академик Ћирковић, између осталог, каже: ,,Када сам добио фотографије које су сачинили француски истраживачи средином нашег века ради приказивања српских повеља у Русику (књига Actes do Saint-Panteleemon, edition, diplomatigue, par P.Lamerie, D. Dagron, Сима Ћирковић, Париз, 1982, стр. 185-187) могао сам констатовати да је година на целовитом папиру нечитка, а да је на фрагменту јасно видљиво 6908. ,,од настанка света’’ што одговара периоду од 1. септембра 1399. до 31. августа 1400. године. У складу са тим сам у поменутој публикацији тај акт датовао, остављајући резерву због тога што главни примерак нема читав датум. Биће потребно да се на том оригиналу у самом манастиру провери да ли је на њему бројка ,,8’’, тојест слово ,,X’’ које има бројну вредност ,,8’’. Из ваше тешкоће с јубилејем може се изаћи упозоравајући на византијску годину која траје од 1. септембра до 31. августа, што је примењивано у Србији. Постоји дакле 35 одсто вероватноће да је акт кнегиње Милице из 1399. године и 65 одсто вероватноће да је из 1400 године (4 месеца 6908 година спадају у 1399. а осам месеци у 1400).[7]
Милош Благојевић се, иначе, поново огласио уз оцену да се јубиларна ,,шестота’’ годишњица може прославити или обележити од 1. септембра 1999. до 31. августа 2000. године по календару Српске православне цркве због тога што је ,,Нова година’’ у Византији, па и средњовековној Србији, почињала првог септембра.
У већ поменутој ,,Историји Лесковца’’ аутора др Живана Стојковића, др Слободанке Стојичић и Хранислава Ракића наводи се да се средњовековна историја Лесковца ,,тешко може потпуније дати због оскудних историјских извора’’[8] Подручје у околини Лесковца познато је под именом Дубочица (Г’лбочица) од времена када је почела владавина Стефана Немање (1168-1196), а историја места под садашњим називом од почетка XIV века. Има, међутим, историчара који изједначавају Дубочицу са облашћу Дендре, коју помиње само секретар Манојла I Комнина Јован Кинам, када описује догађаје у Србији око 1162. године. Деса, најмлађи брат великог рашког жупана Уроша управљао је Дендром, богатом и многољудном земљом у суседству Ниша. Кад је Манојло поставио Десу за рашког великог жупана (1162), тражио је да му врати Дендру иако то Деса није хтео. Византији није одговарала ни сарадња Србије са Угарском, па је Деса 1163. смењен, а Дендра му је одузета.[9]
За Дубочицу се зна да је била богата и густо насељена област. Већину становништва чинили су Словени, који су доста рано признавали рашку власт. Укључењем у Немањину државу и стабилизацијом прилика, почели су да се осећају као Срби.[10]
У ,,Историји Лесковца’’ се прецизира да се ,,Дубочица у изворима помиње најпре у оснивачкој повељи за манастир Хиландар, коју је издао Немања, а верује се да ју је написао Сава Немањић, у којој се каже да је од грчке земље освојио Лаб са Липљаном, Дубочицу, Реке, Тагрлату, Левач, Белицу и Лепеницу.’’ Затим се помиње у Хиландарској повељи великог жупана Стефана Немањића (написаној 1200 – 1202), у којој је манастиру потврђена стара и дата нова добра. Најзад, у биографији Стефана Немање, коју је написао Сава Немањић (1208), све се то поново наводи, с тим што се међу земљама освојеним од Грка додаје Ситница и Поморавље.
Лесковац се први пут као насељено место помиње у ,,општој хрисовуљи’’ за Хиландар и пирг Хрусију, почетком XIV века (по неким изворима 1308). Повеља је била фалсификована, са неколико одвојених целина, које чак не потичу из истог периода. Текст повеље преузет је од неке данас изгубљене Милутинове повеље издате Хиландару, која по подацима епископа потиче из 1303. или 1304. године у којом се пиргу у Светој Гори даје манастир Св. Никите у околини Скопља. Како је повеља фалсификована, основни подаци у њој нису измишљени и потичу од поменуте Милутинове повеље. После набројних поседа пирга Хрусије, следи део који се односи на манастир и у њему се помиње Лесковац са засеоцима.[11]
О Лесковцу, али и Врању почетком XIX века знало се врло мало.[12] Сам Вук Караџић, који се веома интересовао за географију, историју и етнографију српских земаља, још 1827. године писао је да је читав овај крај, као и шире суседно подручје готово потпуно непознато и неописано: ,,Између Ибра, Косова, Мораве, Нишаве, Старе планине и Суваре (тј. Суве планине), ђе је Ново Брдо, Врање, Куршумлија, Крушевац, Прокупље и Љесковац… најнепознатији је комад Србије… Зато и на мапама стоји сав готово пуст.’’[13] Да је Вуково мишљење било потпуно тачно сведочи и велики истраживач и познавалац Балканског полуострва, географ Ами Буе, десетак година касније. Он је, после 1836. године, пропутовао крајеве садашње јужне Србије и о томе писао слично Вуку. Али, од Вука Караџића остао нам је, ипак, известан број података на основу којих се може видети шта је он знао о Лесковцу и Врању… У свом забавнику ,,Даница’’ за 1827. годину, коју је издавао о свом трошку, говорећи о градовима и варошима Србије, Вук је забележио: ,,Љесковац на Бинч. Морави и Врање, Врање такођер на источној Морави.’’[14] Вук њих помиње као вароши које су се сматрале као средишта нахија: ,,љесковачке’’ и врањске. Вук је сматрао да је Лесковац спадао у веће вароши Србије (међу првих осам насеља по величини) и да је у њему могло бити, уопштено, ,,преко хиљаду кућа’’.[15] За Лесковац под турском влашћу Вук зна да је њиме управљао Шашић (тј. Шашит) паша.[16] Под чијом је влашћу био и Параћин. О томе он говори на једном месту: ,,…диштрихт љесковачки, тј. наија Праћинска, Ражањска, и горе уз Мораву до самог Ниша, и с ону страну Мораве наија Крушевачка, то је све и сад под Љесковцем…’’[17]
Вук Караџић је живо желео да упозна јужне крајеве Србије, па је то више пута изјављивао. Још 1836. године, он је писао: ,,Од како сам почео купити (умотворине?) наше народности једнако сам жељан да обиђем све југоисточне крајеве народа нашега… али се до данас никако не даде, и по својој прилици ћу ову жељу однијети са собом на онај свијет.”[18]
Кад се испита допринос Вука Караџића познавању лесковачко-врањског краја у околностима и приликама његовог времена, види се да је он био први српски писац који је показао одређено интересовање и одређено знање за овај крајњи део Србије. Штета је велика што му се није испунила жеља да посети и види јужноморавске крајеве, о којима је науци сигурно могао да саопшти пуно новога и интересантнога.[19]
[1] Идеја да се пише историја Лесковца настала је на симпозијуму одржаном 1967. године у Народном музеју у Лесковцу поводом 90. годишице ослобођења од Турака. Тада је формиран Редакциони одбор који је имао задатак да изради скицу за овај пројекат. Констатовано је да постоје и знатне тешкоће за писање историје Лесковца због недовољне истражености свих периода његове прошлости, као и недостатка историјских извора. Иначе, у Поговору књиге ,,Историја Лесковца’’ напомиње се да су се аутори определили да обраде историју од најстаријих дана до 1944. године, јер сматрају да послератни период тек треба истраживати и валоризовати.
[2] Станко Миљковић, Записи у времену, Удружење писаца Лесковац 2002, стр.52.
[3] С. Миљковић, Записи у времену, Удружење писаца Лесковац, 2002, стр. 52.
[4] С. Миљковић, Записи у времену, Удружење писаца Лесковац 2002, стр. 52.
[5] С. Миљковић, Удружење писаца Лесковац 2002, стр. 53.
[6] С. Миљковић, Запису у времену, Удружење писаца Лесковац 2002, стр. 53.
[7] С. Миљковић, Записи у времену, Удружење писаца Лесковац 2002, стр. 54.
[8] Аутори дају преглед праисторије лесковачког краја, антички период и период настанка Царичиног града (поглавље Византија и Словени), па се том делу историје Лесковца нећемо ни задржавати.
[9] Исто, стр. 34.
[10] Исто, стр. 35.
[11] Исто, стр. 38.
[12] Видосава Николић, Вук Караџић о Лесковцу и Врању, Лесковачки зборник, бр. 3, 1963, стр, 59-61.
[13] Вук Караџић, Даница за 1827, Беч, 1827, 57/8.
[14] Исто, стр. 47.
[15] Оп. цит, стр. 48.
[16] Вук Караџић, Скупљени историјски и етнографски списи, Београд, 1898, стр. 56.
[17] Вукова Преписка књ. I, Београд, 1907, 344, Вуково писмо датирано је 4/16. XI 1829.
[18] Вук Караџић, Ковчежић за историју, језик и обичаје Срба сва три закона, Беч 1849.
[19] Видосава Николић, Вук Караџић о Лесковцу и Врању, Лесковачки зборник, бр. 3, стр. 61.
