ЛЕСКОВАЦ – Проф. др Живан Стојковић, познати лесковачки историчар и последњих година све запаженији књижевни крктичар, написао је занимљиву оцену о најновијем роману Љиљане Стаменковић „Баба Јулина животна прича“. Наслов овог приказа: „Етнолошко-лингвистичи бисер“. Преносимо критику у целини.
ЕТНОШКО-ЛИНГВИСТИЧНИ БИСЕР
„Магична моћ речи темељи се на њеној способности да изазива слике. Она је невидљиви знак ствари које опажамо чулима. Њеном магичном формулом појављују се лица, предмети, далеки или непостојећи, а они блиски и присутни добијају своју праву вредност“.
ИВО АНДРИЋ
- Новим романом „Баба Јулина животна прича“ Љиљана Стаменковић исписује још једну страницу свог списатељског умећа, вредну животну причу своје баба Јуле, која се слободно може означити и као својеврстан етнолошки и лингвистички бисер и ретко се среће у новијем књижевном стваралаштву лесковачког краја. Етнолошки, зато што верно осликава живот у Лесковцу крајем двадесетог века, обичаје и породичне односе, навике, живот и схватања, успоне и падове, тегобе и упорност за опстанак, мудрост и карактерне особине људи, лингвистички зато што је писана лесковачким дијалектом, коме се понекад неправедно придаје пежоративни значај, језиком који заслужује дубљу научну анализу по свом значењу и способности да посебним речима каже и више што се може описати важећим књижевним српским правописом. Неспорна је чињеница да је генијални Вук Караџић заузео часно место у језичкој историји света изнедривши најсавршенију азбуку, али и не баш тако лаку граматику, али то не значи да је локалним дијалектима умањена вредност духовне дораслости оних који их употребљавају. Њихово чување и неговање је у складу са лингвистичком историјом света, јер, по много чему су и посебна ознака карактера људи одређених подручја. Ту, пак, лесковачки говор између два светска и посебно после Другог светског рата, постаје препознатљив и по томе што је, колико је нама познато, једини добио свој речник аутора професора Бране Митровића, па и граматику аутора Јована Михајловић. Он је и матерњи језик овога краја и мора му се посветити и одговарајућа пажња, како у књижевном, тако и у другим облицима уметничког стваралаштва. Логично је, међутим, да се са протоком времена мењао доласком нових становника из подручја лесковачког краја, па се и у тексту ауторке могу препознате речи које нису настале у самом граду, али то нимало не умањује укупну вредност онога што треба да се искаже, чак га и обогаћује. Вредна дела на локалном дијалекту настала су и у Нишу, Врању и другим градовима, а њихови аутори су се и тиме прославили у српској књижевности.
- Интересантно је да је Љиљана Стаменковић, рођена средином прошлог века, тако детаљно и успешно упамтила све специфичне изразе лесковачког говора, који на моменте делује и доста носталгично, јер често једним изразом говори много више него што би се то исказало модерном српским књижевним говором. Јар, кад се, на пример, каже „њекње“, било би потребно неколико савремених правописних речи да се то објасни, или, када већ легендарни Тика Шпиц изговори реч „леле“. Зато ће то представљати и знатну тешкоћу читаоцима из других крајева да разумеју значење и њихову специфичност, али за књижевну баштину Србије богатство, којим треба да се поноси. Међутим, није само Лесковац познат у Србији по свом посебном, скоро архаичном говору, што је више од специфичности, које може да се мери. Нажалост, у нашој збиљи често се прама сваком локалном дијалекту српског језика има пежоративан став, без обзира што су и они темељни део идентитета српског народа у одређеном крају, па чак и много једностанвнији од званичног српског књижевног језика и сложене граматике, без обзира што је најсавршенији на свету. Ипак, Лесковац често жали што Вук Караџић није боравио у том крају, јер би бар граматика била много једноставнија од садашњег званичног српског правописа.
- Но, у новије време Лесковчани се не одричу од свог дијалекта од почевши од Радета Јовића, Слободана Костића Косте, Гордане Радивојевић, Драгана Радовића, Зорана Јовановића Јајинског, Мире Ђермановић и многих других. Са посебним, пак, задовољством то чине и поједини филмски и телевизијски редитељи.
- Мало је, међутим, вероватно да је Љиљана Стаменковић упамтила сваку реч своје баба Јуле, него је у ствари врстан познавалац лесковачког дијалекта и породичних судбина својих најближих сродника, па нас тако вешто, често доста потресно води кроз успоне и падове, карактерише ликове и роман комбинује причом на дијалекту и аутобиографским књижевним казивањем свог животног пута. Остаје, ипак, доста загонетна ситуација да јој своју животну причу врло детаљно говори бака Јула која је слепа, што нас може навести на помисао да смо и ми слепи пред духовним богатством које су нам оставили наши преци.
- Нашиј цењеној и већ афирмисаној Љиљани Стаменковић, која је већ на пучини књижевног узлета, желимо многу успеха у даљем раду.
