ПОЗНАТА лесковачка књижевница Љиљана Стаменковић недавно је објавила нови роман „Странпутица“. Издавачи су Удружење духовне академије, Параћин и Удружење књижевника Србије, подружница Поморавског оруга, Јагодина.
Стаменковића је раније објавила три романа – „Божји дан (2018), „Спасење“ (2019), „Дом је породица“ (2020). Добитница је награде „Велика повеља“ за роман „Божји дар“.
Стваралаштво ове талентоване лесковачке списатељице представљено је у студији Д. Коцић „Лесковачки писци – библиографије и коментари“ (Лесковац 2019).
Роман видети у ПДФ о в д е: Странпутица
МИРОСЛАВ ДИМИТРИЈЕВИЋ: ПОГОВОР
Ово је роман о безусловној љубави родитеља према деци, који остаје као парадигма понашања у породици, која једино може да функционише само ако има такве љубави и несебичног давања. Деца су дар Божји, а биолошким родитељима су само поверена на бригу и чување, на старање и неговање. И Бог преко анђела Својих и родитељи заједно брину о сваком бићу. Као што рече песник. „Деца су потребна за љубав/потреб-на за бригу“.
Зоран добар родитељ и човек, али заузет послом при Војсци, није успео да испрати развој своје ћерке љубимице баш у годинама њеног пубертета, када Миљана креће странпутицом, одајући се опијатима, лошем друштву, дилерима дроге, наркосима и другом олошу, односно сатаниним слугама. Са једним, такође, посрнулим дечком, затрудни и у шеснаестој години роди лепог и здравог синчића, али не успева да се о њему даље брине као мајка…
У роману, кратког и јасног наслова „Странпутица“ даље следе године несебичне борбе оца Зорана и његове супруге да извуку своју кћерку из пакла дроге. Чине све да је врате нормалном животу, да је одвикну од пошасти, која је захватила младе, па и њихову лепу, паметну и у суштини добру девочицу, али заведену на погрешну стазу живота. Као и у претходним својим романима угледна српска списатељица Љиљана Стаменковић, иначе, врло искусни романсијер, и овде говори о симбиози божанске и човекове љубави, о бризи бестелесних небеских сила за њихову телесну браћу на земљи, које будно прате као и њихов развој и догађаје. У једном критичном тренутку, после великог стреса у болници, отац Зоран прелази у другу, вишу димензију и добија утешне речи од анђела, као и упутство како ће даље поступати. То је у суштини преломна тачка у роману књижевнице Љиљане Стаменковић, када јадни отац добија небеску потпору и чини онако како му је саветовано од стране Божјег анђела. И на крају све се завршава по Вољи Божјој и жељи родитеља. Срећан крај и повратак на прави пут ћерке Миљане догађа се после њеног дужег боравка у једном манастиру, где је била подвргнута стручној и радној терапији, учењу и изучавању нових занимања, која ће јој користити уживоту.
Писац Љиљана Стаменковић врло вешто портретише главног наратора Зорана, али не описно, већ кроз његову борбу, душевне напоре, емотивне изливе, што је и одлика врсних књижевних аутора.
У суштини романа стоји велика брига списатељице Стаменковић за данашњу и сутрашњу судбину младих људи, које на самом почетку живота вребају замке са таниних слугу: дрога, силовање, смрт, дуготрајно и често неуспешно лечење, страдање породице… А на таквој странпутици данас има много девојака и младића који су уловљени у мрежу из које се тешко могу искобељати. То је основна порука романа „Странпутица“, где се на примеру једне накратко посрнуле девојке описује очајничка борба њена и њених родитеља и породице да се она спаси из канџи овог зла и опште пошасти.
Дело мора да личи на свог творца, ма како теорија књижевности на то скептично гледала. И овај и сви претходни романи Љиљане Стаменковић пуни су племенитости, богољубља, нежности и топлине, истинске забринутости, саосећајности и пуне су оптимизма, јер се на крају свих романа догађа – хепиенд. Племенито срце списатељице Љиљане не дозвољава да нечисте силе победе човека, не да злу да тријумфује, већ уз Божју помоћ и молитву главни ликови њених романа излазе као победници, ојачани кроз невиђену душевну и физичку борбу. Враћају се на прави пут.
Роман „Странпутица“ Љиљане Стаменковић је истовремено и мудра својеврсна критика данашњег друштва, њених институција: породице, школе, социјалних служби, здравства, полиције, која још увек не успева да овом злу стане на пут. А питање је и да ли ће моћи уопште да се „истреби кукољ из пшенице“.
Као романописац, Љиљана Стаменковић је стекла несумњив углед у књижевним и читалачким круговима својим озбиљним приступом и високом етиком, чистим и јасним стилом и хуманим порукама, што потврђују и признања која је добијала.
Морамо рећи да и овај роман угледне списатељице Љиљане Стаменковић заслужује признање књижевне критике али и других културних институција које додељују и награђују истинске књижевне вредности. Надамо се да ће се тако нешто и догодити, јер добра књижевност се не пише само у престоници или већим културним центрима, већ напротив највећа дела српске литаратуре долазила су од аутора који живе у унутрашњости Србије, што је безброј пута и доказано у нашој културној историји и савременој текућој продукцији. Због негативне селекције дела, буразерских или политичких интереса, некада најпрестижније и најугледније награде у српској престоници срозале су се врло ниско јер награђују књиге које су на нивоу памфлета или литерарног шегачења без мере и укуса.
Насупрот томе, овај, као и сви претходни романи талентоване Љиљане Стаменковић, из године у годину исијавају свој сјај и своју драж, своју непоколебиву вредност и постојаност, за разлику од других ефемерних и пролазних дела без стварне вредности. А таква дела немају дужи век од дневних новина.
Мирослав Димитријевић
