Љиљана Стаменковић рођена је у Лесковцу 1956. године. У родном граду завршила је основну школу и гимназију, а Економски факултет у Нишу. Сада је пензионер. Живи у Лесковцу. Аутор је четири романа у издању Српске духове академије из Параћина: „Божји дар“ (2018), „Спасење“ (2019), „Дом је породица“ (2020) и „Странпутица“ (2021).
- Добила је више награда међу којима и две награде Српске духовне академије из Параћина: „Велика повеља“ – за укупан књижевни рад, чување српске баштине и традиционалне народне културе, са посебним нагласком – за изузетан роман „Божји дар“ и признање „Равничанин“ – за циклус романа „Божји дар“ (2018), „Спасење“ (2019), „Дом је породица“ (2020).
- О њеном раду, између осталих, писали су проф. др Живан Стојковић и проф. др Драгомир С. Радовановић и Мирослав Димитријевић, аутор поговора романа „Божји дар“ уз низ похвалних оцена о овом делу. Овај кратки роман привукао је велику пажњу лесковачке књижевне јавности, а по начину писања и порукама, припада романима тзв. исповедне прозе. Стил је једноставан, а поруке упућују на закључак да је реч о делу са јасним призвуком „аутобиографије“.[1]
- Стваралаштво Љиљане Стаменковић представљено је у студији Д. Коцића „Лесковачки писци – библиографије и коментари“ (Лесковац 2019)
1.БОЖЈИ ДАР
- Културна и уметничка јавност Лесковца и Србије добила је ових дана препоручено писмо од списатељице Љиљане Стаменковић које потврђује Кантову мисао да је лепота симбол моралне доброте, чиме се појам женске лепоте не своди само на физичку већ и на духовну димензију толико моћну да вас задиви, оплемени, обогати чак и до граница збуњености и могуће реминисценције.
- Код наше списатељице то је више од уметничког узлета, смелости и тајанствености и по томе што је надарено, маштовито и са високим дометима уметничког израза одлучила да закорачи у бајковитост и подари нам роман високе књижевне вредности, како по стилу, тако и по садржини, без обзира што јој је тек првенац и што и сама није претпоставила де ће бити означен и као својеврсна поезија у прози по свакој исписаној речи, осликаној животној ситуацији и по поенти да се трага за судбином и даљим напретком човечанства. Зато то није само бајковити роман, већ и футуристичко промишљање, то није бајка већ животна стварност која је пуна загонетности и постављених питања у страственим покушајима да се за њих нађу одговори. А темељни путоказ за њих је љубав као основни предуслов за опстанак двоје људи и целог човечанства. И како каже Хајне „љубав је у младости много бурнија, али није тако снажна, тако свемоћна као касније“. Управо ту тврдњу користи наша списатељица да споји два времешна бића, мушкарца и жену, чија љубав није могла бити остварена раније, већ тек кад су остали сами, али са испуњеним захтевима људског рода да имају потомство као услов опстанка човечанства. А онда је свом силином избила у план давнашња жеља да имају заједничко дете, без обзира на биолошки циклус, које настаје уметничким захватом оца да га направи од пластелина и да буде оживљено мистичним бојама дуге и космичком светлошћу. И тако нам намеће вечито питање о настанку живота, али и једном од тумачења да он потиче из космоса, што је у људском уму изједначено са Богом. Зато је оживљена безимена девојчица из паралелног света, непознатог човечанству, за који ауторка истиче да је ванвременски, без димензија и бескрајан, а она има тајну мисију да помогне људском роду. И наравно, та мала принцеза, морала је бити обична у својој необичности, мудра и интелигентна, лепа и паметна, онаква коко би сваки родитељ желео да има. Та идилична слика породичног живота у коме она налази сву љубав, мир и сигурност логично се допуњује успешним школовањем до највиших научних звања и способношћу да се окупи тим способних и умних људи, научника, који ће уложити сву своју енергију да следе светлосно биће из паралелног света, са основном намером да помогну људима и нађу путева опстанка планете Земље и Земљана. Она, као већ угледни научник, указује на све опасности које прете људском роду са јасном поруком да се не сме дозволити нека катаклизма која би уништила ову дивну планету. Свесна своје добијене мисије, заједно са партнером Малим принцом уверена је да се то може остварити, како би обрадовала и своје небиолошке родитеље који су већ давно у паралелној димензији и очекују је са дивљењем. Тако се цео текст претвара у бајковиту причу која постаје императив опстанка, али и сурова стварност којој недостаје склад, разумевање, естетска осећања и надасве одговорност према генерација људи будућности. И онда следи поента ове вредне и необичне књиге, која плени текстовима садржајним, животним са реченицама које опијају, описима који вас задивљују и намећу обавезну емпатију према Земљанима. Наиме, тек тада сазнајемо да је управо списатељица Мала принцеза, која је достигла степен респектабилног факултетског знања из економских наука и која у улози тог светлосног бића свом тиму који остаје на Земљи императивно налаже шта је све потребно исправити у свим сферама живота да би овоземаљску свет имао будућност. То су истовремено и савети и захтеви и критика и приказ постојећег стања, а основна порука је да без правог људског залагања и сагледавања свих аспекта опасности по Земљане не може помоћи ни светлосно биће из било ког паралелног света.
- Ретко који аутор може доћи до импресивне идеје да са на крају обрати читаоцима и поручи им да свом унутрашњом енергијом покушају да пронађу тај чаробни свет среће и хармоније, наглашавајући да га је она пронашла и да ће бити срећна ако га подели са њима. Зато им и каже „Верујте у бајке и оне ће вам се догодити“. Личну срећу потврђује и само кратим подацима из своје биографије, остављајући читаоцима да трагају. Књига је писана лаганим, изванредним, складним и стилом који потврђује богатство њених мисли, описа, ситуација, дијалога, маштовитости и стручности за област њеног професионалног усмерења која је прерасла у књижевни бисер. И на крају, уз опрост што сам се дрзнуо да прикажем ову бајковиту књигу без правог књижевног педигреа, усудио сам се да то урадим на свој лични ризик, али уз понос да сам био професор списатељице Љиљане у престижној лесковачкој Гимназији. Зато нека космичка светлост обасја нове стазе књижевног стваралаштва наше Принцезе.[2]
- %
- Роман „Божји дар“ био је предмет критичког осврта проф. др Драгомира С. Радовановића: „По мом суду, најсрећнији су људи који доживе дубоку старост, а успеју да у души остану деца, јер упркос многобројним тегобама кроз које су прошли, још увек умеју да маштају и сањаре. Списатељица, госпођа Љиљана Стаменковић, озбиљна жена, која се доказала као стручњак, супруга, мајка и бака, овим својим делом потврђује да уме да буде и дете, да сањари, да машта… Уме да кроз то сањарење укаже на погубне трендове који се одвијају на земљи и предвиди решења како би се избегла катаклизма…[3]
- У ери писања свакојаких дела, на свакојаке теме, она је српској књижевности подарила роман који представља новину у нашој књижевности и како рече рецензент романа Мирослав Димитријевић, угледни и плодотворни српски књижевник, њен роман Божји дар може се сматрати као пареда романа Мали принц па је у поднаслову могао да носи и име „мала принцеза“ као пандан чувеном роману Сент-Егзиперија који се, по некима, сматра књигом претходног миленијума, а чији је аутор није био из света књижевности него је био авијатичар.
- Да би остварили свој нереални наум, времешни супружници прибегавају магији. Оно што они нису могли, реализовали су га на месту „тамо иза дуге“.
- Сви знамо шта је дуга, али се мало ко сећа како смо је доживљавали док смо били деца.
- Дуга је, знамо, оптичка и метеоролошка појава разнобојног лука на небу, која настаје када сунчева светлост обасја ситне капљице у атмосфери и појављује се у време кише или непосредно после ње.
- Дуга је од увек будила код људи, а нарочито деце, мистичне приче и легенде, а многи су је сматрали мостом између живота и смрти, а неки између земље и неба. У Библији у књизи Постанка о дуги стоји записано: „А ова знамен је савез коју стављам између себе и вас и свих живих бића што су са вама за нараштај будуће. Дугу своју у облик стављам да залогом буде савез између мене и земље. Зато када је видимо застанемо, испуњени осећањем да смо додирнути неком посебном милошћу.“
- Дуга се најчешће јавља као симбол код деце, као обећање радости и награде за добро понашање, а све је то повезано са библијским причама. Зар се свако од нас не сећа усхићења код појављивања дуге и речи: „Ко не види дугу, дугачка му шија, ко…“ и шта има на месту где дуга додирује земљу (ћуп са златом) и да свако ко тамо доспе оствариће му се све што пожели, па чак и да се претвори у неки други облик и израз, да ће одласком „тамо иза дуге“ отићи у други свет, свет онакав, каквим желимо да буде…
- Користећи ове претпоставке, наша списатељица своју јунакињу „малу принцезу“, створену од пластелина, оживљава у људском облику дајући јој и ванљудске способности. Када је на овај начин уведе у живот, списатељица открива такође митолошко схватање да нама управљају бића из других димензија, која воде рачуна, да због изражене људске похлепе и жељом за влашћу неко мора да брине о планети да је усмерава да не нестане, да због многих грехова земљани нису заслужили живот какав постоји у другим паралелним световима и који ће доћи када им сазре свест о поштовању свакога живога створа и природе у целини, упуштајући се у научно-фантастична прдвиђања која ће се остварити мисијом бића из других димензија, која ће оспособљавати људе са земље да се дође до нивоа који већ постоји у тим другим димензијама, то јест паралелним световима. И овде долазимо до онога што ову списатељицу чини „пророком“ када „мала принцеза“ преноси свом наследнику земљанину на чему треба да раде како би окајали грехе, дајући му упутства о раду са децом, о учењу, о значају информатике и компјутеризације, о дигитализацији, о образовању у будућности предвиђајући компјутер који ће реаговати на глас (а по мојим сазнањима такав већ постоји) о трговању и раду „он лајн“ вешто указујући на погубност великог ГМО на исхрану путем таблета, да је дошло време да се размишља о изворима питке воде нудећи му решење кроз „десолонизацију“ морске воде, и да ће му дати формулу по којој ће се у томе успети када дође време за то; затим упутства о правилном распоређивању светског богатства, о елиминисању похлепе, о непотребности војске и полиције, о контроли свих активности ведео надзора и дронова, о коришћењу соларне енергије, о становању, о брзом и бешумном превозу, о погубности оваквог рада фармакоиндустрије, о будућим здравственим услугама и банкама виталних људских органа и тако даље.
- Читајући ова предвиђања, не могу се отети утиску да смо добили беспрекорни сценарио за даљи развој човечанства и да до сада нисам наишао на боље, а имају их различите интересне групе. Могу слободно рећи да сам одушевљен овим њеним пројекцијама што само показује да госпођа Љиљана, сем књижевних способности, исказује и велико познавање проблематике развоја савременог света. Зато је списатељица успела у својој намери да нам кроз бајковит роман повеже реално са надреалним, истинито са бајковитим, стварно са фантастичним… Могу такође слободно рећи да смо добили један изванредан роман који преставља освежење у савременој српској књижевности.
- Роман је писан лаким и једноставним стилом, за који рецензент каже да је „поетска проза“ у коме је списатељица исказала свој раскошни таленат. Показала је да јој је од почетка до краја било јасно шта жели да каже, како коме и зашто да каже, да је то успела да искаже без дисконтинуитета, јер њена прича тече као вода без осцилација и без застајкивања и без празнина. Њен роман „Божји дар“ се, како каже рецензент „чита у једном даху на искап, као освежавајуће духовно пиће. Писан је лаким и јасним стилом, што нарацији даје посебан шарм једноставности, уосталом као и код свих других истинских и значајних књижевних дела“.
- Срећан сам што смо добили један изванредан роман не само у нашој локалној, него уопште у српској књижевности и што се на књижевном небу појавила једна таква наша списатељица која зна и шта жели да нам каже и која уме да препоручи решења за превазилажење нагомиланих проблема на земљи исказујући то кроз мисију „мале принцезе“ и њених сарадника.
- Зато списатељица може да буде срећна, јер је реално сагледала проблеме на земљи, али их и решавала одласком „тамо иза дуге“ маштајући као дете, али захваљујући општој образованости успела да понуди и сценарио за решавање глобалних светских проблема.
- Камо среће да се остваре њене речи: „Верујте у бајке и оне ће вам се догодити. Имајте дивне мисли и бићете срећни.“ Нама не преостаје ништа друго него да је послушамо, а време ће показати колико је била у праву . А мислим да је у праву…[4]
2. СПАСЕЊЕ
- Својим првим романом „Божји дар“ госпођа Љиљана Стаменковић је скренула пажњу на себе. Роман је и од критике и од читалачке публике добио ласкаве оцене. Многи су мислили, да је то плод случајности, или само умешност да пронађе тему, која ће заинтигирати публику. Својим другим романом под насловом „Спасење“ , госпођа Љиљана Стаменковић је јасно ставила до знања, да ни први, а ни овај други роман, нису производ случајности, него умешности. Уме она да одабере тему и уме да је обради стилом, који сви разумеју. Многи ће се вероватно запитати зашто госпођа Љиљана бежи у неки други паралелни свет, препуштајући проблеме, које наводи, да их они решавају по њиховим правилима. По мени, нема ту никакавих тајни. Она једноставно закључује, да људи у трци за зарадом, не размишљају на рационалан начин и не доносе одлуке, које ће бити на срећу свих њених житеља, па због тога, прибегава решењима, која важе у другим параленим световима, како би живот на земљи био подношљивији. Ако је првим романом хтела да покаже, како би живот на земљи требао да се одвија, она новим романом покушава да пронађе решење за веома изражен проблем хранитељства и укаже на ирационалност закона, који су на снази у земљи, по којима се деца одузимају од родитеља и дају у хранитељске породице, а који за то добијају плату и додатке за трошкове одрастања такве деце. Она указује на погубност закона, који растурају породицу, а државу то ипак кошта, па сматра, као сав нормалан свет, да би било много боље, такву помоћ дати угроженој породици, која би са таквом врстом помоћи остала на окупу и могла би нормално да се развија. Пошто тога у стварности нема, она прибегава решењима из такозваног параленог света, из неког света тамо иза дуге, где се такви проблеми решавају на много једноставнији, исправнији и ефикаснији начин. Не говорећи експлицитно, она ипак ставља до знања, зашто се то тако ради код нас, што се може сагледати на крају из судбине њених јунака, који завршавају трагично, а неки их, као жртве трговања органима, што је у овом „лудом“ свету постало својеврсни бизнис, као што је бизнис и само „хранитељство“.
- Тема је интригантна и запрепашћујућа. Сматрам да је први део романа у комe нас уводи у проблематику нешто блажи, а није уопште чудно, јер се ради о опису среће, јер ма како изгледало чудно, срећа је досадна. Породица живи на окупу, родитељи раде, деца имају њихову љубав, на време се леже, једе, игра, и живи се уобичајено…. Нема ту ничег посебног.
- Други део је динамичнији, јер долази до одступања од клишеа срећне породице. Због губљења посла родитеља, ремети се уобичајени начин живота, нестају нормални услови живота, почиње да долази до свађа па и туче. Због тога се деца одузимају од родитеља и дају хранитељским породицама, од којих свака има своја правила. Нека деца се навикну на њих, а нека не.
- Мени је веома дирљив сусрет мајке и ћерке, сада студенткиње социологије и психологије, да је чак и мени тврдом изазвао сузе. То само говори, како је наша ауторка умела да осмисли и исприча једну тужну причу, једне тужне породице, силом раздвојене и остављене да се сама бори.
- На самом крају долазимо до сазнања, да се ради и о организованом криминалу, да је он достигао огромне размере, да је борба за његово спречавање ризична и да се често пута плаћа животима.
- Јунакиња и ауторка позивају све нас да се пробудимо, да се вратимо породици, као основној ћелији друштва, што храбри. Исто тако храбри и симпатисање јунакиње и инспектора, који ће постати, не само сарадници у овом одговорном послу, него и животни сапутници.
- Шта рећи на крају, него да се ради о врло актуелном роману, који обрађује нашу свакодневицу, а коју многи људи притиснути својим проблемима и не примећују. Роман је написан јасним и питким стилом, прича је кохерентна и конзистентна и никог не може оставити равнодушним. Ако је за неке било изнанађење први роман госпођа Љиљане, она овим романом, доказује да је успешно овладала писањем и да треба да настави да ради оно што јој је Божји дар.[5]
3.ДОМ ЈЕ ПОРОДИЦА
- После читања новог, трећег романа лесковачке списатељице Љиљане Стаменковић посвећеног драматици брачног живота, остаје се без даха, са блокадом у мислима, грчем у срцу, огорчењем због незаслужених патњи не само жена, већ и деце, уништавања породице, немоћи друштва да искорени ту рак рану нормалног развоја човечанства, незамисливе патње жена, насиља, беса, злостављања када ни најсавршенији закони, прописи или обичаји остају немоћни. Сви снови и жеље, маштања и императиви складног функционисања породице, засновани на претпостављеној или истинској љубави падају у провалију безнађа и тражења пута за опстанак. Балзакове речи да брак спаја за читав живот два бића која се уопште не познају је полазна одредница за сву драматику која настаје у току његовог трајања, пре или касније. Ако је то најважнија институција за опстајање људског рода, онда се слободно може рећи да јој није поклоњена довољна пажња са било ког аспекта друштвеног развоја за изградњу основних постулати његовог постојања. За преузимање велике одговорности заједничког живота два људска бића различитог пола постоји само регислација која ни у ком случају не може бити довољна за обезбеђивање његовог складног функционисања. Ако томе додамо и подразумевано продужење људске врсте, рађањем деце и њиховим одрастањем и васпитањем, онда проблем остаје још тежи, компликованији, а у неким случајевима чак и нерешив. Одлука о склапању брака, у првом реду препуштена је самим будућим брачним партнерима, често и без сагласности најближих сродника и уздигнута је на право самоодлучивања младих, чак и у време не пунолетства, уз добровољну или наметнуту сагласност родитеља или старатеља. Једини релевантан аргумент за најважнију одлуку у животу је истинска и претпостављена љубав, која се прихвата без имало стрепњи о трајности њеног постојања. То је на неки начин и напредак у цивилизацијском смислу кад нема ранијих уговорених бракова о којима одлучују родитељи. Учињен је напредак, али је остала непознаница и недопустива неодговорност да се најважнија институција у животу двоје људи за заједнички живот и продужење опстајања човечанства чини без икакве претходне припреме, едукације, па чак и стручне процене о брачној заједници. А једна од најважнијих последица довољне неприпремљености и способности да се брачни другови брину о деци је та што управо она постају такозвана колатерална штета. Јер, нема веће трауме за будућег члана људске заједнице од брисања свих ожиљака који настају у браку пуном неслоге, свађа и насиља, која на несрећу може да се понови и у будућим њиховим брачним заједницама.
- Љиљана Стаменковић је са пуно посвећености и људске духовности уочила тај проблем истичући у лепом, читљивом, убедљивом књижевном изразу сву трагичност, како би слободно рекли, промашених бракова стављајући у први план жену као жртву мушкараца, брачних партнера, који у једном периоду заједничког живота покажу сву недозрелост своје личности за тако одговоран задатак, раван императиву да се ствара здрава и ничим неугрожена породица, да се чезне за домом који би био симбол напретка друштва. Зато је и следио наслов књиге Дом је породица, без које би он био само празан простор пун чежњи, надања, жеља да буде испуњен дечјим смехом и радовањем. У тешком вапају за таквом идилом, Љиљана Стаменковић, духовница и верник пуна емпатије, одлучила је да свом силином гнева укаже на један од највећих проблема модерне цивилизације који необуздано јача и разара и најсветију овоземаљску заједницу – породицу. За њом она вапи и тражи путеве изласка из лавиринта немоћи друштва да обузда насиље над женама и уништавање недужних младих људских бића. Зато тражи утеху и у такозваној Сигурној кући, као привремени спас за жене којима она постаје и дом и породица. Читалац не може да одоли патњи и мучнини док чита редове ове тако вредне књиге, која мора бити и опомена и зов за правдом и гнев према не жељеној стварности да насилник, мушкарац, недорасли члан људске заједнице за најважнију обавезу према друштву и себи, остаје у крајњој линији на маргини праве законске одговорности за уништене животе, нанете неправде, патње и проливених суза. Списатељица је указала на низ проблема који морају бити правилно схваћени да би се одстранило болесно ткиво за опстанак људског рода. Зато је тема њене књиге више од захтева да се подсетимо на еманципацију жена, изједначавање у правима са мушкарцима, економској самосталности и способности да се супротставе онима који нису дорасли да обезбеде топлину људског дома и породице. Зато је јасно да би била најсрећнија да нема у друштву такозване Сигурне куће, чији назив толико иритир; затим, да нема насиља и у жељи да то нестане призива у помоћ и Бога и светлосна бића, што је више од жестоке критике постојећег стања.
- Љиљана Стаменковић, нежна и суптилна, праведна и хумана, савлада је врло успешно књижевно умеће и врло вешто указује на важне друштвене проблеме, који морају бити решавани на другачији начин, а не само призивањем у помоћ невидљиве енергије.[6]
4.СТРАНПУТИЦА
- Љиљана Стаменковић, већ позната лесковачкој и српској књижевној јавности, закорачила је још једном у драматичну збиљу савременог живота не само код нас већ и у целом свету. Међутим, суочена са свом сложеношћу животног изазова, великим и често несавладивим злом по људско друштво, дала је наслов новом роману „Странпутица“, чини се са јасном намером да покуша да ублажи паклену појаву незамисливих размера, која је скрајнута на маргину турбулентног развоја човечанства када индивидуалне судбине, у првом реду младих људи, често остају на маргини опстајања и нормалног живота. Поред других изазова за младе људе оба пола, један од најозбиљнијих је наркоманија, која може довести и до врло трагичних исхода. Суочена са овом појавом у друштву, Љиљана Стаменковић је, са већ изграђеним и ауторитативним стилом писања, указала не само на личну драму појединаца, већ и целе породице, која у настајању није имала прилику да се подробније упозна са свом трагичношћу коју може донети дрога. У великом броју дугих опасности и криминалних радњи, насиља и убистава, изгледа да се мало заборавило на све опасности које доноси дрога ма колико би могло да се схвати да је то ствар сваког појединца, а да треба прогонити само оне који су дилери тих забрањених супстанци. Када се млади родитељи суоче са таквим злом у својој породици постају немоћни да се одупру, нађу решење, заштите своје дете од станпутице или суноврата који, како ауторка истиче, може довести и до смртних исхода. Тада, нажалост, они постају лична ствар сваког појединца, без обзира што доносе трауматична сазнања о немоћи да се то заустави, не само лечењем, већ и казном у име здравог друштва. После овако потресног текста, не узимајући у обзир излазак са сранпутице, могу се поставити низ питања која постају услов нормалног живљења. Најпре, колико се пажње поклања припреми младих, па и старијих брачних парова, да буду спремни да се супротставе таквој пакленој ситуацији, када дете без обзира на узраст, буде жртва дроге. Да ли је ту претходно била потребна било каква едукација, пре свега у школама, али и у дугим организацијама које окупљају омладину. Ако, пак, изузмемо пунолетне, који би морали и законски да одговарају што узимањем дроге не само угрожавају своју способност за вођење нормалног живота већ бивају и прихваћени на бесплатно лечење у здравственим установама, малолетници, пак, постају невине жртве равне онима у ратним сукобима фашисоидног карактера. Могу ли средства јавног информисања да поклоне већу пажњу овом трајном и великом злу за нормално вођење живота и тако редом са ко зна са још колико питања. Суочивши се са таквом ситуацијом, Љиљана Стаменковић, свесна чињенице да је то зло више од обичне странпуице појединаца, младом брачном пару немоћом да то реши, пружа могућност да своју велику патњу са језивом садржином саопштава својој пријатељици и тако олакша себи бол душе. Захваљујући луцидношћу свог списатељског умећа, она не дозвољава да се потпуно изгуби нада и приклања се вери у моћ такозваних светлосних бића, која у њеној списатељској вештини постају саставни део излаза из безизлаза, божје милости и религијске традиције и налази решење у тишини и мистичности манастирског живота, како је то већ приказано у телевизијској серији „Тајна винове лозе“, са срећним исходом и победом живота уместо пакла предозираности и немоћи. И управо у томе је и поента ове тако вредне књиге јер указује, не само на могућност, већ и на захтев да сваки човек може да нађе унутрашњу снагу и скривену енергију, без обзира како је назвали, да се избори за живот мистичан, божји, реалан, релативно кратак и јединствен.[7]
- %
- У „Поговору“ романа „Странпутица“, Мирослав Димитријевић, изузетни књижевни критичар, записује: „Ово је роман о безусловној љубави родитеља према деци, који остаје као парадигма понашања у породици, која једино може да функционише само ако има такве љубави и несебичног давања. Деца су дар божји, а биолошким родитељима су само поверена на бригу и чување, на старање и неговање. И Бог преко анђела својих и родитељи заједно брину о сваком бићу. Као што рече песник: „Деца су потребна за љубав/потребна за бригу“.[8]
- Зоран, добар родитељ и човек, али заузет послом при војсци, није успео да испрати развој своје ћерке-љубимице баш у годинама њеног пубертета, када Миљана креће странпутицом, одајући се опијатима, лошем друштву, дилерима дроге, наркосима и другом олошу, односно сатаниним слугама. Са једним, такође, посрнулим дечком, затрудни и у шеснаестој години роди лепог и здравог синчића, али не успева да се о њему даље брине као мајка…
- У роману, кратког и јасног наслова „Странпутица“, даље следе године несебичне борбе оца Зорана и његове супруге да извуку своју кћерку из пакла дроге. Чине све да је врате нормалном животу, да је одвикну од пошасти, која је захватила младе, па и њихову лепу, паметну и у суштини добру девочицу, али заведену на погрешну стазу живота. Као и у претходним својим романима, угледна српска списатељица Љиљана Стаменковић, иначе, врло искусни романсијер, и овде говори о симбиози божанске и човекове љубави, о бризи бестелесних небеских сила за њихову телесну браћу на земљи, које будно прате као и њихов развој и догађаје. У једном критичном тренутку, после великог стреса у болници, отац Зоран прелази у другу, вишу димензију, и добија утешне речи од анђела, као и упутство како ће даље поступати. То је у суштини преломна тачка у роману књижевнице Љиљане Стаменковић, када јадни отац добија небеску потпору и чини онако како му је саветовано од стране Божјег анђела. И на крају све се завршава по Вољи Божјој и жељи родитеља. Срећан крај и повратак на прави пут ћерке Миљане догађа се после њеног дужег боравка у једном манастиру, где је била подвргнута стручној и радној терапији, учењу и изучавању нових занимања, која ће јој користити уживоту.
- Писац Љиљана Стаменковић врло вешто портретише главног наратора Зорана, али не описно, већ кроз његову борбу, душевне напоре, емотивне изливе, што је и одлика врсних књижевних аутора.
- У суштини романа стоји велика брига списатељице Стаменковић за данашњу и сутрашњу судбину младих људи, које на самом почетку живота вребају замке са таниних слугу: дрога, силовање, смрт, дуготрајно и често неуспешно лечење, страдање породице… А на таквој странпутици данас има много девојака и младића који су уловљени у мрежу из које се тешко могу искобељати. То је основна порука романа „Странпутица“, где се на примеру једне накратко посрнуле девојке описује очајничка борба њена и њених родитеља и породице да се она спаси из канџи овог зла и опште пошасти.
- Дело мора да личи на свог творца, ма како теорија књижевности на то скептично гледала. И овај и сви претходни романи Љиљане Стаменковић пуни су племенитости, богољубља, нежности и топлине, истинске забринутости, саосећајности и пуне су оптимизма, јер се на крају свих романа догађа – хепиенд. Племенито срце списатељице Љиљане не дозвољава да нечисте силе победе човека, не да злу да тријумфује, већ уз Божју помоћ и молитву главни ликови њених романа излазе као победници, ојачани кроз невиђену душевну и физичку борбу. Враћају се на прави пут.
- Роман „Странпутица“ Љиљане Стаменковић је истовремено и мудра својеврсна критика данашњег друштва, њених институција: породице, школе, социјалних служби, здравства, полиције, која још увек не успева да овом злу стане на пут. А питање је и да ли ће моћи уопште да се „истреби кукољ из пшенице“.
- Као романописац, Љиљана Стаменковић је стекла несумњив углед у књижевним и читалачким круговима својим озбиљним приступом и високом етиком, чистим и јасним стилом и хуманим порукама, што потврђују и признања која је добијала.
- Морамо рећи да и овај роман угледне списатељице Љиљане Стаменковић заслужује признање књижевне критике, али и других културних институција које додељују и награђују истинске књижевне вредности. Надамо се да ће се тако нешто и догодити, јер добра књижевност се не пише само у престоници или већим културним центрима, већ, напротив, највећа дела српске литаратуре долазила су од аутора који живе у унутрашњости Србије, што је безброј пута и доказано у нашој културној историји и савременој текућој продукцији. Због негативне селекције дела, буразерских или политичких интереса, некада најпрестижније и најугледније награде у српској престоници срозале су се врло ниско, јер награђују књиге које су на нивоу памфлета или литерарног шегачења без мере и укуса.
- Насупрот томе, овај, као и сви претходни романи талентоване Љиљане Стаменковић, из године у годину исијавају свој сјај и своју драж, своју непоколебиву вредност и постојаност, за разлику од других ефемерних и пролазних дела без стварне вредности. А таква дела немају дужи век од дневних новина.“
[1] Поводом добијања награде Равничанин, Љиљана Стаменковић објавила је на свом FB: Јучерашњи дан, диван и сунцем окупан 19. јун лета господњег 2020. памтићу дуго. Чак ни понеки облаци помало сиви и прохладан ветар који је ношен облацима дувао у питомом граду Параћину на реци Црмници није помутио моју радост. Стицајем околности та моја љубав према лепој писаној речи и књигама уопште је мени синоћ донела највише признање РАВАНИЧАНИН стручног жирија СРПСКЕ ДУХОВНЕ АКАДЕМИЈЕ из Параћина, за романе БОЖЈИ ДАР (2018), СПАСЕЊЕ (2019) и ДОМ ЈЕ ПОРОДИЦА (2020). Шта рећи, част и задовољство ми је било синоћ да будем део једног важног културног догађаја у друштву познатих и признатих академика Србије. Лепо и зналачки организован културни догађај био је оплемењен музичким нумерама проф. доктора Гојковића, који већ двадесетак година живи и ради у Паризу. Да би овај културни догађај који је одржан у просторијама параћинског Културног центра био што пријатнији допринео је и кратак коктел у организацији госпође Радмиле Димитријевић и њених сарадница, које су вешто и укусно аранжирале шведски сто. Хвала организаторима овог лепог културног догађаја за памћење. Уједно, ова драга награда ми је и подстрек да наставим даље да пишем.“
[2] Напомена: Проф. др Живан Стојковић, „Бајковитост уметничког узлета“, „Медија центар 016“, Лесковац 2018. Мото приказа: „Лепота је отворено препоручено писмо која за нас осваја срца“ (Шопенхауер)
[3] Проф. др Драгомир С. Радовановић: Љиљана Стаменковић, „Божји дар – бајковит роман“,УКС Београд, КЗ Поморавског округа и Српска духовна академија“, Београд 2018)
[4] Проф. др Драгомир С. Радовановић: Љиљана Стаменковић, Божји дар – бајковит роман,УКС Београд, КЗ Поморавског округа и Српска духовна академија“, Београд 2018.
[5] Академик СКАНУ проф. др Драгомир С. Радовановић, приказ романа „Спасење“, Медија центар Лесковац 2020.
[6]Проф. др Живан Стојковић, приказ – Савест живота: Љиљана Стаменковић, „Дом је породица“, роман, Медија центар, Лесковац 2020.
[7] Проф. др Живан Стојковић: Љиљана Стаменковић: „Странпутица“, уводна напомена проф. Стојковића: Бег из пакла (наслов критике) и порука: „Само се у болу, злу и невољи човек учи шта је добро“ (Божидар Кнежевић, историчар)
[8] Мирослав Димитријевић, поговор: „Странпутица“ (2021).
