Ljiljana Stamenković, leskovačka spisateljica: „Ljubav je božji dar“, roman, prikaz prof. dr Dragomira S. Radovanovića

Ових дана изашао је нови роман, сада могу рећи, афирмисане списатељице госпође Љиљане Стаменковић. Сада се ради о љубавном роману, јер је љубав вечита тема писаца а нарочито песника.

Није то никакво чудо, јер је љубав најтананије и најузвишеније човеково осећање које испуњава његово тело, срце и душу. У роману је реч о љубави између мушкарца и жене. Много је тога до сада написано, много је прича испричано и много дефиниција љубави дато. Неке су више а друге мање прихватљиве. Госпођа Љиљана је већ у наслову књиге дала дефиницију која је, по мојој оцени, најкраћа и најприхватљивија. Сматрам да је права љубав дар од Бога, дакле Божји дар. Да би била права, осећајна пуна разумевања и поштовања, пуног срца, мирне душе, и веселих очију уз перманентни осмех, мора много тога да се подудари, усклади и узмајно допуњује… Тешко је то постићи без Божје промисли и његове помоћи. Човек сретне на хиљаде људи, ступи у контакт са многима од њих а љубав се јави када Бог одреди, без обзира на место, време и године, што би песник рекао:

У роману је реч о таквој љубави, љубави између двоје остварених и успешних људи који, упркос многим препрекама и преузимању ризика због бриге за породицу, бриге за углед, једноставно попуштају пред налетом емоција, и препуштају се ономе „што бити мора“, ономе што је Бог предодредио, ономе што им је дар од Бога. Икусни и зрели, умели су то да цене и осетили су оно што никада нису и схватили да љубав нема граница, да године нису препрека и да такве препреке и ограничења љубав само јачају. Схватили су то и уживали у томе. Схватили су обоје како ауторка каже: „Кад ти се љубав догоди, прихвати је одмах без обзира у којим си годинама“.

Госпођа Љиљана Стаменковић се је доказала као писац. Ово је њен шести роман који је наишао на добар пријем код читалачке публике а и књижевне критике. Она се је већ и изверзила за овакве кратке романе у којима уме да исприча причу без застоја, прекида и лутања, који држе пажњу читаоца од почетка до краја, и читају се у једном даху.

Роман је кратак и јасан, читак и питак. Чита се, рекосмо, у једном даху и шири перспективе, јер указује да нема животних препрека да би се уживало у животу. То је и основна порука романа која може многима улепштати живот.

Можда није место али сматрам да треба рећи да наша списатељица, госпођа Љиљана Стаменковић ствара иако се бори са најтежом болешћу, користећи рад као лек против опаке болести што само по себи изазива дивљење и изискује признање свих добронамерних људи. Госпођа Љиљана Стаменковић је доказала да уме да пише и да уме да се бори. Желимо јој брзо оздрављење и да настави са писањем на радост њених читалаца и богаство српске културне баштине.