ЛЕСКОВАЦ – О недавно објављеном роману Љиљане Стаменковић „Странпутица“ написао је приказ проф. др Живан Стојковић, познати лесковачки историчар и последњих година афирмисан и као књижевни критичар.
Љиљана Стаменковић: СТРАНПУТИЦА,Лесковац, 2921.
БЕГ ИЗ ПАКЛА
„Само се у болу, злу и невољи
човек учи шта је добро“
Божидар Кнежевић,
историчар
Љиљана Стаменковић, већ позната лесковачкој и српској књижевној јавности закорачила је још једном у драматичну збиљу савременог живота не само код нас већ и у целом свету. Међутим, суочена са свом сложеношћу животног изазова, великим и често несавладивим злом по људско друштво, дала је наслов новом роману СТРАНПУТИЦА, чини се са јасном намером да покуша да ублажи паклену појаву незамисливих размера, која је скрајнута на маргину турбулентног развоја човечанства када индивидуалне судбине, у првом реду младих људи, често остају на маргини опстајања и нормалног живота. Поред других изазова за младе људе оба пола један од најозбиљнијих је наркоманија, која може довести и до врло трагичних исхода. Суочена са овом појавом у друштву Љиљана Стаменковић је, са већ изграђеним и ауторитативним стилом писања, указала не само на личну драму појединаца, већ и целе породице, која у настајању није имала прилику да се подробније упозна са свом трагичношћу коју може донети дрога. У великом броју дугих опасности и криминалних радњи, насиља и убистава изгледа да се мало заборавило на све опасности које доноси дрога ма колико би могло да се схвати да је то ствар сваког појединца, а да треба прогонити само оне који су дилери тих забрањених супстанци. Када се млади родитељи суоче са таквим злом у својој породици постају немоћни да се одупру, нађу решење, заштите своје дете од станпутице или суноврата који, како ауторка истиче, може довести и до смртних исхода. Тада, нажалост, они постају лична ствар сваког појединца, без обзира што доносе трауматична сазнања о немоћи да се то заустави, не само лечењем, већ и казном у име здравог друштва. После овако потресног текста, не узимајући у обзир излазак са сранпутице, могу се поставити низ питања која постају услов нормалног живљења. Најпре, колико се пажње поклања припреми младих, па и старијих брачних парова да буду спремни да се супротставе таквој пакленој ситуацији, када дете без обзира на узраст буде жртва дроге. Да ли је ту претходно била потребна било каква едукација, пре свега у школама, али и у дугим организацијама које окупљају омладину. Ако, пак изузмемо пунолетне, који би морали и законски да одговарају што узимањем дроге не само угрожавају своју способност за вођење нормалног живота већ бивају и прихваћени на бесплатно лечење у здравственим установама, малолетници, пак, постају невине жртве равне онима у ратним сукобима фашисоидног карактера. Могу ли средства јавног информисања да поклоне већу пажњу овом трајном и великом злу за нормално вођење живота и тако редом са ко зна са још колико питања. Суочивши се са таквом ситуацијом Љиљана Стаменковић, свесна чињенице да је то зло више од обичне странпуице појединаца, младом брачном пару немоћом да то реши пружа могућност да своју велику патњу са језивом садржином саопштава својој пријатељици и тако олакша себи бол душе. Захваљујући луцидношћу свог списатељског умећа она не дозвољава да се потпуно изгуби нада и приклања се вери у моћ такозваних светлосних бића, која у њеној списатељској вештини постају саставни део излаза из безизлаза, Божје милости и религијске традиције и налази решење у тишини и мистичности манастирског живота, како је то већ приказано у телевизијској серији „Тајна винове лозе“, са срећним исходом и победом живота уместо пакла предозираности и немоћи. И управо у томе је и поента ове тако вредне књиге јер указује, не само на могућност, већ и на захтев да сваки човек може да нађе унутрашњу снагу и скривену енергију, без обзира како је назвали, да се избори за живот мистичан, Божји, реалан, релативно кратак и јединствен.
1. април 2021. Проф. др Живан Стојковић
