VLASOTINCE – Ponekad ne verujem u šta se transformišem kad izađem iz samo sebi poznatog sveta I krenem ka realnom. Iako se ne pronalazim u toj nekoj stvarnosti, gde su stalno prisutne reči koje nikako ne volim da čujem i od kojih me bole uši, a to su zavist, mržnja, zlo… i tome slicno, a moram da dišem i udišem baš u tom svetu.
Stalno mislim da sam Alisa u zemlji Čuda.
Lutam i gubim se, totalno nespremna za neke izazove.
Ali kad se osamim i vratim knjizi i omiljenoj kafi, skapiram da je baš to moja realnost, a sve ostalo ona daleka zemlja.
I zaista budem srećna, jer se pronađem baš tamo gde počinje mir i zatvara se kapija koja me odvoji od oholih strela.
Godinama nisam umela da je zatvorim, lomile su me i vetrenjače i svici u vrelim noćima.
I baš te borbe su me naučile da se sačuvam, u svojoj tišini, sa svojom knjigom, opijena mirisom turske kafe.
I verujem da svako može pronaći mir u nekoj knjizi i sa nekom kafom, pa i nek je ona moderna 
