Последњих месеци ми се константно дешавају разноразни историјски тренуци.
„Нисам од оних који цвиле“, али стварно, животе, одмори мало… Не би био претерано велики проблем да ме не дотиче то што ми се дешава, али ето, дотиче ме, шта ћу… Неописиво ми често долази на ум један моменат коме сам сведочио, а мислим да ћу бити вечно захвалан због тога. За моје познанство са људима сам углавном задужен ја или ти људ,и међутим, за једно мени драго познанство је задужен мој побратим Давор, с ким сам својевремено последње паре трошио не били се млади средњошколци нахранили… Једном ми је рекао да долази Сергеј Трифуновић, па ако хоћу да се сликам с њим, могу да дођем тад и тад, ту и ту… Одакле му идеја да ја волим да се сликам са људима, не знам, али ‘ајде, прихватио сам због симпатисања горе поменутог. Тих дана сам био на заласку своје боксерске каријере која је била дивна, али кратка због моје главуџе. Елем, да не давим са Сергејем из тих дана, наш однос је био одличан а такав и остао, више ми је пута несебично помогао и показивао какав је човек. Сваки „хејт“ упућен њему сам разуверио само искуством и сарадњом које бих препричао. Незаборавни догађај је мој 18-ти рођендан , али о томе неком другом приликом… Лично сам пратио домаћу кинематографију, могу да кажем више од већине људи из окружења, па сам, самим тим, имао одређена и изразита поштовања ка одредјеним глумцима. Неки од њих су: Драгомир Бојанић, Драган Николић, Аца Гаврић, Небојша Глоговац и још неки… Живот ме је бацио низ својеврсну „стрмопичину“ пре неких годину дана, али сам ја томе ипак одолео и убувен се придигао и отпочео некакав нови живот. Такав живот је био по свему идеалан, добро, по већини идеалан, али је остављала та историја горак неки укус који нисам могао да сперем месецима… Е, сад долазим до суштине, ал’ би пре тога да напоменем да сам губио у животу и људе и ствари па знам шта значи прећутно срљати у дан са неким руптурама по грудима, да не кажем срцу. Да будем директан, Небојшу Глоговца смо сви изгубили, о њему немам шта да казем а да није већ речено пар десетина пута, минимум. Ја сам плакао, толико. Њега никад нисам упознао, али сам небројано пута пијан слусао чувену Керол у његовом извођењу, а како сам имао и краћу позоришно/глумачку каријеру, остала ми је пасија да кад год стигнем, упаднем да правим гужву на снимањима филмова. То статирање ми је показало да не треба да мислим о ФДУ-у, али једно статирање ћу памтити и препричавати кад ми се укаже прилика, као ова! Наиме, снимале су се МУЊЕ, за мене легендарно остварење, где ми је сама помисао да могу учествујем била част и срећа. На снимање које је трајало од 9х до 21х сам дошао у 7х, право из ноћне смене. Браћа из монтаже реквизита су ме пустила да одспавам на некој кожној фотељи. Да напоменем, снимали смо у дискотеци. Кренуло је да се захуктава… Ја, који се ломим да напустим причу и одем да спавам, инспирисан послуженим доручком, ипак сам остао. Сергеј је стигао, поздравио ме, попричао са мном и отишао да га шминкају. Било је око поднева када смо стали раме уз раме да снимамо прву сцену. Он ме је погледао и онако озбиљно рекао: „Горак је ово ‘леба, мој Цветковићу!“ Попричали смо о разлици између филма и позоришта, завршили сцену урлања и деслио се нешто заиста историјско и мени крајње срцепарајуће. Сви знамо за пријатељство Сергеја и Глоговца, није то нешто ни кривено, али Муње 2 су, свакако, остављале горак укус због недостатка тог полицајца и брата челницима овог остварења. Оно што нећу да заборавим је био поглед Сергеја кад су му показали на неприметне синове великог му брата Глоговца. Они мирно статирају, а Сергеј са можда најтужнијим осмехом који сам икад видео, али ипак осмехом, гледа у децу свог другара. Ја му тада у очима видим све заједничке тренутке које су провели, док се исте цакле и очекују да ће однекуд да излети и да се продере: „Одакле теби оволико опијата, је ли, бре“? Тај моменат, толико поучан и укротитељски за мене… Од тад оног горког укуса и нема, али има дивљења за једно такво пријатељство, за једне такве људе, за једно толико поштовање које је вечно и опточено надом за бар један загрљај и један поглед.
