MILE RISTOVIĆ: VRHOVNI ŠIBICAR: Talentovani stvaralac angažovanog pesničkog glasa, recenzija – Danilo Kocić.
Mile Ristović (Sponce, Medveđa, Leskovac, 1953) pesnik i matematičar, koji živi i stvara u Americi, svojim stvaralaštvom spojio je preciznost nauke sa lirskim nadahnućem, a poezijom čuva duh zavičaja i nosi ga kroz svet.
Naslov nove zbirke „Vrhovni šibicar“ snažan, provokativan i višeslojno ironičan – odmah privlači pažnju i budi znatiželju. U srpskom kontekstu, termin „šibicar“ priziva sliku varalice koji manipulacijom i trikovima obmanjuje posmatrače – često na ulici, brzo, neuhvatljivo, ali očigledno nepošteno. Dodavanjem prideva vrhovni, autor podiže značenje na nivo državnog vrha, aludirajući na ljude sa vlasti ili sistemske obmane koje se, poput šibicarskog trika, izvode pred očima naroda, dok se istina vešto skriva.
Zbirka se bavi društveno-političkim temama u savremenoj Srbiji, naslov je meta-poruka: otkriva ton, stav i kritički ton autora, ali i poziva čitaoca na razotkrivanje stvarnosti iza „igre“. Istovremeno, u naslovu ima i poetske ironije – reč „vrhovni“ daje „šibicaru“ gotovo mitski status, što pojačava efekat satire. Ukratko: „Vrhovni šibicar“ je upečatljiv naslov koji istovremeno kritikuje, intrigira i poziva na čitanje – pravi poetski šamar licemerju.
Za ilustraciju pesničkog umeća izuzetnog umetnika i profesora Ristovića, evo analize nekih njegovih pesama iz izuzetno uspele, angažovane zbirke „Vrhovni šibicar“, koja, verujemo, nikoga neće ostaviti ravnodušnim. Početak zbirke otvara pesma „Obrazac vremena“ uz moto:“Kako želite da ljudi vama čine, tako činite i vi njima.” (Lk 6,31)
Pesma „Obrazac vremena“ M. Ristovića je snažan, poetski obračun s razornim silama savremenog sveta – tehnokratijom, bezdušnim globalizmom, zamenom etičkih vrednosti i novih obrazaca ponašanja. Ova lirska opomena kombinuje biblijski ton, sa distopijskim pejzažima svakodnevice i postavlja pesnički pravac: duhovna pobuna protiv sveta koji je zamenio „obraz“ – „obrascem“.
Pesma kombinuje biblijski registar („Amin“, „Sudnjog dana“) sa savremenim tehno-leksikom („kodovi“, „čipovi“, „digital age“), stvarajući snažan kontrast između svetog i svetovnog, prirodnog i veštačkog.
Duhovno propadanje, zamena duše algoritmom, preobražaj vrednosti, moralna konfuzija, licemerna elita – sve je to viđeno kao posledica pokleknuća pred „novom normalnošću“ i „održivim razvojem“ u rukama pogrešnih vođa.
Ristović ne pokušava da ublaži kritiku – naprotiv, on demaskira, proziva, imenom i pesničkom snagom razgolićuje, što pesmi daje gotovo proročanski karakter. Ona ne nudi kompromis, već izbor: pokleknuti ili se duhovno suprotstaviti.
Pesma samo dodatno opravdava naslov zbirke „Vrhovni šibicar“ – on ovde postaje simbol svih tih „kodova“, „plagijatora duha“, „Lucifera“ koji vode čovečanstvo kroz obmanu.
%
Početak pesme „Duga je ova noć“ je duboko simboličan i poetički snažan – uvodi nas u egzistencijalni i društveni mrak, ali i u nadu koja dolazi iz autentičnih, iskonskih izvora: pesnika i seljaka. Ristović ovde koristi poznati motiv noći, ali mu daje novu dimenziju, u kontekstu duhovne tame savremenog sveta.
Ova „noć“ je više od fizičkog vremena – ona je stanje duha, društva, sveta. „Tavna i duboka / Kao da je zaboravila da svane“. Metafora tame i dubine pojačava osećaj beznađa. Noć „zaboravlja da svane“, što je briljantan poetski paradoks — noć ne samo da traje, nego nema više svest o zori, što sugeriše trajnu krizu.
„Jedino pesnici i seljaci / Pesmom kao vihorom / Mogu da probiju prozorče / Na ovoj kući tame“. Ova strofa je ključna. Pesnici (simbol duhovnog) i seljaci (simbol prirodnog, iskonskog, autentičnog) jedini su nosioci svetla. Njihova pesma je „kao vihor“ – snažna, divlja, životna. „Prozorče“ u „kući tame“ postaje metafora za nadu, za otvor kroz koji može ući svetlost istine. „I osvetle kolevke čoveka / Ostrvljenog na čoveka“. Ovo je dramatična slika današnjice: čovek protiv čoveka, bratoubilački duh vremena. Pesnik želi osvetliti izvor, „kolevke“ — detinjstvo, nevinu tačku početka – u nadi da će čovek prepoznati gde je skrenuo. „Kojeg je obuhvatio jad / I nesklad izrečen ogledalom varke / Nove normalnosti“
Završetak strofe pogađa srž: moderni čovek je obuzet jadom i „neskladom“ – unutrašnjim i spoljašnjim – koji mu je podmetnut kao istina. Ogledalo varke je sjajna metafora: ono što vidimo je laž, ali se nudi kao realnost. „Nova normalnost“ se, kao i u prethodnoj pesmi, pojavljuje kao zloslutni termin – hladna konstrukcija sistema bez duše.
Mile Ristović, profesor i pesnik: „Ptičje carstvo“ preveo na engleski jezik
Početak pesme efikasno kombinuje lirski izraz i društvenu kritiku, pozicionirajući pesnika ne samo kao svedoka već kao poslednjeg bastiona svetla u mraku „nove normalnosti“. Iako noć traje, pesnik ne ćuti — njegov glas (i seljakov, kao produžena ruka zemlje) je jedini koji još može razbiti opsenu.
Snažnom porukom izdvaja se odlična pesma: „Glas iz Davosa“. „Setih se reči moje pokojne babe, koja Bogu hvala, požive nekih sitnih 99 godina, “Kud će Vam noć ako danju spavate”?! Zato reših da podelim ovu moju budnu pesmu za naše buđenje pre nego padne novi još veći mrak!”
Već sam moto otkriva pesničku strategiju – ironičan, narodski ton koji služi kao uvod u nešto mnogo ozbiljnije: pesmu o globalnim silama koje oblikuju svet iz senke. Referenca na Davos odmah upućuje na Svetski ekonomski forum, mesto gde se, iza zatvorenih vrata, „kroji“ budućnost planete.
Upozorenje bake: “Kud će vam noć ako danju spavate?“ je briljantna u svojoj jednostavnosti – ona je narodski aksiom o opasnosti ravnodušnosti, zatupljenosti, propuštanja da se vidi i razume svet dok je vreme. Autor tu mudrost transformiše u poetsku budilicu, najavljujući pesmu kao „budnu pesmu za naše buđenje“. Time postaje jasno da ova poezija ne želi da uspava, već da prodrma, da pozove čitaoca na kritičku svest i otpor.
Mile Ristović, profesor i pesnik: „Ptičje carstvo“, igrokaz u stihu
Ton je ličan, ali univerzalan. Uspostavlja most između zavičajnog (baba, narodna mudrost) i globalnog (Davos).Uvod koristi laganu ironiju, ali sa ozbiljnom namerom: upozorenje na dolazeći „još veći mrak“. Povezuje dnevno spavanje s duhovnim slepilom – aluzija na to kako ljudi svesno ignorišu ono što se dešava oko njih, oslanjajući se na lažnu sigurnost. Ovaj uvod je retorički moćan i dramaturški pametan: koristi toplinu i humor da uvede čitaoca u ozbiljnu temu – kritiku elite, manipulacije i svet koji ide ka još većoj tami. Ristović ovde nastavlja svoj pesnički kurs: poezija kao budilnik savesti.
Malo je pesnika poput Ristovića koji mogu da opišu trenutak našeg ponora. To se posebno vidi u sjajnoj pesmi „Portret jarosnog vođe“ i poruci:“Nemamo pravo da uništavamo živote većeg broja ljudi nego što je to bilo predviđeno prvobitnim planovima.”(Aleksandar Vučić), 08.12. 2021.
Pesma „Portret jarosnog vođe“ Mileta Ristovića jeste politička satira u formi poetskog psihograma – oštro, beskompromisno i bez zadrške, ona oslikava lik i retoriku aktuelnog predsednika Srbije. Korišćenjem citata kao motom – koji je već sam po sebi apsurdan i zloslutan – pesnik stavlja čitaoca u stanje moralne nelagode, a zatim ga vodi kroz pesnički portret jednog vođe koji gubi meru i kompas.
Pesma je stilizovana poput satirične lirske biografije, koristeći ritam, gradaciju i ponavljanje da stvori snažan emocionalni naboj. Jezik je dinamičan, ekspresivan i hiperboličan, što je u skladu s temom – jer vođa koji se opisuje je vođa afekta, ne razuma. Jarost, srdžba, furija, otrov, laž – sve su to dominantne slike koje opisuju jednog emocionalno nestabilnog i destruktivnog lidera. On “grize usne”, “palaca jezikom”, “sikće”, “oblizuje bes” – gotovo animalistički prikaz, čime se pojačava osećaj neljudskosti, bestijalnosti moći. Kroz stihove se oslikava čovek koji reaguje impulzivno, ne vodi se razumom, već porivima, i koji poistovećuje ličnu volju s državom, što vodi ka razaranju zajedničkog. „Zato uvek beži od istine / Skameni se kad ga čemer grize” — pesnik koristi jednostavne slike da razotkrije mehanizam političke manipulacije, gde istina više nije temelj, već prepreka. „Otadžbinu perfidno razara” kao završni stih deluje kao osuđujući udarac – sinteza svih prethodnih emocija.
Pesma prevazilazi trenutnu političku satiru – ona postaje opomena protiv svakog autokratskog impulsa, protiv vođâ koji umesto vizije imaju bes, umesto istine – laž, a umesto naroda – publiku!
Naslovna zbirka „Vrhovni šibicar“ ovom pesmom dobija jedan od svojih ključnih stubova – jer ovaj portret i jeste šibicarski u svojoj suštini: brz, manipulativan, prividno zabavan, a suštinski opasan.
Prelistajmo umetničku stranu i jasnu poruku pesme „Veleizdajnik“ uz moto.“Izdaja je česta pojava kod ljudi bez savesti”(Toba Beta)
Pesma „Veleizdajnik“ M. Ristovića je poetska optužnica, duboko ukorenjena u istorijsku svest, nacionalni identitet i versku simboliku. Ona izrasta iz osećaja izdaje na najvišem nivou vlasti, a jezički i stilski poziva i na narodnu poeziju, i na proročki, gotovo biblijski ton.
Politička i duhovna izdaja Kosova. Ristović se obraća iz pozicije čoveka koji veruje u Kosovo ne samo kao teritoriju, već kao kolevku duše srpskog naroda. Izdaja Kosova ovde nije samo politički čin, već duhovno samoubistvo nacije, čin raskida sa sopstvom, sa korenom, sa svetim. “Inoverni priznade Kosovo / Utuli sva svetla i ponos”.
Već u ovim stihovima pesnik pokazuje da se radi o osobi koja je duhovno i identitetski „inoverna”, dakle, strana, otuđena od naroda i tradicije. Njegovo priznanje Kosova je simbol gašenja svetla i ponosa cele zajednice. „Pristižu nam, u jade velike / Vesti iz besvesti”. Fantastičan stih: „vesti iz besvesti“ kao metafora medijske i političke hipnoze, zatupljivanja nacije. “Na pozornici izdaje / Poraz nam budi pamćenje”
Ristović koristi dramaturšku metaforu – izdaja se odigrava kao predstava, ali ima stvarne posledice. Poraz nas (konačno?) tera da se setimo ko smo. „Nije potpisao / Da raskuje kolevku duše serbske / I kurva ništa ne potpisuje / Samo se saglasi”.
Ova pesnička misao vrhunac je ironije i gneva. Izdaja bez potpisa je ciničan manevar, a pesnik upoređuje tu taktiku sa ponašanjem „kurve” – osobe koja izbegava formalno priznanje, ali učestvuje u činu. Ne štedi se rečnik, ni ironija, ni osuda. „Budi Bog sa nama”, „Sveti Kosmet i Božije polje”, „kastig kakav se ne pamti” – stihovi su prožeti molbom Bogu, prizivanjem svetih mesta i božanske kazne. Pesma tako prelazi iz političke satire u duhovni vapaj, postaje molitva — psalam gneva i molitve za pravdu. Bogat leksički sloj krasi ovu pesmu: „nesoj”, „avetnom”, „anatema”, „kastig” – reči koje pripadaju starijem, narodnom, crkvenom i usmenopoetskom jeziku.
Upotreba arhetipskih i religijskih motiva (Murata, svod nebeski, Božije polje) dodatno učvršćuje pesmu kao poetski lament i optužbu u jednom. Zaključujemo: „Veleizdajnik“ nije samo pesma — to je poetski akt osude, ali i očajnički pokušaj da se probudi kolektivna svest, savest i pamćenje. U njoj se sabira gnev naroda, istorijsko pamćenje, vera i poraz. U zbirci „Vrhovni šibicar”, ova pesma stoji kao njen idejno-emotivni vrhunac – i kao duhovni apel.
Izdvojio bih posebno i pesmu „Bio jednom jedan baja“ i moto: Najgori zloćin koji možemo počiniti postiže se ignorisanjem zla koje nas okružuje. (Anton P. Čehov).
Početak pesme „Bio jednom jedan baja“ briljantno kombinuje narodsku formu bajke sa satiričnom groteskom savremenog političkog života, stvarajući efektan spoj humora i oštre društvene kritike. Već prva strofa obećava da će pesma biti duhovita, opasna i duboko politična. Referenca na klasične bajke („Bio jednom…“) odmah sugeriše ironiju – ovo nije bajka o junaku, već parodija o vladaru, lokalnom šerifu, samoprozvanom vođi. Reč „baja“ nosi u sebi prizvuk folklorne moći, ali i drske samodovoljnosti, što dodatno pojačava satiričan ton.
Sjajan stih: „U državi Zunzeraja“: Neologizam „Zunzeraj“ – zvuči kao mešavina reči „ludilo“, „cirkus“, „đubrete“, možda i „zanzibarski raj“ u ironijskom ključu — fiktivna država koja podseća na našu realnost, ali dovoljno iskrivljena da posluži kao alegorijska scena. Ime države samo po sebi govori o niskim vrednostima, haosu i simulaciji države.
Sledi nastavak visoke ironije duha: „Volela ga glasno / Sendvičarska raja“. Izraz „sendvičarska raja“ direktno aludira na poznati fenomen partijskog zapošljavanja, botovanja i plaćenih pristalica koji podržavaju vlast zarad sitne koristi (sendvič, dnevnice). Ironija u rečima „volela ga glasno“ pojačava osećaj lažnog, naručenog entuzijazma. Nastak u pesmi vrhunskog umetnika reči: „Ljubilo ga strasno / Jato papagaja“ Znamo: „Papagaji“ – simbol poslušnika, ponavljača fraza, a ne misli. Očigledna aluzija na političke poslušnike i medije koji ponavljaju bez promišljanja. Sledi jasna pesnička iluzija srpske stvarnosti: „Od parizera / Pa sve do jaja“. Strofa završava narodski duhovito, ali razorno precizno: od najjeftinije hrane do banalne opscenosti, ovaj satirični igrokaz zapravo oslikava sirovi ukus, populizam i prostakluk koji često karakterišu javni diskurs savremenih vođa i njihovih pristalica.
Konačno, u samo nekoliko stihova, pesnik uspeva da ispiše portret vođe, njegovog naroda, medija i lažne ljubavi – sve to uz smešak koji prerasta u gorak osmeh.
Oduševljavaju, uz osećanje gorčine, stihovi pesme „Lažtiljerija jarosnog vođe“ i opet moto koji govori dosta, ali ne otkriva sve:“Lažov treba da ima dobro pamćenje.” (latinska poslovica)
Pojasnimo: za trenutak, ali za pamćenje veka pesmu „Lažtiljerija jarosnog vođe“ jer je izuzetno snažna politička satira u stihu, koja oblikuje lirsku hroniku prevare, kroz zbir svih javno izrečenih (ne)istina, manipulacija i kontradiktornih obećanja jednog autoritarnog lidera – prepoznatljivo stilizovanog kao Aleksandar Vučić.
Naslov pesme – „Lažtiljerija“ – duhovita je i efektna rečotvorina (kombinacija laži i artiljerije), kojom pesnik odmah definiše oružje vođe: laž kao metod, sistem i politička doktrina.
Pesma je pisana u narodskom, pristupačnom ritmu, sa rimama koje često se graniče s parodičnim, što doprinosi satiričnom tonu. Struktura i nabrajanje čine ovu pesmu katalogom neistina, stvarajući osećaj nakupljene frustracije naroda. „Čim zine laže / To narod kaže“ / „Da na laživiziji / Ne gostuje često“.
Pesnik koristi izraze koje je narod već usvojio – „laživizija“, „sendvičari“ – kao poetsku verifikaciju kolektivnog osećanja prevare. Obećanja se nižu gotovo mehanički – u stilu stendap komedije, ali sa sve ozbiljnijim posledicama – dok sve vodi ka izdaji poverenja, institucija i države. „Odgovor je kratak: Vi lažete!“ Pesnik time precizno pogađa refleks autokratske komunikacije, gde se istina relativizuje, a svako podsećanje na nju – proglašava lažju.
Sledi moralna osuda: „Ni Juda nije ništa potpisao / I postao je izdajnik“. Ovaj obrt je centralni etički sud pesme: nije potpis ono što čini izdaju, već čin, namera, posledica. Ristović ovde uspeva da poveže biblijsku, istorijsku i savremenu dimenziju izdaje – i da pokaže kako se ona danas prepoznaje po delima, ne po potpisima. Vođa kao mitoman, lažov, i autokrata – prikazan je kroz grotesku, ali i kroz tragične posledice po narod koji je kao uspavana žrtva laži – pesma ne krije razočaranje u narod koji još nije izgovorio „Vostani, Srbijo“ sa punom svešću. „Lažtiljerija jarosnog vođe“ je kulminacija poetskog političkog bunta. Ona je javno pročitana optužnica u stihu, zbirka narodnog pamćenja koje se ne da izbrisati, pesma koja nastavlja tradiciju srpske političke satire, u stilu Ršumovića, R. Drainca i D. Radovića i drugih vrhunskih pesnika prošlim, ali i sadašnjeg vremena, modernizovana i naoštrena za novo doba. Ova pesma je, bez sumnje, jedan od stubova zbirke, njen manifest i rezime.
Vredi pažljivo pročitati i zamisliti se nad pesmom „Šešeljuga srpska kuga” uz koju sledi zanimljiv moto: “Hrvati su najhrabriji narod na svetu ne zato što se ničega ne boje, nego što se ničega ne stide.” (Jovan Dučić).
„Šešeljuga srpska kuga“ je snažan, oštar i eksplicitno angažovan politički i društveni komentar koji koristi biografski prikaz i pesničku satiru da osvetli mračnu stranu političke scene Srbije poslednjih decenija. Pesma je prvenstveno kritika Vojislava Šešelja, figurativno nazvanog „Šešeljuga“ i „srpska kuga“, što jasno sugeriše da autor vidi Šešelja kao bolest i opasnost za narod i državu. To nije samo lični portret, već i društveni fenomen – kako destruktivna politika i ideologija utiču na Srbiju.
Pesma prati životni put Šešelja, od mladosti, preko zatvora i političkog uspona, do njegove uloge u savremenoj Srbiji. Koristi se kroz nazive poput „Balerina“, „crveni vojvoda“, „Sanaderova mačkica“, što istovremeno ismejava i razotkriva političke odnose. Pisana je jednostavnim, direktnim stilom, bogatim slikama i izražajima iz svakodnevnog govora, što doprinosi pristupačnosti i autentičnosti. „Srpska kuga“, „crvena sotona“, „nemoralna žica“ – naglašavaju destruktivnu moć koju autor pripisuje Šešelju i njegovom okruženju. Pesma ističe Šešeljevu povezanost sa raznim političkim i kriminalnim strukturama („zemunski klan“, „mulja i otima“). Pokazuje njegovu dvoličnost i prilagođavanje trenutnim okolnostima („kritiku je hvalom zamenio“). Ukazuje na loše posledice njegovog delovanja na društvo i državu, pozivajući narod na oslobodilački otpor.
„Šešeljuga srpska kuga“ je snažan pesnički manifest protiv destruktivne politike i ličnosti koje su, po autorovom mišljenju, doprinele razaranju Srbije. Kroz oštru satiru i snažne slike, pesma poziva na svest i borbu za spas zemlje i naroda.
Izdvojili bismo i umetnički izvanredno napisanu pesmu „Dno dna“ uz moto“Otac jede kiselo grožđe, a tek unucima utrnu zubi.”(Sveti vladika Nikolaj Velimirović)
Pesma „Dno dna“ je duboka i potresna refleksija o moralnom, duhovnom i društvenom padu Srbije i njenih ljudi. U njoj se sažimaju osećanja očaja, razočaranja i vapaja za buđenjem svesti i promenom. Pesma tematizuje dno na kojem se društvo i država nalaze, ali ne samo u materijalnom smislu – već i u duhovnom, moralnom, pa čak i u smislu svesti. Autor ukazuje na pad vrednosti, zasićenost korupcijom, nepravdom, lažima, i otuđenjem od pravih životnih i duhovnih načela. „Dno duhovno i moralno prazno“ – metafora za krajnji moralni kolaps. „Mesec u Merkuru“ – simbol konfuzije, zbunjenosti i neodlučnosti, u ovom kontekstu upotrebljen kroz paradoksalnu izjavu premijerke. „Helikopterske pare“ i „droga koja je preplavila Srbiju“ – slike korupcije i društvenih problema koji su dosegli vrhunac: „Sistem nije zakazao“… „Sistem se srušio“ – paradoks koji ističe da je problem dublji od pukog „zakazivanja“, da je sistem u potpunosti kompromitovan.
Pesma ističe izdaju vere i duhovnosti: „Zalutalo Pravoslavlje i Svetosavlje“. Nagoveštava kako su duhovne vrednosti zamenjene trivijalnostima i lažnim idolima. Izraz „Mene politika ne zanima“, „Svi su isti“, „Moram zbog posla“ i „sendviča“ simbolizuju bezvoljnost, apatičnost i egoizam naroda. Pesnik jasno vidi tu pasivnost kao uzrok daljeg propadanja. Kraj pesme je molitva i vapaj: „Smiluj se Bože“, što potcrtava i snažan emotivni naboj i veru u moguću promenu.
„Dno dna“ je poetični manifest beznađa i kritike, ali i poziv na buđenje i spas. U zbirci M. Ristovića ona može funkcionisati kao centralni emotivni momenat – podsećanje na to koliko je važno razumeti gde smo i koliko duboko treba da se promenimo.
Sledi „trenutak naše, srpske, večnosti i predsednikovo čuveno „Pa šta” uz krajnje poučan moto:“Da je izdaja oprostiva, sam đavo bi sedeo pored Boga.” (Nepoznati autor)
Pesma „Pa šta…“ je moćan i beskompromisan spisak optužbi koje izražavaju gnev i razočaranje prema aktuelnoj vlasti i njenim postupcima. Kroz čestu refreksnu frazu „Pa šta?“ ili „Da, pa?“ autor artikuliše ironični i ogorčeni ton koji razotkriva apatičan, cinican odgovor vlasti na sve te teške optužbe i izdaje.
Pesma je koncipirana kao niz tvrdnji i optužbi sa ironijskim „Pa šta?“ kao reagovanjem koje simbolizuje neodgovornost, ignorisanje i bezobrazluk. Takva forma podseća na govor pravde pred sudom istine, gde se navode konkretni primeri neuspeha i izdaje, a fraza „Pa šta?“ postaje emotivni i retorički odgovor vlasti. Teme: Izdaja Kosova i predaja ključnih državnih funkcija; Neispunjena obećanja o ekonomiji i infrastrukturi; Korupcija i loši kadrovi; Negiranje istorijskih činjenica (Jasenovac); Pasivnost i bezbednosne politike; Zaduživanje zemlje i prodaja nacionalne imovine; Odbijanje političkog dijaloga (TV duel); Ispiranje mozga i laži.
Ton je direktan, sarkastičan i ogorčen. Pesma je apel i kritika koja ne ostavlja mesta za izgovore. Autor poziva na buđenje kolektivne svesti kroz iscrpnu inventuru grešaka i propusta.
Pesma „Pa šta..“ je snažan glas naroda koji više ne trpi laži i izdaje. Kroz jednostavan, ali snažan poetski alat – ponavljanje refrena – pesnik ističe bahatost i neodgovornost vlasti, podsećajući nas da pitanja i optužbe ostaju bez pravog odgovora.
Našu pažnju porukama i stilom pisanja privukla je i pesma „Jadan je narod“ i moto: “Kad su zabranjeni slobodna reč i slobodna misao, vi ste zabranjeni građani! Kad policija,vojska i službe bezbednosti nisu čuvari slobode, već okupatori sopstvenog naroda, vi ste okupirani građani! (Vladimir Majakovski).
„Jadan je narod…“ je emotivan i snažan apel koji kroz ponavljanje teške dijagnoze o sudbini naroda izražava duboku kritiku društvenih i političkih prilika u Srbiji. Kroz niz konkretnih i često gorkih istina, pesnik ukazuje na tragediju naroda koji je izgubljen u lažima, izdaji i sopstvenoj pasivnosti.
Autor u pesmi koristi anaforu – stalno ponavljanje uvoda „Jadan je narod…“ što pojačava emotivni naboj i stvara ritmički pritisak. Jezik je direktan, bez okolišanja, ponekad vulgaran i oštar, što odgovara snažnoj poruci i ogorčenju. Kombinuje političke, društvene, kulturne i moralne teme u jednu složenu kritiku. Politička izdaja i korupcija: kritika vlasti i njenih satelita, kao i manipulacija narodom. Nacionalni ponos i identitet: ističe kako narod zaboravlja i ponižava svoje heroje i prave vrednosti.Pasivnost i manipulacija naroda: narod je prikazan kao žrtva sopstvene neaktivnosti i manipulacija medija. Kulturalna i moralna dekadencija: dominacija rijalitija i medijskih laži. Verska izdaja: kritika crkvenih velikodostojnika koji su se, po autoru, udaljili od naroda. Poruka: Ovo je poziv na buđenje, na prepoznavanje sopstvene sudbine i odgovornosti. Pesma traži kritičku svest i aktivnost kao lek protiv propadanja. Može se zaključiti: „Jadan je narod…“ je pesma koja jasno i beskompromisno oglašava alarm i poziva na buđenje savesti. Kroz isticanje brojnih problema i katastrofalnih posledica pasivnosti, pesnik Mile Ristović skreće pažnju da samo kroz suočavanje s istinom i akciju postoji šansa za oporavak.
Jasnim porukama i britkim stilom pažnju privlači i pesma „Litijumska limunada“ uz moto: Zao čovek je spreman da spali sopstvenu državu da bi vladao zgarištem. (Sun Tzu). Kako u napomeni naglašava autor, pesma je napisana „na Petrovdan, 2024. godine na obali atlantičke plaže hotela “Crown Reef”, Myrtle Beach, South Carolina, USA, posle razgovora sa poznatim leskovačkim književnikom Svetolikom Stankovićem.“
„Litijumska limunada“ M. Ristovića je oštra i slikovita kritika prodaje i uništavanja Srbije, uz posebnu pažnju na pitanje eksploatacije litijuma i uticaja političke elite na sudbinu naroda i zemlje. Centralna tema je izdaja i ekološko-ekonomska katastrofa kroz prodaju prirodnih bogatstava Srbije, posebno litijuma. U centru pesničog umeća su bes i zabrinutost zbog mešanja vlade sa moćnim korporacijama (Rio Tinto). Ističe sukob između duhovnih vrednosti (Kosmet, Patrijarh) i političkih interesa.
„Litijumska limunada“ kao metafora za otrovnu, lažnu slast, koja se nudi narodu, dok istovremeno uništava zemlju. „Crni barjak“ kao simbol tuge, nesreće i okupacije. „Vođa zaokruži kraj Srbije“ – direktna optužba da vlast vodi zemlju ka propasti.
Pesma ima jak, osvetnički ton, izražen kroz ponavljanje reči „Izdajnici“. Ova pesma snažno ukazuje na savremen politički i ekološki problem Srbije, pozivajući na odgovornost i pravdu. Kroz slikovit i oštar jezik, Mile Ristović uspeva da prenese ljutnju, zabrinutost, ali i poziv na buđenje i otpor.
Pesma „Ustani rode”, kao i neke druge, ima svoj moto:“Ako nema pravde za narod, neka ne bude ni mira za vlast.” (Emilijano Zapata). Ona donosi snažan i nadahnut poziv na buđenje, hrabrost i otpor protiv nepravde i izdaje. Kroz jednostavan, ali moćan jezik, pesma poziva narod da se oslobodi laži, korupcije i bezumlja, te da se ujedini za pravdu, slobodu i veru.
Pesma ima karakter apela, gotovo himničnog poziva na zajedništvo i borbu. Ton je inspirativan, hrabar, osnažujući – poziva na akciju i promenu. Oštra kritika korupcije, laži, falš diploma, političke trgovine i nasilja. Otvoreni poziv na otpor protiv moćnika i sistemskih zala. Duhovni motivi, pozivanje na Boga, kao simbol nade i snage.
„Ustani rode“ je simbol narodnog ustanka i buđenja svesti. Pojmovi poput „Davosa i Blumberg đaka“ simbolizuju globalne moći i njihove agente koji vode narod u zabludu. Pojam „omča“ kao simbol dugova, stega i siromaštva koje narod trpi.
„Ustani rode“ je snažna pesma koja podseća na moć naroda i potrebu za jedinstvom u borbi za pravdu i slobodu. Pesnik uspešno povezuje društvenu i političku kritiku sa duhovnim dimenzijama, što pesmu čini snažnim oruđem za podizanje svesti i motivaciju.
Snažnu poetsku sliku ove izuzetne zbirke M. Ristovića upotpunjuje i pesma „Otadžbino moja” uz izdvanredni moto: “Otadžbino, volim te kao svoje stare iznošene cipele”. (Luis Karlos Lopez, pesnik Katagene, Kolumbija).
„Otadžbino moja“ nosi duboku emociju ljubavi i bola prema rodnoj zemlji, obojenu snažnim patriotizmom i gorčinom zbog izdaje i teške sudbine naroda. Pesnik koristi nežne i poetske slike – „zvezdano nebo“, „snove mesečevog sjaja“, „pčela i cvet“ – da izrazi duboku povezanost i pripadnost rodnoj zemlji. Emocija pripadanja je istovremeno nežna i jaka, što daje pesmi intiman i topao ton. Suočavanje sa realnošću – „otadžbina kruni, raspada i trune u ćutanju“ – izražava očaj i tugu nad stanjem zemlje. Snažna osuda „najgorih“ koji su „pali“ u ruke najvrednijeg, odnosno izdaja i pljačka naroda. Prikaz naroda kao „kučića u zavezanoj vreći“ snažno oslikava nemoć, uplašenost i pasivnost. Pominjanje Kosmeta, Rio Tinta, svetske mafije i veleizdajnika smestilo je pesmu u aktuelni politički okvir. „Otadžbino moja“ je emotivno snažna pesma koja izražava ljubav i duboku bol za sudbinom Srbije, izražavajući patnju zbog izdaje i propadanja. To je apel i molitva za opstanak duha naroda i zemlje.
„Vrhovni šibicar”, pesma po kojoj zbirka nosi imenoslov ima moto našeg nobelovca: „Kada bi ljudi znali koliko malo pameti upravlja svetom, umrli bi od straha.“ (Ivo Andrić).
Pesma „Vrhovni šibicar“ završava se snažnim i slikovitim prizorom tišine koja odjekuje, simbolično prikazujući duboku pustoš i otupljenost koju je ostavila vlast vrhovnog prevaranta i manipulatora. Simbolika tišine koja odjekuje nosi snažnu poruku: nema više glasa pravde, nema istine koja se čuje – samo hladna praznina. Poređenje sa „golootočkim sužnjima“ odslikava duboku represiju i poniženje koje je narod trpeo. Sudbina vrhovnog šibicara se predviđa: osuda i zatvor, gde će konačno čuti tu odjekujuću tišinu kao posledicu svog delovanja. Stihovi su istovremeno upozorenje i proročanstvo, ostavljajući snažan emotivni i moralni utisak.
Zbirka izuzetnog pesnika M. Ristovića „Vrhovni šibicar“ predstavlja snažan i iskren glas pesnika-matematičara koji, iz ugla dijaspore, sa daljine, promišlja o sudbini svoje zemlje i naroda. Ristović koristi oštru, direktnu i slikovitu poetiku kako bi izložio probleme društvene nepravde, izdaje i moralnog pada koji muče Srbiju.
Pesme su prožete dubokim osećajem bola i ogorčenosti, ali i neumornom borbom za istinu i pravdu. Autor ne štedi ni vlast, ni lažne vođe, nazivajući ih „vrhovnim šibicarima“, što odražava njegovu odlučnost da demistifikuje manipulaciju i laži koje vladaju.
Zbirke je duboko u saglasju sa aktuelnim društvenim, političkim i duhovnim problemima, dok pesnikova preciznost i snaga izraza – oblikovana i matematičkom disciplinom – daju poeziji poseban ritam i fokus.
Pesme su često alegorijske i simbolične, ali i vrlo direktne, bez ulepšavanja, što daje zbirci autentičnost. Autor je jasno opredeljen na strani naroda, pravde i očuvanja kulturnog identiteta, što zbirku čini snažnim protestom i apelom.
Zbirka je važan doprinos savremenoj srpskoj poeziji, naročito u vremenu kada umetnost treba da bude ogledalo istine i sredstvo otpora. U zbirci „Vrhovni šibicar“ Ristović uspeva na snažan i nepopustljiv način da osvetli društvene i političke izazove savremenog doba kroz prizmu poezije. Kao matematičar i pesnik, Ristović donosi ne samo preciznost izraza, već i dubinu misli, koja prožima svaki stih. Ova zbirka je glas onih koji ne pristaju na laži i manipulacije; to je poziv na buđenje, kritika nepravde i apel na moralnu obnovu. Ristovićeva poezija nije samo umetnički izraz, već i sredstvo borbe za istinu i očuvanje identiteta.
Svaka pesma odiše iskrenošću, bolom, ali i nadom, čineći ovu zbirku nezaobilaznim delom za svakog čitaoca koji želi da razume i oseti puls našeg vremena. „Vrhovni šibicar“ nije samo pesnička zbirka – to je ogledalo društva, poziv na promene i svedočanstvo o ljudskoj borbi za pravdu. Zbirka je snažna, angažovana i duboko iskrena – pravi poetski glas vremena ispunjenog nesigurnošću, besom i težnjom ka istini. Mile Ristović majstorski koristi reči da oslika društvene nepravde i političke manipulacije, a njegov spoj naučne preciznosti i poetske emocije čini svaki stih upečatljivim i misaono izazovnim.
Ono što izdvaja ovu zbirku je autentičnost i strast kojom se bavi aktuelnim problemima, bez ulepšavanja ili straha. Pesme su često oštre i direktne, ali nikad bez duhovne dubine i poziva na moralno buđenje. „Vrhovni šibicar“ je snažno delo koje će ostaviti dubok trag na čitaoce i podstaći ih na razmišljanje. Pesme nosi osećaj besa, razočaranja, ali i duboke tuge i bola zbog izdaje naroda. „Vrhovni šibicar“ nije samo zbirka pesama – to je poziv na buđenje, opomena i kritika koja ne ostavlja mesta za ravnodušnost. Mile Ristović uspeva da svojom poezijom objedini lična osećanja i kolektivnu sudbinu, dajući glas svima onima koji osećaju izdaju i nepravdu i još jednom, kao i u prethodnim zbirkama, pokazuje da pripada odabranom krugu izuzetnih pesnika srpskoga roda.
Danilo Kocić
