ЛЕСКОВАЦ. – У српском новинарству догодило се чудо. Не божанско – него дигитално. Вештачка интелигенција је стигла, села нам на раме и објаснила да, ето, сви можемо да будемо писмени. Без школе. Без терена. Без ноћи проведених уз рокове и кафе које миришу на очај.
Одједном, они који су некада састављали реченице као да их је писало петоро различитих људи под благим стресом, сада звуче као професори с Харвард Kennedy School. Вест им тече, мисао им „зна где иде“, а интерпункција – ма чиста симфонија.
Наравно, ништа од тога није њихово!
ГПТ не греши. Не нервира се, не збуни се, не прави лапсусе. Не напише „беГраунд“ уместо бацкгроунд, нити прочита „лид“ као металну плочу. ГПТ испоручује све увезано, мекано, уреднички… па, непристојно добро, али без – срца, оно које покрене емоције и укључи мозак.
И ту наступа иронија времена у којем живимо.
Младии новинари, И они мало старији – партијски, уместо да прво годинама жуљају ципеле и его и сујету, сада жуљају – промпт. Уместо да науче занат муком, они га прескачу једним кликом. Њихове приче су савршене, и хладне, као вештачки мозак. Само што нису њихове. Чак и њихове грешке изгледају као туђи луксуз: поправи их систем који не зна шта је терен, али одлично зна падеже.
