Milko Stojković, književnik: „Kad odeš u selo gde si rođen…“

Кад одеш у село где си рођен, немој странац да будеш, буди оно што си био док из опанака ниси изашао. Не обуци црно одело што сјаји, са испегланим ивицама прст да посечеш на њима, мислићеш само диви ли му се твој саговорник, зна ли колико је скупо, тражићеш поглед на свом раскошу, а нећеш видети има ли светла, туге, муке у његовим очима. Не прођи селом бесним колима уз звук сирене дижући прашину, крени пешке ако ниси заборавио ходати, срешћеш неког жељног разговора, неког ко заиста воли да чује како си. Срешћеш школског друга са жуљевитим рукама од кога си преписивао лектиру и задатке из математике, погрбљену стрину која ти по мећави у поноћ доносила поморанџу када си горео од ватре.
Не жури да испричаш шта си пио на аеродрому у Марсеју, какви су тоалети у хотелима у Фиренци, и да се зграњаваш што ти месна заједница није поравнала пут до куће поред кога си као путоказ већ оставио пластичну амбалажу и кесе.
Не мудруј, не просипај памет, не заборави да си најважније животно баш овде учио од сељака и муке, људи су жељни обичне приче о трулом плоту, каљавом друму, о багремару. Не реци да си заборавио шта је срп, разбој, повесмо. Сврати у воћњак због кога не разговараш са сестром, у њему нема блештавила као у трговинским центрима, али има душу, има трагова твога детињства, а ако ти се око ороси има наде за тебе.
Али пре свега оди, тамо су гробови оних који су од уста одвајали да би ти успео, можда им годинама нико свећу није запалио.