Није ми жеља да било коме држим предавања, нити да било кога учим памети. Понекад помислим „Боже, колико је паметних и нормалних људи у Србији“, али њихов глас не желе да чују, па што би онда чули мене, али ја не могу да ћутим јер би ме сутра било стид пред унуцима.
Гледам овај срамни знак са истуреним средњим прстом и не могу да се начудим. Па ови са власти ме више можда и не изнанађују (мада је ово испод сваког дна), него они што не виде каква је порука послата. Није ово порука само студентима, штајкачима, опозицији, једном речју свима који мисле да власт не ради добро, но је порука и свима онима који ту исту власт подржавају или ћуте. Та „друга“ страна је само привидно друга, у стварности смо сви на истој страни јер ова порука је послата и тој страни, не само бунтовницима.
Власт није исто што и држава, али често зна да је преотме, окупира, приватизује, сања сан о својој богомданости. А народ? Који народ?! Народ и човек су за власт потрошна роба. Радна снага из које треба само зној да капље. Сировина коју треба експлоатисати, цедити. Ми смо за њих само број на гласачком списку, статистички податак, маса, гомила, не виде они човека у нама. Ми смо само позивница за рат, број пушке ако треба да гинемо за њих. И не само ови с ове, него и они с оне стране.
Не делим ја људе на ове и оне, да се не размемо погрешно, то ради владајућа клика која на све начине покушава да нас подели, да нас супростави једни другима, да гинемо међусобно док ће се они башкарити по својим вилама и луксузним хотелима, гурајући оружје у руке и једнима и другима.
Тај тако срамни средњи прст је порука за цео народ Србије. И за оне који ћуте да би се запослили, и оне који ћуте јер су запосени, и за оне који су зграбили неку фотељицу, за оне који ду се благословом власти о закон огрешили. Сутра ће вас згазити, понизити само ако мисле да је то добро за њих. Не сутра, но већ јесу само ви живите у привиду да нису и да вам је добро, а тешко народу коме закон у СРЕДЊЕМ ПРСТУ лежи.
Извор: ФБ Милко Стојковић
