Из најаве моје књиге на дијалекту „НЕ ГАСИ МИ ВИДЕЛЦЕ“
Када се угаси реч као да се угасио један живот, као да згасне звездица. Остане само тамна мрља која се храни другим речима око себе, прождире их. Ако се много речи затре приче нам остају без боје, без мириса, безукусне, а то нагриза људску душу. На место згаслих речи долазе нове, круте, суровије, хладније, речи чија је лековитост занемарљива и безначајна. Мноштво изгубљених речи неће прогутати појединца али могу заувек прогутати, много је таквих примера, цео један народ. А речи нису само пуко споразумевање, оне су и љубав, нежност, загрљај, утеха, лек. Ово моје писаније, мада понекад и болно, је управо жеља да се сачува та реч и њена боја којом сам по рођењу задојен у оним мојим брдима, изворима и прагом кућним, али као мелем.
