ЈАНКОВА РЕКА – На обронцима планине Крушевица, по крушацима насељено је село Крушевица.
Бежећи пред Турцима у време Карпошког устанка, у Македонији, крајем 18. века, населио се велики број Македонаца у власинском крају.
Сви су се они бавили сточарством.
Поред Македонаца, село је насељено са власинске висоравни, потом са Косова и из знепољскога краја. Тада овчари су се насељавали по лукама поред реке Власине, потом под најездом Турака су се раселили по брдима планине Крушевица.
<стронг>Живописан крај, шумовит са свих страна.
С једне стране реке Власине, околна брда и заравни планинских ливада, окружен је храстовом шумом, багремом, дивљим крушкама-док друга страна реке Власине је стрмовита, мртвичава, осојна, са буковом, габровом, јасеновом и храстовом шумом.
И са једне и са друге стране, налазиле су се овчарске колибе, у којима се поред чувања стоке, ту живело, рађала се деца и у њима служило као јатаци хајдука у време борбе за национално ослобођење од Турака.
<а href="https://medijacentar016.com/wp-content/uploads/2026/03/Krusevica-Mladenovic-1.jpg">
<стронг>Међу тада хајдуцима је био познат и хајдук Јанко.
И данас у горњем делу села постоје многа обележја у време хајдуковоања, по потесима: хајдучка река, хајдучка падина, хајдучки кладанац.
Некада је ту пролазио царски друм, преко кога су Турци караванима путовали за Истанбул.
У доњем делу насеља, које је било близу пута, почетком 19. века саграђена је црква. Потом у црквеним конацима и школа.
У време комунистичког једноумља 20. века, била је запуштена.
У сам црквени воћњак, у време окупације бугара у Првом и Другом светском рату, било је паљење школе-а у самом црквеном дворишту било је спомен обележје палих Бугара, чије су кости пренете после Другог светског рата у Бугарску. Ту близу постојале су зидине црквених конака у којима су долазила деца у школу.
У дворишту цркве-близу шупе школе, истраживањем уча је открио место где је био сахрањен тада познати крушевачки хајдук Јанко. Тако да и дан данас по њему један засеок носи назив Јанковци, а планински поток добила назив Јанкова река.
<стронг>Јанкова река, била је посебно место за учу.
Сливањем више потока, створили су једну вододолину, која је била у усеку, а са стране стрмина са шипражјем, ситном габровом шумом, са великим стеновитим литицама.
На једној страни брда, у време к0мунизма, кречом је било исписано име ТИТО.
Јанкова река се улива у луку реке Власине.
Нарочито је била опасна у време великих киша и после отапања снега у планини.
Често је плавила доњи део насеља. У време великих суша, понирала је у земљу и у виду поточића, стизала до корита реке Власине. Било је у пролеће милина поред ње шетати.
Озеленила шума, цветни багрем, мирис пољског цвећа, чист ваздух са планине, била су посебан драж за учу-када је у време послеподневних часова, руку под руку са супругом и малим синчићем шетао и уживао у лепотама природе.
У тој реци могло је да се посматра мрешћење младих рибица: пастрмки, кркуша и кленова.
После бурних партиских састанака, уча је налазио ту мир, шетњом у тишини поред песме-поја дивљих птица: славуја, дроздова, косова и још других.
Често је остајао сам са својим уверењем, црпео снагу за даљу борбу за своје идеале младости-ту где су пре њега хајдуци били борци за националну и социјалну правду.
Осећао је да му ту долази посебна снага, да се биолошки и ментално издржи, да се не попклекне пред моћи тадашње бирократије и њене моћи.
Нарочито је тај исконски спој, између природе, прошлости и садашњости, постојао у ноћним сатима, по месечини, када се уча калио и узимао снагу, за неке теже битке, које ће га чекати касније, да се биолошки и духовно опстане.
Ту је уча осећао слободу, слушајући пој славуја, веселости дроздова и косова, како свијају своја гнезда у шипражју на литицима Јанкове реке.
Гледао је у шипражје зеленила-жбунове, како се излегу у гнезду млади птићи, који су на слободи, могли да полету из свог гнезда.
О таквој слободи је сањао уча, досег у небеске висине, да буде слободан човек, да буду слободни сви они с којим је тада живео на селу, с којим је делио и добро и зло.
Некада је често причао о тој слободи својим ученицима у школи, да се поштује свако ко мисли, онако како је слобода, да се увек буде истински слободан човек.
Борио се уча и у селу, на часу са својим ученицима, са омладином, да сваки оквир партије и бирократије сломи и изађе на широко поље самосталног живљења, како је то у природи.
Многи су га следили, деца у школи, омладина, сељаци…
Међу својим ученицима, остао је у сећању, његов ученик, плавушкаст, симпатичан, вижљаст, данас инжињер шумарства. Његов отац, као и једна посебна горштачка фигура слободоумности-Лаза раденковски; били су посебна прича за себе.
Помагали су да уча усправи на ноге у времену прогона једноумља, али моћ власти је био јачи-школска бирократија и партиско комитетска олигархија је тада победила.
<стронг>Некада хајдук Јанко, оставио је у њему траг.
Тако и данас ту протиче планинска речица-Јанкова река, која је тада и данас носила и носи у себи дух слободе; у борби за национално ослобођење и социјалну правду.
У време учиног службовања у селу Крушевица, дух слободе и борбе хајдук Јанка, уча је увек носио са собом.
Тада слобода мисли и свака критичка реч, за било кога, а посебно за учу била је кобна. Борио се уча да сваки човек има право на сопствен живот и своје достојанство у животу.
Уча је крајем 20. века присилно напустио школу, село Крушевицу, Јанкову реку-њену слободу уливања у бистру планинску реку Власину.
Тешка срца напушта уча-све оне које је волео и с којима је сањао сан о слободи искреног живота.
Тамо усред самог црквеног дворишта, у самоћи, када је бивао често сам-онако хајдучки, често на месечини, после шетње поред Јанкове реке, ту поред хумке хајдук Јанка, уча је сањао свој вечни сан о људској слободи.
20. фебруар 1984. године.
Село Крушевица, Власотинце
<стронг>Мирослав Б Младеновић Мирац:ПРИЧЕ МОЈЕ – Отргнуто од заборава, стр.320-326, Власотинце, 2010. године
<а href="https://medijacentar016.com/wp-content/uploads/2025/09/Mladenovic-nastavnik-ok-mala-1.jpg">
