Још као дечак имао је свој, нама непознат и несхватљив свет, у коме се кретао и тумарао, изгубљен, иако се трудио да се то не видимо. Или он заиста није видео да бесциљно лута. Седели смо с њим, причали, играли се, а нисмо видели да он, иако је ту поред нас, није са нама.
Кад смо порасли и схватили да нам се путеви разилазе, покушавали смо да кроз разговор проникнемо у разлоге за његово такво живљење, да видимо има ли неки циљ ка коме иде, али нисмо успевали. Нисмо га убеђивали ни у шта, јер нити смо били толико паметни, нити је било неке наде да ће се вратити ка нама. Зато смо га пустили да корача својим стазама, да лута тим нама тешко схватљивим путевима, не реметећи му илузију. Ипак, свако од нас из друштва, кад год је могао, пружао му је руку, све док нас својим чињењима или нечињењима, није приморавао да се одмакнемо. Одрасли смо заједно, па је тешко било да гледамо пропадање онога с којим си делио безбрижне дечачке дане. Не ретко када човек тако одлучно корача ка провалији, никакав савет и разговор не помажу. Не чује ништа или погрешно схвати. Тада мораш да се склониш, да му не сметаш, да заћутиш и да се окренеш свом животу, кад он свој живот не схвата озбиљно.
То је био мој друг Васа, а ово је прича о њему.
Све нас је тада, беше то средином шездесетих прошлог века, окупила основна школа „Јован Миодраговић“, на Врачару, у близини Каленић пијаце. Било нас је петорица-шесторица из краја, све прваци, сви у истом разреду. Касније се друштво проширило и на дечаке из краја, из других школа. Окупили нас фудбал, Чубурски парк, Банијска, Невесињска, Симе Милошевића, Саве Ковачевића… За нас је то било срце Чубуре. Ту дружину су чинили Боле, Неша, Чеда, Кире, Шуки, Јоца 1 и Јоца 2, Жига, Риле, Срки, Груба… Међу њима и Слоба. По оцу смо га звали и Васа, чак је то било чешће него по имену, а понекад, и по презимену – Јаков, од Јаковљевић. Тако су га звали моји родитељи. Нису знали да је он Слоба, друге надимке и да не помињем. Само Јаков и Јаков. „Опет си био са Јаковом“, знали су да ми кажу родитељи, тоном који је био прекоревајући. Нису волели да се дружим с њим, а ја сам терао по свом. Мени није сметало што је био лош ђак. Нисам ја то тако гледао.
Син Васа је био из оне праве радничке породице. Отац Васа је био електричар. Не сећам се да је радио у некој фирми. Увек је са собом носио своју „радњу“, кожну торбу пуну шрафцигера, кљешта оваквих и онаквих, изолир трака, осигурача, лицни, жица различитих промера… Носио је плави радни мантил, па је, ко год га је видео, одмах знао да је то неки мајстор. Често смо га виђали по чубурским кафанама и питали се како с таквим пороком сме да ради као електричар, како не помеша жице. Мајка је радила у здравству као чистачица, горе на Дедињу, у Железничкој болници. Ситна, мршава жена, разбарушене неуредне косе која вероватно никада није видела фризера, што због пара, што због немања времена. Одавала је утисак увек уморне жене којој радни дан траје 24 сата. Права мајка из тих времена, брижна, стуб породице. Ради на послу, ради код куће, кува, чисти, пере, храни, брине о четворо деце. Муж кад дође, дође. Кад нешто пара донесе, добро је.
Мој друг Васа је имао два брата и сестру. Сва три сина су личила на оца Васу. Сви плавокоси. Двојица старијих су чешљала валовиту косу уназад, као отац, Васа син, најмлађи од њих, на раздељак. Мушки су касније завршили неке занате, док је ћерка завршила Биротехничку школу. Један брат је био машиновођа на железници у обреновачким електранама. Други је лутао од посла до посла, тражио се, не знам да ли се нашао и где је завршио. Сестра му је, сретох је једном после ко зна колико година, постала секретарица председника Врховног суда Југославије. Ја неким послом код тог председника а тамо седи Светлана. Тако се звала. Обоје се изненадисмо. Отац Васа и мајка су касније умрли а њих четворо деце су продали стан у коме су одрасли у Симе Милошевића, у приземљу једне предратне зграде, увучене од улице. Свако од њих је, са својим делом, отишао на своју страну.
Школа и учење су мом другу Васи били присила. Не значи да смо ми остали трчали у школу пресрећни што нас тамо чека учење, али нам је то била мања мука него њему. Некако је стигао до краја основне, као и сви ми из друштва. Више од књиге смо волели глуварење и играње фудбала на више чубурских локација, али најчешће на рукометном игралишту испод школе „Милица Павловић“, на Јужном булевару. Тај терен је и данас тамо. Субота и недеља, од јутра до мрака, били су резервисани за фудбал. Преко недеље кад стигнемо, а стизали смо готово сваки дан. Васа је више био гледалац него што је с нама пикао лопту, али је увек био са нама. Већ тада сам видео да га мрзи и да трчи. Сваки физички напор, па макар то била и дечја игра, успешно је избегавао. „Нећу да се трошим“, знао је да каже. Баш ту реченицу је користио – „Нећу да се трошим“! Радио је већ тада само оно што је хтео и када је хтео. По сваку цену. Највише је волео да ништа не ради.
Друштво почиње да се осипа после основне школе. Нема више свакодневних седења у крају, блејања и гледања како девојке пролазе или играња фудбала. Свако од нас се запутио у неку другу средњу школу, у неко ново друштво. Сви су отишли у средње стручне школе и на занате, само сам ја отишао у гимназију. Сретали смо се ређе, само два-три пута недељно. У односу на оно раније, јесте много мање. Но, и то би било довољно да друштво опстане, да смо се бар мало трудили. Али, сада је свако од нас имао и неко друго друштво из школе, па је оно наше, друштво из краја, пало у други план.
Васа је ишао у средњу занатску, за бравара. Не пада ми на памет да будем бравар, говорио је. Али, ту је кинта, имаш посла а лове увек треба, како ћеш без пара, питали смо га. Нисам бравар и нећу да радим као бравар, био је изричит. Васа је одлучио да идем за бравара, морао сам на неки занат, узвратио би. Дани и месеци су тако пролазили. Он, заиста, никада ни један једини дан није радио као бравар. Док сам ја студирао, остали су ишли на посао, зарађивали већ са 18-20 година. Васа је живео код родитеља, јео шта му се да, носио од одеће оно што има. Само је времена имао напретек. Воље да ради нимало.
Сећам се да смо, запамтио сам то, 1975. године, када се градила Ада Циганлија, нас неколико уз дебелу везу добили посао преко омладинске задруге – копање канала за постављање водовода. То ми је био највећи распуст и одмор у животу. Завршио гимназију у јуну, на факултет полазим у октобру. Готово четири месеца слободе. Прилика да се зараде неке паре. Тада смо нас тројица, Васа, Јоца 1 и ја, планирали да направимо чамац, да пловимо са њим и да га назовемо ВАЈОМА, од ВАса, ЈОца и моМа. И Јоца 1 и ја нађосмо тај посао на Ади, засукасмо рукаве. Док смо ми радили, Васа је попуњавао тикете и играо лото, обећавајући и себи и нама да ће пара бити. Нисам ја за лопату, знао би да нам објашњава зашто не ради са нама. Наравно, ни тада ништа није добио. Тако је наш план да направимо заједнички чамац, пропао. Од тих пара сам отишао на Хвар, на море. С Васом ништа нисмо могли да планирамо, па ни путовања возом по Европи, са месечном интерејл картом. Он је био добар сапутник само за шетње по граду, које не траже паре. Онако без циља, тек да прође време. Знао је и сам да запуца пешке. Дигне главу, поглед право, испрси се, напуни плућа ваздухом и – крене. И тако сатима.
Кад се сада осврнем на те дане, када су другари кренули на занате а ја у гимназију, помислим да су можда гимназија а потом и факултет, били онај каменчић у ципели који помало жуља, кад је реч о нашим односима. Ипак, успевао сам да их пратим, јер је то ипак било моје друштво с којим сам одрастао и било ми је лепо с тим мојим другарима. Њихови занати мени нису сметали, колико, чини ми се сада, њима мој факултет.
Васа није био захтеван. Имао је кров над главом и два-три оброка дневно. Није био го и бос. Носио је „униформу“, фармерке и кошуљу од тексаса. Кад је било хладније, и јакну од тексаса. Временом је све то бледело, јер их није скидао, сем када се перу. Други комплет није имао. Дођем испред његове зграде, звизнем наш звиждук, који и сада могу да звизнем, позивајући га да изађе, а он се промоли на прозор и каже – не могу сада, суше ми се фармерке. Носио је само ципеле. Патике није имао. Зато се на петама његових ципела могло видети колико их троши шетајући сатима по београдском асфалту. Оцу Васи није падало на памет да му да паре да поправи пете. Док смо ми, који смо зарађивали у фирмама или као ја, преко студентске или омладинске задруге, ишли и до Трста а ја и до Рима, куповали гиље, како смо некада звали ципеле, или фармерке код Ђованија, јакне вијетнамке, доносили Брут или Пино силвестре, он нигде није путовао. Ми би му нешто и донели, али није имао пара да нам да му купимо шта треба.
Сећам се када је Шуки покренуо шверцерски „бизнис“ са мајицама из Румуније. Донесе стотине мајица, покрене сито штампу и на румунске мајице одштампа познате марке. Посао се ширио, а он и његов брат Вељко нису могли да донесу толико мајица колико је тржиште тражило. Тада је Шуки понудио Васи да нешто заради, да иде са њима и да им преноси мајице. Прихватио је понуду. Имао је плаћен аутобуски превоз, обезбеђене оброке и надницу за страх, па је тако, не радећи ништа, зарађивао неке паре. То је био први велики приватни посао Шукија. Има томе и педесет година.
Васа никада није имао динара ни за шта, чак ни када сатима шетамо од Чубуре до Калемегдана, па назад преко Скадарлије, где смо код Чарлија куповали лепиње са гулашом. Сакупимо нас неколико по неки динар, па се увек нађе и за њега. Није могло да се једе а да он стоји поред нас и да нас гледа. Кад се запутимо ка Калемегдану, прва станица нам је била посластичарница у Маршала Толбухина, преко пута школе „Свети Сава“, код неких београдских Албанаца. Увек смо имали за бар по један колач. Кад није било пара, било је на црту. Васа, као непоуздан платиша, није имао своју црту. То не значи да је седео и гледао нас како једемо колаче. Ћерка власника, згодна црнка, крупних очију, по имену Нермина, била је један од разлога за свраћање. Надали смо се да ћемо срести и њену сестру од тетке Зану Нимани, још једну девојку из нашег краја. Више нема ни посластичарнице ни Нермине ни Зане.
Све зграде од Курсулине до Ивана Милутиновића су срушене.
