Otkako znam za sebe, oduvek sam živeo u najgorim vremenima. Nikada u najboljim. Takva mi je, valjda, sudbina.
I uvek su to bila “teška”, “najteža”, “poslednja” i “ovako se više ne može” – vremena…
I uvek je sve bilo skupo. Nikada ništa jeftino.
I uvek nečeg nije bilo. Nekada nečega, nekada ničega.
Onda su nastupala još gora vremena, pa su nam ona “najteža” posle deset godina postajala “dobra stara vremena”.
HALO, BEOGRAD – Momo Kapor
