ЛЕСКОВАЦ – Данас је у Народном музеју, где је био дугогодишњи директор, а на дан његовог рођења, одржан комеморативни скуп поводом смрти друга Хранислава Ракића. О лику и делу говорили су проф. др Живан Стојковић, његов дугогодишњи сарадник, Небојша Димитријевић, директор Народног музеја, Слађана Рајковић, запослена у музеју и Роксанда Николић – Цица, његова ћерка.
ПРОФ. ДР ЖИВАН СТОЈКОВИЋ: КОМЕМОРАЦИЈА ХРАНИСЛАВУ РАКИЋУ!
Да живи није достојан онај који нема ни
једног правог пријатеља.
ДЕМОКРИТ
Поштовани председниче Градског одбора Савеза бораца народноослободилачких ратова Србије Лесковац, драги колега и пријатељу, уважена породице!
За данашњи дан, пун жеље и љубави према својим сарадницима и пријатељима са поносом и жељом припремао си, већ традиционално, обележавање свог рођендана и улазак у другу половину десете деценије живота. Окупили смо се у твом драгом Народном музеју да потврдимо Демокритову поруку и покажемо да Ти јесмо прави, одани, искрени и трајни пријатељи и поштоваоци твоје неизмерне енергије, менталне снаге, мудрости, бескомпромисности, али и способности да поставиш чврсте темеље једној од најпрестижнији културних установа у Лесковцу, која је, захваљујући томе и правим избором кадрова, успела да настави рад и постане најбоља у Републици Србији, на понос граду и целом Југу Србије. Зато слободно можемо рећи да се и Музеј нашег града тиме поноси, а ја посебно, јер нам пријатељство траје више од 60 година од првог сусрета на Филозофско-историјском факултету у Скопљу где смо студирали историју. Још тада ме је фасцинирала твоја изузетна улога као студента завршне године, посебно на вежбама, као и однос према професорима, који су Те изузетно ценили. Када си после професуре у Лесковачкој гимназији започео музеолошку каријеру вероватно ниси ни слутио да ће ти то бити опредељење до краја радног века и да си таквом престижном установом руководио 34 године.
Визионарска је била твоја одлука да Музеј мора да добије нову зграду достојну угледа који је Лесковац имао. И у томе си успео захваљујући изузетној упорности и жељи да обогатиш културну баштину нашега краја. За израду поставке ангажовао си најбоље стручњаке из Београда како би добила ласкаве оцене свих посетилаца из земље и иностранства, које су остале записане и пренете у часопис „Лесковачки зборник“, који си покренуо и био главни уредник 34 године. И он, као твоје чедо, још траје и бива промовисан на Дан Музеја, 10. мај сваке године, па и када си прошле године добио праунука баш на тај дан.
Већ сам једном рекао да ти је историја била љубав, а музеологија опсесија, која је резултирала заступљеношћу свих њених грана. Са чврстим уверењем у успех пружао си прилику младим кадровима и веровао у њихов рад. Руковођен инстиктом за научни приступ изучавању и презентовању богате културне прошлости лесковачког краја, врло ауторитативно си могао да се избориш и за проналажење пута до историјске истине, ма колико она била релативна, поштујући све узусе научног рада и био спреман да свакоме пружиш шансу у њеном тумачењу, али и врло аргументованим чињеницама покажеш да поједина тумачења не могу да се прихвате.
Врховни закон историјске и других наука су релевантни историјски извори и артефакти који би то доказали. Тако си успео и да једног од познатих аутора натераш да се јавно у штампи одрекне свог удела у књизи о прошлости Лесковца, због неистинитих и неутемељених тврдњи. Успео си и да одолиш снажном неправедном притиску због негативне оцене једне од књига која обрађује новију историју југа Србије.
До краја свог богатог живота остао си веран историјским и другим музеолошким наукама којима могу да се баве они који су за то школовани и били са престижним звањима академика, научних саветника, доктора наука, без обзира што су неки неутемељено означени као непожељни за јавне наступе. Довољно је да поменемо протојереја ставрофора Драгутина Ђорђевића, адвоката Јована Јовановића, књижевника Николаја Тимченка, академика Владимира Стојанчевића и тако редом.
Није било стручњака из Института за савремену историју у Београду коме није била част да сарађује са лесковачким Музејем. У критичном тренутку успео си да сачуваш од рушења и тако важну и јединствену Цркву оџаклију. Твоја изузетна способност била је потврђена и успешним организовањем научних скупова, расправа до степена диспута као и контаката са другим градовима у земљи и иностранству. Поред својих, бројне књиге си изнедрио и у кoауторству са другим стручњацима исте провенијенције. Та опсесивност је оставила право немерљиво богатство стваралаштва којим Музеј може да се поноси.
Са великом дозом незадовољства, али и уз реаговање, оставио си дубоке трагове утемељене историјске критике која мора да се поштује, јер до сада бар ничим није оповргнута. Са таквим потенцијалом озбиљности, уз брата Тихомира, борца Бабичког партизанског одреда, који је положио живот 1942. године у борби против највећег зла човечанства фашизма, који на несрећу није нестао са историјске сцене и данас још једном прети паклом за човечанство, био си учесник Народноослободилачке борбе и добитник високог признања.
Још док си вршио дужност директора Музеја, пре 34. године, почео си да руководиш Савезом бораца народноослободилачког рата 1941-1945. године и ту часну дужност вршио си да краја живота. Управо ти је и то помогло да сав свој ауторитет и снагу опредељења за нови друштвено-политички систем наставиш и у тој организацији радећи на њеном омасовљавању, поштовању и разумевању свега онога што је вредно дивљења према слободи земље.
Снагом свога ауторитета и опредељења знао си да окупиш не само борце и њихове породице већ и младе симпатизере. То је остваривано богатим програмом рада који је подразумевао високо поштовање народноослободилачког рата 1941-1945. године, достојним обележавањем свих значајних догађаја из периода борби за слободу од фашизма, одржавањем предавања у средњим школама града, присуством младих на комеморативним свечаностима. Истовремено нису изостајали и значајни датуми из других ослободилачких ратова Србије и организацијама чији је то био програм рада. А кад је недавно формиран Савез бораца свих народноослободилачких ратова Србије постао си члан Извршног одбора Председништва и добитник медаље за допринос ослобођењу земље од страних окупатора. Тешко си се мирио са стањем споменика културе и онима који обележавају значајне догађаје из ослободилачких ратова и зато си у коауторству изнедрио књигу о свим постојећим споменицима са јасном жељом да буду доведени у првобитно стање, што је у домену рада локалне самоуправе. Развио си сарадњу са свим општинским одборима Јабланичког округа и Окружним одбором, као и са локалном самоуправом, Војском Србије, Савезом потомака ратника Србије 1914-1920, Савезом ветерана, Савезом пензионера, као и са свим осталим заинтересованим организацијама и установама. Посебно треба нагласити да је управо Окружни одбор Савеза бораца Лесковца, као признање за успешан рад, добио на поклон од Републичког одбора компјутер на поклон. Овако успешан рад Савеза бораца Лесковца довео је до присне сарадње са Удружењем војних и полицијских ветерана у Куманову, Градским одборима у Пироту, Врању и Нишу са којима је су потписана и писма братимљења и размењиване посете делегација. Оно, пак, што посебно издваја Градски одбор Лесковца је богата издавачка делатност, јер је до сада објављено 26 књига из историје Србије. А своју личну библиотеку поклонио си Градском одбору Лесковца са жељом да се и даље обогаћује.
НЕКА ТИ ЈЕ ВЕЧНА СЛАВА И ХВАЛА.
Проф. др Живан Стојковић
