ЛЕСКОВАЦ – У лесковачком Народном позоришту се нешто десило синоћ што је натерало публику да након премијере комедије “Позориште у паланци”, у режији Југа Радивојевића, изађе замишљена из сале и са питањем које је све време лебдело у ваздуху: Да ли је могуће да је данас све потпуно исто као што је то пре сто година написао Радоје Домановић?
Представа, која је и адаптација истоимене приповетке познатог српског писца, потврдила је прву реченицу из ње: “Сваки сме говорити што хоће само ако не дира у власт”, а уиграни ансамбл лесковачког Народног позоришта се вешто поигравао чињеницом да се није ту много ни поправило ни променило.
Проблеми су исти, па чак идентични онима са којима су се Срби суочавали или борили пре непуних сто година, почев од недоумице шта се заправо десило у Косовској битки и како заправо изгледа народни патриотизам, до мучне истине да мајмунче и мечка која игра увек добију већи народни аплауз од глумца трагичара који као јунак крвари у најпознатијем српском боју или изговара реченице из чувених комада Јована Стерије Поповића.
Ова представа се вешто поиграва и људима који одлучују о нашим судбинама, о судбини театра, о судбини уметника, било да су они на власти пре сто година или данас – као начелници паланке или градоначелници.
Битно је “да се игра како они свирају”, па макар и мајмунче глумило Мурата на боју на Косову јер је то жеља начелникове жене, која је председница одбора од 27 чланова, која мора да седи у првом реду док траје представа, да буде виђена и привилегована… Гле сличности са нечим о чему је јуГмедиа писала пре нешто више од три године. Све то у маестралном (ништа чудно) извођењу првакиње лесковачког Народног позоришта Сузане Грујић чију су улогу још током представе повезивали са овим или оним политичарем, са овом или оном директором јавне установе у граду на Ветерници.
Ипак, чини се, највећи терет на својим плећима током синоћње премијере понела је Петра Димитријевић у улози Верке циганке, која је и награђена највећим аплаузима, а добри познаваоци позоришне сцене у овом граду тврде да је ова млада глумица пружила публици најбоље до сада од свог раскошног талента на даскама које живот значе.
Најјачи утисак и најпријатније изненађење су, ипак, признају и сами глумци, гости из Власотинца, глумци аматери, Слободан Давинић, Димитрије Валчић и Славиша Шушулић и Димитрије Стајић.
“Славиша Шушулић Цале је својом маестралном глумом вечерас доказао да за добро извођење није потребна диплома, нити завршен факултет, већ само таленат и играње срцем и душом на даскама које живот значе”, прокоментарисао је након синоћње премијере глумац Филип Радивојевић, који у представи тумачи лик Радоја Домановића.
Ако ћемо искрено, у овој јако узбудљвој и дирљивој причи која је понуђена љубитељима театра у Лесковцу, једини је подбацио редитељ Југ Радивојевић, од кога се сигурно очекивало много више. И сам је нервозно „цупкао“ у сали пред сам почетак представе, а пратио је из 11. реда, заједно са остатком публике, у друштву познатог глумца Игора Дамјановића.
Недостатке тренутно најпопуларнијег српског редитеља вешто су прикрили и надоместили сјајна музика и маестрални костими Далибора Дариуса Благојевића који су сваким кројем или луцидним шеширом аутентично оживели ликове из Домановићеве приповетке.
Све у свему, од адаптције Домановићеве приповетке очекивало се више, с обзиром да је режирао Југ Радивојевић, али је треба погледати због сјајних глумаца, сјајних костима и здравог хумора.
Извор: ЈУГмедиа
