Ne zove se taj deo Le tako!
Ali smo ga mi tako prekrstili.
Kumal’ k!
Zašto ? E pa – zato! 
Danas sam, posle više decenija, prošetala tim naseljem. I setih se…
Bilo je neko leto..
Kolegica Naka pravila ispraćaj u vojsku sinu… I mi, kako su običaji nalagali, u što većem broju, direkt sa posla krenemo da uveličamo svečanost. Izmedju ostalih, glavni junak naše priče bio je mladi šef finansija. Njen šef.
A isti je na taj event došao malo kasnije… doterao se čovek zato što je te večeri išao i prosidbu devojke, a hteo je i da ispoštuje svoju koleginicu.
Zašto li je, mučenik, seo pored mene?
I sednemo, jedemo, pijemo, pevamo… delimo radost sa domaćinima i budućim čuvarom naših mirnih snova
U jednom trenutku neko mi pruža flašu crnog vina da je dodam tom mladom šefu koji nosi svetle pantalone. A flaša se ‘ozmojila“, otvorena, a moje ruke nejake.
Oklizne se ona flaša, padne na astal pa se vino prolije na žedne šefove pantalone… a on treba da ide u prosidbu!
I tako!
Šef je sigurno imao i druge, rezervne, ali je ove šio baš za ovu priliku, a ja sam se, posle toga, odjednom, setila da imam neodložnu obavezu. I pobegla brzinom svetlosti s lica mesta
I nidje veze moja trapavost s Kumal’ kom.
I što mi dajete znojavu flašu u nejake ruke?
