Primer za ugled: Mr Luka Krstić, dugogodišnji profesor Gimnazije „Stevan Jakovljević“

ВЛАСОТИНЦЕ –  Мр Лука Крстић припада плејади најбољих и најугледнијих професора Гимназије „Стеван Јаковљевић“. Аутор је више књига, рецензија и чесник бројних књижевних вечери, а шармом, предивном дикцијом и бојом гласа, лако осваја пажњу публике. Имао сам среће и част да будем његов ученик, а касније и колега.

Крстић је рођен у Доњем Дејану код Власотинца, где је провео детињство. Учитељску школу завршава у Пироту, а Фолозофски факултет у Скопљу, где је и магистрирао. Објављивао је у заједничким збиркама песама власотиначких аутора ,,Росуљци’’ (1992), ,,Власотиначки небосклони (1998), ,,Стихови љубави, вере и сумњи’’ (1990), ,,Зборник песама лесковачких песника’’ (2000), ,,Кућа од расцветалих жеља’’ (2007). Самостлану збирку песама ,,Године маслачка’’ објавио је 2002. године. Написао је и дело ,,Монографија Власотинца’’ 1996. године, а 2011. године објавио је књигу књижевних огледа и приказа ,,Песничка сазвежђа над Власином’’.

Подсетимо, у издању Народне библиотеке ,,Десанка Максимовић’’ из Власотинца и самог аутора (уз одличне илустације Јован Ђекић, Звонко Катлановић, Никола Живковић – Газибара, познатих уметника из Власотинца), појавила се, сада увелико чувена песничка збирка ,,Кад липе замиришу’’.

Мирис тишине

У поговору ове песничке збирке, аутор ових редова пише: ,,Неговани песничи израз мр Луке Крстића у збирци песама ,,Кад липе замиришу’’ само је потврдио оно што смо одавно знали о трагачу ,,мириса тишине’’, који је, да делимици парафразиремо његове стихиве ,,сањао доброту на извору свих вода’’. Простор песниковог интересовања уоквирен је у пет поглавља: ,,Кад липе замиришу’’, ,,Рањени звездама’’, ,,Кад речи заћуте’’, ,,Ноћас су звезде мртве’’ и ,,А у зеницама дуга’’.

Ову књигу Лука Крстић, велики зналац савремене литературе и талетовани песник, посветио је својој породици, што јој даје посебну ,,боју трајања’’, а током читаве ,,игре одабраних речи’’ стално се појављује устрепталост (не)пролазних боја због пролазности живота, јер ,,промичу дани као сенке’’, он је ,,заноћио у самоћи’’, а ,,бесмртни су плодови смрти’’.

Песник воли живот, воли људе и зато у ,,Црном сунцу’’, песми која отвара ,,поглед који кружи светом’’, посвећену песнику Радославу Шушулићу, одсикава ту снажну потребу да покаже како његова, али и мисао свих који најбоље говоре док ћуте јер ,,реч им је у тишини’’, док ,,река њише беле багремове сна’’ , не случајно пита песника ,,хоћеш покривач од цветова љубичица’’ и док траје наша упитаност следи дубока смисленост пред запитаношћу и болом, јер ,,с крилима птица вратио си се/ из посете мртвима’’.

Професор Лука Крстић, на моменте изузетно надахнути песник, нарочито у стиховима из првог поглавља (,,Кад липе замиришу’’), док је сагнут и жедан угледао у извору своје празне очи, јер о једном лептиру који му је на руку слетео, па узлетео, ништа не зна ,,а тако бих волео/ да ме је он од некуд знао/ или је лептир/ само шара/ пролећног ветра’’.

Управо у песми ,,Лептир је шара пролећног ветра’’ песник даје поруку свога устрепталог трајања и смисленост живота: ,,Пожелим да као лептир/ дан проведем/ без туге и знања/ без трунке свести/ у ноћ да слетим.’’ Како је професор Лука Крстић често био ,,пред вратима песме’’, данима је чекао кишу да је напише, јер жели да му песма буде жива, ,,да је лепа у души/ као песма Јесењина/ о керуши’’. За песника је прошло време тихо, нечујно ,,а ми одједном/ схватимо/ да се нисмо научили/ живети’’. То је та његова неодољива сенка живота, тај снажни мирис песникове тишине који се родио можда баш у марту када се из закаснелог снега појавио жути цвет, јер – бележимо можда понајбоље стихове радозналог песника: ,,На мој прозор заостала је сенка/ која ме је читавог лета/ скривала.’’

…Као ветар свет обиђи

Песник зачудном снагом ,,шета изгубљеним путевима’’, жели да осети како се смењује дан ,,и како се ствара/ боја меда’’, јер су за њега ,,човек или звезда/ од исте грађе је њихов немир’’. Зато нас засигурно и не чуди што поручује да ,,као ветар/свет обиђи’’, можда и зато што, како сликовито пева, ,,црни човек нема ништа/ он носи тврди камен у грудима/ и лагану птицу у сну’’.

Док читам песме професора Крстића – крадем његов стих – ,,осетим изненада мирис јагода’’ и то, како би песник запевао ,,усред расцветаног биља’’ док ,,тужне речи/ дописују своју победу/ болом’’. То је тај снажни видокруг мириса тишине туге, јер ,,изненадна лоша реч/ одрони нешто у мени’’, а као доказ самозаборава и несталности осећа се превареним у времену у коме се понављају приче и зато не броји године јер је заноћио у самоћи!

Песник жели да је насамо, да га нема, јер се рађа слика дана у коме пева ,,често сам зрно/ мало и непотребно/ које клија/ на тлу од камане’’. Он покушава да смисленицу свога трајања нађе у сну, ,,да неко заборављено време/ проговори’’, а зато би требало – читамо песникову мисао разастрту на отвореном простору као поруку усамљеника који жели да победи несталност: ,,Заборављеним путевима/ крени/ и потражи своје трагове’’, јер ,,промичу дани као сенке’’.

Песник ће у поглављу ,,Рањене звезде’’ заиста дотакнути ,,тамне капљице кише’’, а ту наилазимо једно од могућих одгонетки људске среће и несреће: ,,У тишини сам закопао/ две-три тешке речи/ да ме не би будиле’’.

Он у данима јесени залив тражи, не зна где је побегао њен глас, јер оно што ће бити ,,у мутни прозор се слива’’, док у краткој, једној од најбољих песама, ,,Лето без тебе’’, поручује: ,,Ноћ без тебе/ само мој усамљени/ сан/ само твоје око/ плава шљива/ извор моје песме’’.

Река Власина у плетиву дана и ноћи

По порукама, по уметничким дометима, стихови из поглавља ,,Кад речи заћуте’’, донекле имају другачију боју ,,мириса тишине’’, што се можда најбоље види из песме по којој је та деоница песниковог игроказа заоденула оквир свога трајања: ,,Док зурим у сенку залуталог стиха,/ мимо мене тече празнина што јечи,/ знам, тишина плава, све ће да залечи!’’

Део своје песничке знатижеље професор Крстић посвећује времену док је ,,будним оком пратио путању сунца’’, ,,сенкама у мозаику’’, јер ,,на обали нашег времена’’, како сликовито уочава, ,,човек више не примећује цвеће/ не радује се рађању сунца’’. Песник пева о Тањи, која је страдала, а сада би била девојка, о небу где плове галије моћника, о птицама које више не умиру певајући. Ту је и сурово истинита ,,Прича о Славку’’ где је опевана ,,драма у драми’’, јер ,,шест месеци није видео сина’’, а онда ,,чусмо мукли јаук/ затим дође и шапат/ Славку погинуо син’’.

У циклусу ,,А у зеницама дуга’’ одсликана је нежна галерија стихова о власотиначким уметницима поред реке, ,,на кеју уздисаја’’, који ,,одслушкују ноћни говор, јер, како уочава аутор ,,залуталог зрака/ на ивици шуме’’, долази један други оквир пролазности сликара – уметника у коме је ,,у души песма/ на платну/ живот’’. За песника ,,у небеској шуми/ сенке се узалудно/ траже/ до првих петлова’’ исплетена је та тајна трајања, јер ,,слика осматра шуму/ као време’’, а за њега су ,,ликовњаци пуни/ духа/ уз чашицу пића/ то су јахачи ветра’’. Изузетно успешну песничку књигу професор Лука Крстић завршава подсећањем на лепоту реке која је урамила бескрај времена: ,,А Власина ту увек/ у вечитом плетиву/ дана и ноћи’’.

Готово све песме професора Крстића траже пажљиво читање, јер ,,нада наду рађа и кад је беспуће’’. Аутор ,,Године маслачка’’ и бројних песама које су се појавиле у угледним листовима, часописима и заједничким збиркама, новом књигом, свежином стихова и снажним метафорама, нашао се на самом врху најбољих песника родног Власотинца и југа Србије.

НАПОМЕНА:

Пројекат из области јавног информисања за 2021. годину: ГЛАСНИК – Медија центар 016: „(Не)обични људи власотиначког краја“. Напомена: „Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.“