Стефан Митић, лесковачки књижевник и његов чувени роман за децу „Ја сам Акико“– ЛЕСКОВАЦ – Стефан Митић (ТићМи) није рођен на Славији, већ у Лесковцу, истог датума као и чувени писац Едгар Алан По: 19. јануара 1992. године. Завршио је Факултет спорта и физичког васпитања у Нишу. Председник „Омладинског клуба Анчики – ОКАН“, непрофитне организације у насељу Анчики, у којем је, заједно са својим другарима од обичне страћаре направио малу бесплатну библиотеку са више од 5000 књига, што их је и довело до Оливере Ковачевић на РТС-у, у одељку ХЕРОЈИ НЕДЕЉЕ.
Његова прва књига „У’ватиле ме лутке“ издао је „АРТЕ“ београдску издавачку кућу, крајем 2015. године, а промовисана је у Лесковцу, Нишу, Београду, Загребу… На Међународном песничком самиту (учествовало 16 песника из 8 земаља) у Удружењу књижевника Србије у Београду, његова песма „Едгар Алан Кво“ освојила је прво место, по оцени жирија и публике. Широј јавности познат као прва особа која је превела поезију на знаковни језик, прилагођен глувим и наглувим особама. Члан је песничке групе „Поезије 016“. Стефан Митић (Стефан Тићми), 40. је добитник награде „Политикиног Забавника“ за роман године, рођен је 19. јануара 1992. године у Лесковцу. Дипломирао је на Факултету спорта и физичког васпитања у Нишу. Поред романа „Ја сам Акико“, који је у јулу 2018. године, на 16. Међународном сајму књига „Трг од књиге“ у Херцег Новом награђен плакетом „Дјечија књига године“ и који је у претходних шест месеци досегао тираж од 9000 примерака.[1]
ЈА САМ АКИКО – Књига за децу Ја сам Акико, тренутно најпопуларнијег и најпознатијег лесковачког писца Стефана Митића (Стефан Тићми), требало би да буде предложак за анимирани филм. Стефан Митић (Стефан Тићми) каже да се у књизи (и на филму) прати се један необичан школски дан девојчице Акико, која увек успева да види ствари из друге перспективе. Она има другачији поглед на снег и због тога упада у невољу на часу ликовног. Али њен несвакидашњи поглед на зимске чаролије распламса машту свих ученика, па чак и ригорозне учитељице. Овај роман за најмлађе награђен је књижевном наградом Политикиног Забавника за 2018. годину.
У образложењу комисије која је одобрила средства наводи се: „Ја сам Акико“ (Лагуна, Београд) је перспективни пројекат за кратки анимирани филм, првенствено намењен деци. Филм се на оригиналан начин бави темама слободе мишљења, развоја креативности и проблемима у образовању, кроз причу о девојчици Акико која успева да на часу ликовног својим цртежом и ставом разбије ригорозне школске стереотипе. Убедљив и детаљно разрађен конкурсни материјал јасно нам представља будући анимирани филм. Сценарио је настао на основу књиге за децу „Ја сам Акико“ и веома је добро прилагођен могућностима анимираног филма. Карактеристичан је и упечатљив визуелни приступ који је ефектно уклопљен са радњом филма. Филм „Ја сам Акико“ има потенцијал да одлично комуницира са најмлађом публиком, али свакако може да буде интересантан и одраслима. Такође, овај филм доноси неопходну промену у области дечјих анимираних филмова у Србији, а можемо очекивати и његов међународни фестивалски живот.“
Поред аутора књиге, сценарио и режију потписује Дамир Романов, док ће арт дирекцију водити Соња Пауновић и Никола Степковић. О презимену ТићМи тренутно најпопуларнији лесковачки писац, кроз смех, каже: „Нема ту неке велике тајне. Док сам играо кошарку, кратко су ме звали Тић, Тић, Тић и прешло је у ТићМи.Тако ме сви познају одавно и нисам ни у књижевности хтео то да мењам.“
Ја сам Акико – роман о девојчици која не воли границе. Љубав је као клима у татиним колима када дође зима: упали он грејање, али се кола загреју тек испред школе; кад изађем, тек тада у њима буде топло. Љубав је као клима у татиним колима – треба да угреје, да, али када ти је то заиста потребно. Љубав је бескрајна потрага за топлином. Акико има пегице, воли свог оца, кожа јој мирише на стару хартију и често је усамљена. Другима делује необично, а живот ће јој се променити кад буде упознала Баобаба и Марсела.
Надахнута, поетска књига Стефана Тићмија нови је глас у домаћој књижевности за децу и младе. Опојан као стихови Мике Антића, бајковито мудар попут Малог Принца, духовит и топао као текстови Игора Коларова – роман Ја сам Акико улази у низ остварења која ће деценијама бити наши саговорници. (Дечја књига године Међународног фестивала „Трг од књиге“, Лагуна 2018).[2]
Непосредно по објављивању романа Ја сам Акико, у часопису Култ, Димитрије Јанчић пише: Ове године је за најбољу дечју књигу на конкурсу Политикиног забавника проглашена књига Ја сам Акико, роман о девојчици која не воли границе. Роман је написао Стефан Тићми Митић Он је рођен 1992. године у Лесковцу, дипломирао је на Факултету спорта и физичког васпитања и ово је његова друга књига. На овогодишњем четрдесетом конкурсу је оцењивано 47 књига. У интервјуу за Политикин забавник Стефан каже да сматра да је писање племенита вештина. Каже да је „Акико некаква врста књижевне мусаке: ред меса, ред радости, ред туге, ред утопије, ред лепршавости, ред воћа. Од свега помало“. Направио је један необичан свет и населио га необичним личностима.
Акико је, иначе, јапанско име (може да буде и презиме). Статистичари кажу да је то најчешће име у земљи излазећег сунца. Углавном је женско, иако може да буде и мушко име. Може се раздвојити на две речи „аки“ што значи „чисто, кристално, светло“, и „ко“ што значи „дете“. Но, самој речи могла би се приписати и још нека значења: активна, весела, стваралачка, темпераментна и слично. Акико свакако није обична књига.
Деца не воле границе, ограничења свих врста. Не воле ни затворене просторе. Не прихватају да машта није стварна. Тешко се мире са ограничењима која им поставља искуство одраслих. А дечја машта нема границе. Она је онолико стварна колико је богата. Они који то схвате и коју сачувају нешто дечјег у себи способни су да напишу књиге које ће бити блиске деци. Тако се у граду паприке и роштиља родио роман о једној девојчици која воли речи и не воли бројеве. Роман почиње тачком и завршава се без тачке. Ту тачку треба додирнути да би писац и читалац добили бар ту додирну тачку. Но, у овој књизи их има знатно више. Акико живи у кући у којој су слике без рамова, слободне да одшетају. Ово је мудра књига. Многи судови које изриче Акико о родитељској љубави, унутрашњем свету, изокренутој стварности, о пријатељству, величини, убијању времена – било би добро да на сличан начин схвате и одрасли. Акико има своје дрво које се зове Баобаб. То чудно дрво из Африке и Аустралије уселило се у овај роман. А дрво нема само необично име, и само је необично. Нема годове као остала дрвета. И некако је наопако, као да је корен према небу. Ипак, поживи хиљаде године и нико не зна колико је старо. Та девојчица чије руке миришу на напуштене плантаже, а кожа на стару хартију, поверава том необичном дрвету своје невоље и своје радости, јер је то дрво њен пријатељ. Она не воли хербаријуме, јер су хербаријуми гробља биљака. Ово је песнички надахнута књига. Акико о многим стварима из света одраслих говори као истински песник. Када она каже да у њој негде дубоко расту ужад, да она може да буде сидро, њене песме се изражавају нијансама сиве, коса јој мирише на јато галебова, а јутро личи на замрзнуто воће. Песнички речено, без сумње.
Акико има тату који је много воли. Ноћ за Акико почиње када је тата пољуби за лаку ноћ. Њен тата поправља собни бицикл који сања да добије точкове као прави бицикл. Баобаб се пита како се зове собни бицикл када се изнесе у двориште. Акико зна да је љубав бескрајно тражење топлине Ако не волиш границе, Акико је другачијие. Она упали свећу у себи, светли изнутра. Ова књига је бајковита. Како да не буде ако се јутро изнесе на сунце, ако девојчица учи од цвећа како сама да процвета, ту је прича како се ножним прстима стиже до татиног образа. Бајковита је и топлина татиних речи, као да су се грејале у рерни. Зар није бајковито учити како да се створи питома садашњост, како једно огромно дрво као баобаб, уз то старо хиљаде година, може да удише неспокој једне девојчице
Једнога дана Акико је упознала дечака који зе звао Марсел. Он је личио на војника у кожи детета, а био је помало изгубљен у простору. Марсело види свет издељен на много земаља, а сваку од тих земаља он назива Крајност. Желео би да путује из крајности у крајност. Акико је за Марсела Бескрајност, то јест бес + крајност. Сада се књига и о Акико претвара у књигу о Марселу. Или можда о обоје.
Тако изгледа прича о књизи Ја сам Акико. Истовремено је то прича за децу, али и прича о деци, прича за одрасле. Неопходна нам је. Као ваздух, храна, као љубав. Потребна нам је, јер овакве књиге нас враћају у доба невиности, када нисмо размишљали о радном времену, маржама, профиту, транспорту, доставама, зарадама, порезима… Враћају нас у време када нам је живот био једноставнији, решења простија, када нам се свет није чинио да је тако немилосрадан, окренут профиту и заради, заробљен у табелама, статистикама, формалним љубазностима и намештеним осмесима.
Сетимо се шта смо волели и какви смо били као деца. Ова садашња генерација деце зна више од нас, али се ипак не разликује толико. И ова генерација воли књиге у којима је више дијалога, него дугачких описа. И она воли књига у којима се стално смењују неке активности, искре врцају из сваког разговора, а ништа није обично, свакодневно и досадно. Зато и овој генерацији пријају Том Сојер и Хак Фин када истражују рукавце Мисисипија, и ова генерација би хтела да буде петнаестогодишњи капетан, да доживи причу о Белој гриви, да се дружи са Пипи Дугом Чарапом, да хајдукује са Григоријем Пецикозом. Зато и Хари Потер има толико љубитеља, иако се овде одраста и учи да се лети током једног Јасминкиног лета, клинце заносе Петровићеве загонетне приче и знају да уживају у тако мирним доживљајима Агија и Еме. Јер, децу је увек привлачило нешто што није баш уобичајено и обично, где се стварност претвара у машту, а машта постаје стварност, где се побеђују страх и срамежљивост, где деца показују да су мали људи (често „већи“, врлији и паметнији од одраслих).
Књижевност за децу није неки „нижи“ облик књижевности. Напротив, она има извесне захтеве који су туђи многим писцима за велике. Осим тога она не трпи никакве директне поуке, туђа јој је распричаност без догађаја, захтева драматичност и живахност. Књиге могу да буду веселе или тужне, јер деца итекако добро схватају да живот није зашећерена водица. Зато у овој књизи Баобаб мудро саветује Акико: „Научи да живиш једноставно, или једноставно – живи. Нема друге.“
Тако и ова књига – живи. Није обична. За њу кажемо да је књига за децу, а онда схватимо да је она истовремено књига о деци – за одрасле, да добро утиче на нас. А добро утиче и на децу, јер је читају. Доживела је већ четврто издање. Подсети нас да у ово време интернета, паметних телефона, нападне телевизије и дајџестованих издања – да формирамо читалачки укус нових генерација, да створимо нову читалачку публику. Из те ће се публике формирати и нови аутори који ће умети да одговоре захтевима времена. Јер, полако Ршум, Коларов, Мика Антић, Града Стојковић постају класика која се пита како задовољити нову генерацију и сачувати Гутенбергову галаксију.[3]
Стефан Митић (Стефан Тићми), 40. је добитник награде „Политикиног Забавника“ за роман године, рођен је 19. јануара 1992. године у Лесковцу. Дипломирао је на Факултету спорта и физичког васпитања у Нишу. Поред романа „Ја сам Акико“, који је у јулу 2018. године, на 16. Међународном сајму књига „Трг од књиге“ у Херцег Новом награђен плакетом „Дјечија књига године“ и који је у претходних шест месеци досегао тираж од 9000 примерака, Стефан Митић објављио је књигу У’ватиле ме лутке.
Млади лесковачки писц Стефан Тићми (Митић), на питање да ли је очекивао овако значајно признање, даје крајње занимљив одговор: „Сањао сам некакву доделу, гужву и потпуно заборавио тај сан, устао, спремио се и отишао на прославу у оближњи ресторан, веселили смо се, попили, испратили све госте и нас неколицина, најближих пријатеља, сели смо да попијемо кафу и ја се у том моменту сетим сна и само укуцам на Гоогле: Ја сам Акико Политикин забавник и излази ми вест са сајта РТС-а да је „Акико“ у ужем избору за награду Политикиног забавника. Тако сам сазнао. Санак сам снио.
Мислим да негде дубоко у мени чучи Стефан који жарко жели да се бави сликарством, само што се тај Стефан увек превари и уместо кичице узме оловку и покушава да слика речима. Понекад му успе. Сећам се, када ми је пре објављивања књиге уредник Зоран Пеневски рекао да роману нису потребне илустрације, јер је рукопис сам по себи сликовит, а ево, годину дана касније жири напомиње да иако нема илустрација „књига постиже изванредну ритмичност ликовним варирањем слога“. Тако да је добро што сам кичицу заменио оловком, иако је никада нисам ни држао. Хвала жирију што ми је овом вредном наградом пожелео добродошлицу на вратима Стваралаштва за младе. Пуно ми значи.
Акико и каже на почетку: Здраво свима, ја сам Акико! Жири као да је рекао: „Здраво, Акико, добродошла!“ Када само погледам списак добитника, осећам велику част што сам у таквом друштву. Срећан сам, заиста. Хвала „Лагуни“ и огромно хвала свима који читају „Акико“ и препоручују даље и даље.
„Мој живот је, наставља аутор, један бескрајан низ случајности. Скоро ми се десио један занимљив догађај, у књижари на Звездари, када сам ушао да купим неку свеску, а једна жена купује књигу за рођендански поклон и пита продавачицу да јој препоручи књигу. Продавачица, немајући појма да сам ја аутор, прво препоручује „Ја сам Акико“ и ја у том тренутку кажем: „И када сам већ ту, могао бих да вам је и потпишем.“ Потписао сам две и изашли из књижаре насмејани.
Стефан Тићми каже да се сви се романи обично завршавају тачком, а његов почиње тачком. И то додирном. „Зато што сматрам да писац и читалац морају имати додирних тачака, да имају додирних запета, било би, баш било глупо“.
На питање, одакле идеја да напише овакав роман, аутор каже: „Када бих тачно знао одакле долазе Идеје, отишао бих до најближе туристичке агенције и уплатио пун пансион са доручком и живот бих провео Тамо, на том неком Месту, Негде где извиру Идеје, међутим, Идеје су нешто несташно, нешто ретко ухватљиво и управо је чар у том (с)хватању. „Акико“ нисам писао промишљено, нити да се било коме докажем, једноставно је изашла из мене потпуно интуитивно и расула се, зато делује помало расејано. Тај меки зид о који се често ослањам назива се Интуиција, она је у књизи представљена белобрадо и кошчато. Осећао сам се растерећено и ноншалатно док сам писао и у тренутку када је та Поетска Искра почела да гасне, полако сам привео роман крају. Да сам се годину дана осећао растерећено и ноншалатно, вероватно би роман имао хиљаду страна, овако је заустављен на деведесетпет.“
Да ли си очекивао овако велики одјек у јавности, Тићми истиче: „Нисам очекивао. Чини ми се да Акико иде од руке до руке и од срца до срца као некакав комад топлине: Ево последње поруке: „Хеј, каже Каја да је однела „Акико“ кући и буквално су је сви у кући прочитали, њен тата је чак и неке делове подвлачио маркером.“ Посећивао сам средње и основне школе у Лесковцу, Панчеву, у неким од њих је „Акико“ изборна лектира. Стварно се искрено и од срца захваљујем људима што читају и што воле „Акико“. Писац Бранко Стевановић, пре него да књига буде објављена рекао ми је: „Нешто ми говори да ће све бити у реду.“ И, ево, годину дана касније све је у реду.“
„Писање је за мене лебдење на шареном летећем ћилиму. Писање је за мене начин да са својим Немиром будем увек на Ти! – наставља Тићми и додаје: „Мени је свет био потпуно нејасан због свега што се дешавало у мојој породици и онда сам још као мали, да бих раузмео ту маглу, почео да пишем и читам како би ми неке ствари и људи били јаснији. Пишем у вуненим чарапама, отуда толико топлине у роману. Све креће из ногу, рецимо, као код шута у кошарци. Ко би рекао да су спорт и писање на тај начин повезани.“
Заносна, омамљујућа прича о Најдану почиње најпре као бајка о човеку коме из леђа израста дрво. Усамљен и одбачен, Најдан сањари о љубави из младих дана, све док један уметнички пројекат из корена свима не промени живот.
ИНТЕРВЈУ ПОЛИТИЦИ – Писање је за мене лебдење на шареном летећем ћилиму. Писање је за мене начин да са својим Немиром будем увек на Ти! – каже Стефан Тићми, аутор романа „Ја сам Акико“ [4]
Стефан Митић (Стефан Тићми), 40. добитник награде „Политикиног забавника“ за роман године, рођен је 19. јануара 1992. године у Лесковцу. Дипломирао је на Факултету спорта и физичког васпитања у Нишу. Поред романа „Ја сам Акико“, који је у јулу на 16. Међународном сајму књига „Трг од књиге“ у Херцег Новом награђен плакетом „Дјечија књига године“ и који је у претходних шест месеци досегао тираж од 9000 примерака, Стефан Митић објављио је књигу У’ватиле ме лутке.
Млади лесковачки писц Стефан Тићми (Митић), на питање да ли је очекивао овако значајно признање, даје крајње занимљив одговор: „Сањао сам некакву доделу, гужву и потпуно заборавио тај сан, устао, спремио се и отишао на прославу у оближњи ресторан, веселили смо се, попили, испратили све госте и нас неколицина, најближих пријатеља, сели смо да попијемо кафу и ја се у том моменту сетим сна и само укуцам на Гоогле: Ја сам Акико Политикин забавник и излази ми вест са сајта РТС-а да је „Акико“ у ужем избору за награду Политикиног забавника. Тако сам сазнао. Санак сам снио.
Мислим да негде дубоко у мени чучи Стефан који жарко жели да се бави сликарством, само што се тај Стефан увек превари и уместо кичице узме оловку и покушава да слика речима. Понекад му успе. Сећам се, када ми је пре објављивања књиге уредник Зоран Пеневски рекао да роману нису потребне илустрације, јер је рукопис сам по себи сликовит, а ево, годину дана касније жири напомиње да иако нема илустрација „књига постиже изванредну ритмичност ликовним варирањем слога“. Тако да је добро што сам кичицу заменио оловком, иако је никада нисам ни држао. Хвала жирију што ми је овом вредном наградом пожелео добродошлицу на вратима Стваралаштва за младе. Пуно ми значи.
Акико и каже на почетку: Здраво свима, ја сам Акико! Жири као да је рекао: „Здраво, Акико, добродошла!“ Када само погледам списак добитника, осећам велику част што сам у таквом друштву. Срећан сам, заиста. Хвала „Лагуни“ и огромно хвала свима који читају „Акико“ и препоручују даље и даље.
„Мој живот је, наставља аутор, један бескрајан низ случајности. Скоро ми се десио један занимљив догађај, у књижари на Звездари, када сам ушао да купим неку свеску, а једна жена купује књигу за рођендански поклон и пита продавачицу да јој препоручи књигу. Продавачица, немајући појма да сам ја аутор, прво препоручује „Ја сам Акико“ и ја у том тренутку кажем: „И када сам већ ту, могао бих да вам је и потпишем.“ Потписао сам две и изашли из књижаре насмејани.
Стефан Тићми каже да се сви се романи обично завршавају тачком, а његов почиње тачком. И то додирном. „Зато што сматрам да писац и читалац морају имати додирних тачака, да имају додирних запета, било би, баш било глупо“.
На питање, одакле идеја да напише овакав роман, аутор каже: „Када бих тачно знао одакле долазе Идеје, отишао бих до најближе туристичке агенције и уплатио пун пансион са доручком и живот бих провео Тамо, на том неком Месту, Негде где извиру Идеје, међутим, Идеје су нешто несташно, нешто ретко ухватљиво и управо је чар у том (с)хватању. „Акико“ нисам писао промишљено, нити да се било коме докажем, једноставно је изашла из мене потпуно интуитивно и расула се, зато делује помало расејано. Тај меки зид о који се често ослањам назива се Интуиција, она је у књизи представљена белобрадо и кошчато. Осећао сам се растерећено и ноншалатно док сам писао и у тренутку када је та Поетска Искра почела да гасне, полако сам привео роман крају. Да сам се годину дана осећао растерећено и ноншалатно, вероватно би роман имао хиљаду страна, овако је заустављен на деведесетпет.“
На наше питање да ли си очекивао овако велики одјек у јавности, Тићми истиче: „Нисам очекивао. Чини ми се да Акико иде од руке до руке и од срца до срца као некакав комад топлине: Ево последње поруке: „Хеј, каже Каја да је однела „Акико“ кући и буквално су је сви у кући прочитали, њен тата је чак и неке делове подвлачио маркером.“ Посећивао сам средње и основне школе у Лесковцу, Панчеву, у неким од њих је „Акико“ изборна лектира. Стварно се искрено и од срца захваљујем људима што читају и што воле „Акико“. Писац Бранко Стевановић, пре него да књига буде објављена рекао ми је: „Нешто ми говори да ће све бити у реду.“ И, ево, годину дана касније све је у реду.“
„Писање је за мене лебдење на шареном летећем ћилиму. Писање је за мене начин да са својим Немиром будем увек на Ти! – наставља Тићми и додаје: „Мени је свет био потпуно нејасан због свега што се дешавало у мојој породици и онда сам још као мали, да бих раузмео ту маглу, почео да пишем и читам како би ми неке ствари и људи били јаснији. Пишем у вуненим чарапама, отуда толико топлине у роману. Све креће из ногу, рецимо, као код шута у кошарци. Ко би рекао да су спорт и писање на тај начин повезани.“[5]
КАПУТ ОД МАХОВИНЕ – Капут од маховине је лирска проза заогрнута сјајним приповедачким умећем и очаравајућим стилом. Натопљене зачудном лепотом, Тићмијеве реченице се отварају као шкољке и откривају нам своја бисерна значења. Ово је роман који доказује да је пут до звезда посут поезијом. „Долази вријеме за капута…“ Зијах Соколовић, глумац и редитељ „Ова сликовита загонетна поетска повест пустиће корење међу читаоцима који имају барем двоцифрен број годова, али и онима који, попут баобаба, ма колико били разгранати, немају годове. И једнима и другима Капут од маховине може послужити да одреде стране света у себи и око себе, пре но што се попну високо у крошњу и из ње осмотре фигуре са друге стране планине Ума.“ (Бранко Стевановић, писац)
СТЕФАН МИТИЋ – ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ
ЛАЖУ ДА ДУША ИМА 21 ГРАМ
када у пошти
шаљем некоме своју збирку
и када је шалтеруша
стави на вагу
јасно пише: 114 грама
ЕДГАР АЛАН КВО
да се Едгар Алан По родио у Лесковац
сигурно би живео у Батуловце
и не би написао Гаврана
него би продавао краставчики лубенице и паприке
на кванташ
суботом
да се Едгар Алан родио у Лесковац
били бисмо баш добри пријатељи и причали бисмо баш доста
код Крњу у подрум доле
уз шприцер, мочу и роштиљ меско
и отворили би се од пијење
на то отварање би сигурно дошо градоначелник
да се Едгар Алан родио у Лесковац
лелелеле колко би се само исмејао
када бих му открио
да је добар део сценарија мог живота
писао Жика Жмигавац
јер баш је комчан
да се Едгар Алан родио у Лесковац
студирао би Вишу пословну, сигурно
и жалио би се стално:
јао, бре,
што нисам уписао богословију
па бог да ме види, буквално
да се Едгар Алан родио у Лесковац
не бих умео да му објасним
назив ресторана ДАЛЕ 11
шта, као газда мувао 20 девојке
и као 11 му ДАЛЕ а остале нису?
све би се испотикали
мора да има нешто
и знам
знам да би знао да је Милица Павловић из Лесковац
она је понос овог гранда
да се Едгар родио у Лесковац
читао би стално књигу Паула Куеља:
„ПАПРИКА У ОЧИМА ЧОВЕКА ИЗ ЛОКОШНИЦЕ“
јер читао сам занимљивости о њему:
не зна се како је умро
а да се родио у Лесковац знало би се
јер у Лесковац се све зна
на гроб би му писало:
УМРЕО ОД СМЕЈАЊЕ
доручковао би сирење и ајвар
стално би донирао коштану сврш
био би убеђен да су црнотравци изградили Кеопсову пирамиду
да се Едгар Алан По родио у Лесковац
звао би се Едгар Алан КВО
ПРОКЛЕТО ДОБРА ПЕСМА
човеку није потребна цела библиотека
већ једна проклето добра књига
као Тврђава
као Новембар
да се осети проклето добро
није му потребан цео виноград
да се осети проклето добро
већ флаша вина
нису му потребне
ни плантаже ко зна већ чега
није му потребан цео Харем,
већ једна проклето добра девојка,
која чешће застаје пред књижаром
него пред продавницом обуће
док неке стоје испред ресторана
плаћене да буду насмејане
као стажари испред оних катедрала
који су плаћени да буду намргођени
укопани
статични
човеку није потребно много
већ мало
врло мало
да се осети проклето лоше…
и потребно му је мало
сасвим мало
да одложи патњу
да живи живот на одложено паћење
јер
већ дуго не отварамо душу
бојимо се да је изветрела
живот нам се свео на једно
како си?
шта радиш?
на једно добро
на једно велико ништ
ИСПОД ВОДЕ
не видим
јер свако је слеп на свој начин
и притом
премало кијам за човека
који је и превише алергичан на људе
држе ме овде чисто ради провере
превентиве
а не знају да је, у ствари
веома озбиљно
елизабета, лежим у болници
и умирем
умирем од жеље да те видим
а они кажу: ништа озбиљно…
доктори врло добро знају
волим те
и волећу те док нас смрт не састави
мислио сам да држим конце у својим рукама
али су ми помрсили конце
целог свог живота био сам шнајдер
радио са платнима како којекакав залуђени сликар
шио сам,
а други су ми кројили…судбу
ели,
сећаш ли се оне хаљине
оне хаљине од филмског планта
што сам ти сашио
јер тако си добро глумила, љубав
видим те како ме чекаш
са раширеним рукама…
па као дете се затрчим, затрчим
саплетем се и проспем неку мудрост
или глупост некакву
а ти се кикоћеш и смејеш
као када ти проспем по хаљини
цео крчаг пролећа
разлете се боје ко птичице
а ти кажеш
не, то није мрља, то је уметност
лежим у болници и пишем ти
пишем
јер од нечега се мора умрети
умирем…
умирем, о нечему се мора писати
и види ме сада
умирем овде где сам се родио
пре осамдесет и кусур година
а они кажу ради превентиве
ништа озбиљно
ништа
у ово соби што мирише на јод и зелене јабуке
са прозора се види парк
и голубови како седе на клупицама
бацају мрвице
и хране пензионере
види се и река
чује се жубор
крекећу жабе
а мале љигаве глисте
са штаповима у рукама
каче људе на улицу
и супштају их у воду…
бунцам….
хеј, елиза,
волим те
јер једино ти си ми дозволила
да ти онако прстима
додирујем најинтимнији део тела…
душу.
испод воде не види се ништа.
ТАКО ЈЕ ЗАВОЛЕО ПОЗОРИШТЕ
у првом чину
померао је собну завесу
као да је позоришна
у последњем чину
отац му је тражио да из кухиње донесе кесу
када га је упитао зашто
“да имам где да спустим главу твоје мајке
када је одсечем”
потрчао би до кухиње али су му се одсекле ноге
и настао је мук у публици
…
јер представа се одвијала у насељу
у којем се гробље
између Братмиловца и Мрштана
толико брзо ширило и приближавало двориштима
да су се људи плашили
да ће због недостатка места на небу
бити сахрањени у својим кућама
на месту где људи заволе или замрзе позориште
УПРАВО МЕ ЗАТО И НЕ ПОЗНАЈЕШ
Управо ме зато и не познајеш.
Ако мислиш да када ћутим немам шта да кажем – грешиш,
управо сам тада најмудрији.
Ако мислиш да када жмурим, не видим – грешиш,
управо тада видим најчистије.
Ако мислиш да се давим зато што ме нема на површини воде – грешиш,
мени пријају дубине, површина је само твоје површност.
Управо ме зато и не познајеш.
Ако мислиш да сам незадовољан собом – грешиш,
моја соба је мој свет без зидова,
припада хоризонту,
има завесе натопљене бесаним ноћима,
има тепих ишаран свемиром,
има папире исписане речима које имају крвоток,
испуњен сам, срећан и потпуно задовољан собом.
Управо ме зато и не познајеш.
Али на крају,
кад завршимо под земљом,
можда ме боље и упознаш.
Док наша тела грицкају добро ухрањени црви.
Док цвеће умире у прашњавом бетонском ћупу.
Док пси са плавим очима марширају око наших надгробних плоча.
Док свеће воском исписују задње поздраве:
можда ме и упознаш
и схватиш да дисали смо исти ваздух,
али га сагоревали на потпуно другачији начин.[6]
[1] Напомена: Податке за ову студију дао сам аутор.
[2] Прича о девојчици: Стефан Тићми (Митић) 40. је добитник књижевне награде „Политикиног забавника“ за књигу намењену младима „Ја сам Акико“ (Лагуна). Жири у обраложењу наводи да књига „плени својом свежином, поетичношћу, изненађује блиским младим генерацијама, као и неправолинијским приповедањем несвакидашњим за дечју поезију“. Књига доноси причу о девојчици са пегицама која не воли границе и која опажа свет на својствен начин. Настала је, по оцени самог писца, повезивањем догађаја из његовог детињства и садашњости, а лик Акико створио је као нешто лепо, разумљиво свима. Аутор каже да је има жељу да напише бољу књигу од Речника немачког језика, који се највише продавао док је радио у књижари. „Тада сам био јако забринут што је најпродаванија књига била Речник немачког језика, јер сви гледају да оду. И онда сам хтео да напишем књигу која ће ме натерати да останем. При себи“, каже аутор. Ја сам Акико је дечја књига године Међународног фестивала „Трг од књиге“.
[3] Изашло је осмо издање романа „Ја сам Акико“, сјајног и скромног Стефан ТићМи. До сада је штампано 20.000 примјерака. Може се живети од писања добрих, племенитих књига, али не и од скрибоманских покушаја да квалитет књижевности на нашим просторима, срозају на ниво таблоидне штампе. Има места и за њих, али само ако су тзв. јавне личности, за чијим животним причама вапи она друга половина „читалачке публике“. Херој недеље: Стефан Митић председник је Омладинског клуба „Анчики“, непрофитне организације у истоименом лесковачком насељу у којем је заједно са својим пријатељима, од пропале кућице, направио малу, бесплатну библиотеку са више од пет хиљада књига., што га их је довело до награде за ентузијазам и велики допринос култури Фондације „Тања Петровић“. У познатој емисији РТС Оливере Ковачевић о њему је емитована репортажа у рубрици „Хероји недеље“. Тајна презимена ТићМи: О презимену ТићМи тренутно најпопуларнији лесковачки писац, кроз смех, каже: „Нема ту неке велике тајне. Док сам играо кочарку, кракто су ме звали Тић, Тић, Тић и прешло је у ТићМи.Тако ме сви познају одавно и нисам ни у књижевности то да мењам.“
[4] Најчитанија књига у Народној библиотеци „Радоје Домановић“ у 2019. години, на Одељењу за одрасле, била је „Клетва Каинова“ Александра Тешића, док је на Дечјем одељењу ту титулу понела књига младог лесковачког писца Стефана Митића Тићмија „Ја сам Акико“ – преноси сајт Став.лифе. Интересовање за роман „Клетва Каинова“, у чијем средишту се налази епидемија вампиризма током прве половине 18. века, потиче од значаја који се придаје вампирима у нашој култури, а Тешић је као, пре свега, проучавалац народних веровања и предања, успео то да прикаже на себи својствен начин. И дело Владимира Табашевића „Заблуда Светог Себастијана“, успело је да привуче пажњу лесковачке читалачке публике, која је кроз причу о рату деведесетих на простору бивше Југославије упознала феномен жртве српског народа из једног потпуно другачијег угла. „Читаоци се врло често вежу за одређене жанрове, па су најтраженији историјски или љубавни романи, епска фантастика или трилери, а битно је и да напоменем да интересовање за класике не опада“, каже библиотекарка Надица Стојановић. Она је овом приликом препоручила роман Иване Димић „Све у свему“, као изузетно дело, које би заинтересовало одрасле, док је за малишане, који су тренутно на зимском распусту, издвојила књигу „Каљави коњ“ Весне Алексић. Међу најтраженијим књигама на Дечјем одељењу у лесковачкој библиотеци, поред „Ја сам Акико“, нашле су се и „Аги и Ема“ Игора Коралова и „Од читања се расте“ Јасминке Петровић.
[5] Напомена: Аутор интервјуао новинар Данило Коцић. Стефан Митић је познат као особа која је превела поезију на знаковни језик прилагођен глувим и наглувим особана. Крајем 2016.године његов лик је, поред осам младих Лесковчана, био осликан као мурал на гиду главне аутобуске станоце у оквиру пројекта „И ти можешда инспириштеш и послужиокаоинспирација младим људима у Лесковцу.
[6] Ентузијазам одложили у музеј :О ангажману у Омладинском клубу Анчики чува лепе успомене. „Био је то диван период стварања: ни из чега до чуда из провинције. Прикупљање, уређивање ентеријера, баште, осликавање зидова у насељу и по граду, хуманитарне акције, гостовања уметника из Србије и региона, турнири, биоскоп на отвореном, сарадња са Википедијом… Шта све нисмо. Да, био је то диван период: тек тако, од ‘ајмо, преко чудеса, до „Музеја ентузијазма” – данас. Нажалост. Свако је пошао неким својим путем.” Шта би било да се Едгар Алан По родио у Лесковцу Како долази из краја Србије с карактеристичним локалним дијалектом, питамо да ли je писао на „лесковачком”. „У првој књизи „У’ватиле ме лутке” има неколико песама на дијалекту. Људима се јако, и дан-данас, допада песма „Едгар Алан Кво” ,та шта-би-било-кад-би-било ситуација да се По родио у мом родном граду. Имам још неких идеја, али о том потом, не бих да откривам детаље и урекнем.” Такође, Стефан је иницирао да се његове песме преведу на знаковни говор у сарадњи с локалним удружењем глувих и наглувих како би биле прилагођене особама с оштећеним слухом.
