МЛАДИ. Живели су у комшилуку. Он син јединац, леп наочит из богате породице, a она лепа, рекло би се изузетна лепотица, али и сиротиња.
Њени су јед-ва састављали крај са крајем. Пошто су се често виђали загледали су се једно у друго. Букнула je љубав. Он je рекао својима да се заљубио и да намерава да се жени. Кад je поменуо за коју, родитељи нису хтели ни да чују… Зар он из најбогатије породице да ожени сиротицу.
Није она за тебе, говорили су му. Можеш да бираш коју год хоћеш, само њу не.
-Можда могу да бирам, али нећу, јер сам нашао што ми je срцу драго.
-Батали ти срце, слушај мене…Не живи се од љубави…Љубав траје и прође, треба мислити и на сутра, говорио je отац.
-Њој ништа не недостаје. Здрава je, права je и во-лим je.
-И друге су и здраве и праве, заволећеш их…
-Ja сам одлучио..
-И ja сам одлучио, рече отац. Коју год хоћеш можеш, али њу никако. Са њеним оцем сам у свађи, нерадник један. Једном сам га ухватио у крађи у мојој шуми. Зар из такве сиромашне породице, нерадне, лоповске…
-Чак и да je такав, то joj je отац, она није таква.
-To заборави, нећу да ми се цело село смеје. Шта ће свет да каже…
-Ma баш ме брига за свет… Ја мислим о себи и о њој… Ја ћу се њоме оженити, a не са светом…
-To заборави, рече му отац и љутито оде.
Увече, када су се нашли у потоку близу њихових кућа, он joj исприча шта му je отац рекао. Плакала je због тога…
-He знам шта да ти кажем. Ja те волим и желим те. Али, ако не смеш…
-Ma шта не смем, баш ме брига, шта мисли он и шта ће мислити село. Hero да ли си ти спремна да ми негде побегнемо, одемо негде далеко.
-A где ћемо и како ћемо? Треба да се ради, једе доћи ће деца.
-Снаћи ћемо се…
-A ако се не снађемо…Пући ће брука, na ће свет свашта причати… -Па шта да радимо? -Мора нешто да имамо. Бар кров над главом. Јеси ли спреман да ти дођеш код мене? Имамо мало, али ћемо заједно радити да нам буде боље.
-Спреман сам, a хоће ли ме твоји?
-Ja мислим да ће хтети…Нисам их питала, али знам да ће прихватити моју вољу. -Добро, питај их, пa ћеш ми сутра рећи…
Растадоше се… Он са оцем покуша поново да разговара, али он није хтео ни да чује.
-Главо усијана, Да ли ти размишљаш шта ће свет да каже? Леп момак, из најбогатије породице, оже-нио девојку из најсиромашније куће.
-Па што? И сиромашни имају право да живе… Важно је да су добри људи….
-Ко каже да су добри…Ти.. Попила ти je мозак. Ко зна шта ти je давала… Неке мађије, сигурно… Мајка joj je велика мађијарка…
-Ma њени и не знају за нашу везу.
-Заборави, рече отац, увек имај у виду шта ће свет да каже…
-A мислиш ли ти, оче, шта ће свет да каже, ако ja побегнем од куће, ако одем код њих, ако негде побегнемо заједно…
-Ниси ваљда толико шашав… Ја знам да ниси баш под либелу, ал да толико ниси.
-Ja ти рекох да знаш…Или она или ниједна друга. Или овде код нас да изведемо ред као људи или ћу ja да нађем неко решење какво год, a ти размишљај шта ће свет да каже.
-He може и квит…
-Добро, рече син, кајаћеш се…Нисам ja дете, сам ћу бирати, a не да ми ви бирате… Увече се поново нашао са девојком у потоку. Она му рече да су њени сагласни да ако његови не дозвољавају да могу да живе код њих… Он рече да отац још увек неће да чује и да ће он сутра са собом да понесе неке своје најнужније ствари и да ће потом заједно отићи код њених. Тако и би Одоше код њених, a њен отац им рече: -Децо, ja нећу да се мешам у вашу срећу. Љубав je љубав… Љубав није имање, ни богатство… Љубав je слога, разумевање, поштовање, пажња. Ми ћемо вам помоћи колико можемо, a ви ваљда знате шта желите. Остао je у њиховој кући. Стално су били заједно. Нису мислили шта ће свет да каже. Сутрадан je це-ло село знало шта се догодило. Неки су то осуђивали, a неки одобравали. Почели су заједнички да обрађују имање њеног оца. Кренуло је… 3атим je направио фарму кока носиља. Радили су и продавали. И то je добро кре-нуло. Затим су засадили вишњик. Већ у трећој години имали су приходе. Почели су да купују механизацију. Потом и земљу. Углавном, ишли су напред. Отац je туговао. Живели су сами, запоставио je обраду земље. Приходи су се смањивали. Почеле су свађе са женом. Говорила му je да не буде тврдоглав, него да дозволи, да деца дођу код њих. Да раде и живе заједно. Није хтео ни да чује. Почео je жену да малтретира, чак и да je бије. Зато je отишла код сина, не у кући, него на фарму кока, јер га je видела тамо. Испричала му своје муке.
-Мајко, мени je овде лепо. Видиш да напредујемо. Нисмо више сиротиња. Жена ми je много добра и много ме воли, као и ja њу. Њени ме поштују и помажу. Жена ми je трудна, за три месеца постаћемо родитељи. Ти ако тамо не можеш са њим, дођи код нас. Радићемо заједно, a ето имаћеш посла око унучета. Ти ћеш га чувати.
-Размислићу. синко. Нека вас срећа прати и нека вас Бог чува. Мене није брига шта ће свет да каже. AKO не иде, доћи ћу и ja код вас. Нећу вам бити на терету. Гледајте ви себе…Наше je прошло… Када се млада породила, мајка je једне суботе дошла и донела кравај. Изљубила се са сином, снајом и пријатељима. Узела je унуче у руке и заплакала од среће.
-Знали он што си дошла код нас, упита син.
-Зна, рекла сам му, псовао ме je и претио. Ипак сам дошла.
-Па смеш ли да се вратиш тамо?
-Смем, али ако настави да ме бије, доћи ћу овде код вас, ако ме примате?
-Таман посла пријо, да нећемо, рече њен отац. Ти си баба овог дечака и он je и твој унук. Пошто je он почео да виче и да прети жени када се вратила кући, она се само окренула и вратила код пријатеља. Остао je сам. Радио je понешто, али je терао свој инат и почео да пије. Због тога, није стизао да земљу обрађује. Једнога дана, жена je отишла код њега и рекла му да не тера инат и да не пије, него да joj врати део њене земље, коју je донела од оца као миразовину, да je она са сином и снајом обрађује, како не би пропадала. За дивно чудо пристао je. Време je пролазило. Син и снаја су добили друго, na и треће дете. Живели су у слози, радили и напредовали. Сада су имали све што je требало да има једна кућа. Отац je најпре стагнирао, a потом почео да заостаје. Није могао сам, упркос механизацији. Почео je да побољева… Једнога дана, када je снаја пролазила поред његове куће, видела га je како je у дворишту пао и почео да пузи, јер није могао да устане. Притрчала му je и упитала га:
-Тато, шта je? Шта ти je? Зашто пузиш?
-He могу да устанем, одузеле ми се ноге…
-He мрдај, сад ћу да зовем мужа, твога сина, да те води лекару. Знаш ли где ти je књижица? Ако не знаш, ништа, он ће платити преглед. –
Немој дете да га зовеш. Ja сам се према вама огрешио… Како ми Бог да… Можда ме сад овако кажњава…
-He, рече и отрча no мужа. Син дође колима, сместише га унутра и одвезе га лекару. Примио je инфузију, дали су му лекове и рекли му да лежи и одмара код куће. Кад су га сме-стили кући, син га упита:
-Ти треба да лежиш, a ко ће око стоке и no дворишту?
-He знам…
-Послаћу мајку да ти буде при руци…Да ти помаже, да те гледа, a послаћу и моју жену да завршава то што треба…. Ја ћу навраћати кад стигнем… Ћутао je и уздисао. После извесног времена, дошли су му у кућу жена и снајка. Преузеле су послове. Жена je бдела над њим, a снајка je 150 радила око стоке и no дворишту. Послове око имања преузео je син. Увече je снајка одлазила кући, a жена je остајала поред њега.
-Зашто je отишла кући, што не остане овде, рекао je жени једнога дана.
– Мора…Тамо joj je муж, наш син, тамо су joj деца. Преко дана их гледа њена мајка, a увече мора она.
– A зашто се не врате сви код нас?
– Мене питаш… Ти знаш зашто…
-Знам, погрешио сам… Изгледа да ме je Бог казнио Кажи им да ако желе могу да дођу сви… И син и снаја и унуци…Ако желе и кад желе… -Разговараћу са њим, рече му… Када je ујутру дошла снајка свекрва joj саопшти његову одлуку.
-Мамо, ja хоћу, али морам да питам мужа.Ти знаш да се ми о свему договарамо. Ja мислим да ћу га убедити, a ако буде потребно и ти ћеш припомоћи… Вратили су се сви. Кућа je оживела. Радили су имање и једне и друге куће. Посао je кренуо. Он je оздравио. Све време je зазирао од сина, али једнога дана рече жени да га позове и да их остави насамо. Кад син дође, a она изађе из собе, отац му рече:
-Е, синко мој… Много сам погрешио у односу на тебе… Не знам што ми je то требало… Повео сам се за оном народном, шта ће свет да каже… Испао сам будала и слушао сам оне које није требало да слушам. Па жена ти je баш фина. Да ми онога дана, када сам пао у дворишту није пришла, ко зна да ли бих сада био жив. Извини, синко. Опраштај! И учи. Немој и теби да се случајно деси, ово што се мени десило…. Гледај своја посла, своју кућу и не мисли шта ће свет да каже… Све оно што je моје je у ствари твоје. Ради сада и ово наше и то њихово. Све je то ваше. Слажите се… Нисам ти ни свадбу направио… Ја, домаћин, терам инат…. Молим те, када буде рођендан некоме од деце, хоћу да прославимо да направимо весеље… Хоћу да направимо велико славље и на тај начин надокнадимо пропуштену ппропуштену свадбу… 3амисли, nape коју сам за твоју свадбу одвојио још чувам. И Бог je ето решио да за то буду утрошене.
-Важи, оче, рекао je…
Много je времена прошло од како je свадба требало да буде…Направићемо скромну прославу рођендана, a nape које уштедимо, уложићемо у инвестиције… Или у нове засаде или у нову механизацију.
-Како ти кажеш, синко, видим да умеш, да знаш, да можеш… Више ти се нећу ни у шта мешати… Tepaj пo своме… Кажи снаји да ми не замери и да сам joj захвалан што ми je спасила живот… Е, шта ће свет да каже… Направићу то весеље no твоме пa баш да видим шта ће свет да каже… Да видим шта ће да каже сада, када je све дошло на своје место, a тако je требало одмах да буде.
