ЛЕСКОВАЦ – Објављујемо веома инспиративни приказ песничке збирке Јелене С. Јанковић „Изван оквира“. аутор приказа је познати лесковачки проф. др Живан Стојковић, који се последњих година интензивно бави књижевном критиком.
ПРОФ. ДР ЖИВАН СТОЈКОВИЋ: ЧУДЕСНА НОСТАЛГИЈА
Што је човек пробао више горчине,
тим јаче жуди за слатким.
ГОРКИ
Horror vacui
Страх од самоће и бесмисленог живота.
У новије време у нашем граду све чешће доживљавамо велика изненађења у културној сфери и постајемо богатији за сазнање да смо потпуно неправедно скромни и оптерећени провинцијским комплексом, а поготово у књижевним узлетима. Једна од звезда тог тајанственог неба је Јелена Јанковић, која плени лепотом и скромношћу, као magistra vitae са факултетском дипломом и која је заокружила раскошни таленат за писање китивши свој животни албум бројним дипломама и признањима на домаћој и страној књижевној сцени, а на посебно задовољство и у лесковачком „Помаку“ листу за књижевност, уметност и културу, као председница Удружења писаца Лесковца.
У најновијој књизи „Изван оквира“, која је угледала светло дана у Лесковцу 2022. године закорачила је снагом хероине у одгонетање најизазовније теме у богатом књижевном миљеу, вечитог и до данас не одгонетнутог осећања љубави и његовом седишту у сложеном лавиринту људског ума. Вероватно је то и разлог што се скоро у магновењу определила за интригантан наслов „Изван оквира“, вероватно мислећи да било каква објашњења не могу стати у одређени оквир. У песми под тим насловом она признаје да и речи постају немоћне, а озбиљност сувишна кад љубав постане недостижна и кад се губи вољена особа. А онда, ипак, признаје да је преплаве надања да и изван устаљених оквира она може да се оствари, па некад и у машти. И како је већ рекао Иван Цанкар „ Нема лепше наде од оне која је поникла из туге и нема лепших снова од оних које рађа бол“. У жељи да одгонетне у чему је загонетка људске душе она у првом делу својих песничких бисера шета одајама душе, са јасном намером да објасни сву жестину изгубљене љубави, да проникне у разлоге преваре и да саопшти песму своје душе и признаје да кад је „олуја освоји срце љубављу проговара“. Тако у лавиринт љубави укључује и срце и настоји да повеже љубав, срце и душу. А у свом поетском опусу, скоро у заносу, саопштава да су њене речи у овим изузетним песмама „вечити врисак душе.“ Шетајућу одајама душе, која је саставни део љубавног богатства, без обзира на нанету бол, признаје да јој је вољени лик оставио вечити пламен, подижући тако љубавно осећање на пиједестал највећег богатства. Тако и изван уобичајеног оквира оставља могућност да са пуно сензибилности и емпатије натера читаоца да самоме себи објасни недостижну загонетку љубав између мушкарца и жене. У том настојању ми би рекли да је суштина човековог постојања у његовој јединственој способности да поседује осећања која су саставни део његове животне енергије, снова за веровање, способности за трајање. А једна од најјачих је управо љубав тако сложена и тако једноставна, тако неописива и тако пожељна, али увек непредвидива. Јер, љубав је велики океан страсти , привржености, оданости, жртвовања, предавања, смисао живљења. Љубав је разграната као крошња бајковитог дрвета, пуног цветова, који својом топлином наговештавају лепоту човекових позитивних мисли. Љубав је празник тих мисли и срца, богатство душе и тајанствени флуид за вечно постојање. Она се тешко може описати, она се мора доживети. И најјача је онда када се не губи, већ траје и обогаћује човека. Настаје изненада и може да постоји ако је зачињена веровањем, попут оног које је повезано са божанском природом човекове личности. Љубав је опојни мирис тамјана у мистичној атмосфери црквеног амбијента уз продорне погледе фресака светаца са зидова, она је специфична религија душе, заповест хришћанска. Јер, волети ближњега свога је најплеменитија порука коју могу поштовати само они који су богати у души и поседују права људска осећања. Још од античких легенди је познато да је љубав јача од ратова и погибија, чиста и племенита, љубав Париса и Јелене, она која се граничи са невероватним, која Антонија и Клеопатру воду у смрт и остаје као вечита порука. То је чудесни цвет за којим чезне сваки човек, а може га убрати само онај који у име љубави може да достигне невероватне границе њене моћи. У име љубави према слободи своје земље полажу се и људски животи, а у име љубави према жени гине се у души и срцу. Ту жестину је осетила Јелена Јанковић и признаје да „од тада самује са тугом“. За њу је ,међутим, туга само подстицај да саопшти вољеном да се кући врати и да га чека на отворена врата, јер ће након мале искрице букнути и пламен јачи и одбацује љубомору, јер она убија снове сањара. Зато иде изван оквира и зове га да јој угаси жеђ, изнедри први пупољак и не дозволи да рањена душа и даље ври, јер је без њега само пустиња, која тајно замишља како га хвата срцем, али и молитвом ублажава своје заблуде. За њу ни плаветнило неба не вреди ако зоре нема без вољеног, јер хоће да га буди пољупцем као цветом љубави.
У другом делу ове изузетне књиге под насловом „Над сенима љубави“ која може да буде и уџбеник за јаке. језгровите, мудре, продорне, директне, дубоко мисаоне и равне мислима великих људи, кратке и убојите сентенце за памћење, оне вас не остављају равнодушним у свакој написаној речи са јаким порукама које досежу и до најситнијих капилара људског ума и загонетног срца. Зато је требало да ти оригинални наслови Одајама душе, Над сенима љубави и у Загрљају природе буду у самом тексту књиге, уместо једино у садржају. Али то је само опаска за технички део. Наша песникиња је, затим, запловила сенима љубави када ноћима преврће успомене, чупа речи, сече, стење, а глад за вољеним сакрива очи. За њу је то што се десили „изношено лудило“ које треба оставити, пригрлити пропуштене тренутке и позива вољеног да изгори у њеном пламену са јасном поруком да га чека. После погрешних корака поручује да треба скинути маске и показати лица, јер их живот куша да ли им је оробљена душа. И овде је место за поруку Жоржа Бернана да је највиши облик наде савладани очај. И зато се песникиња нада да вољени није бацио кључ у воду и даље га чека на крају пута срца расута, а једина нада од потопа је само сунце. За њу ће празнина нестати ако јој вољени у једној ноћи буде мелем несраслим ранама, а невиђени плес приредиће месец, док ће дар бити добродошлица. А изгубљена љубав јој се намеће као судбина што је исказала скоро нестварним речима „Осећам крик излуђене душе од кад си отишао у ноћи“ и зато је годинама компнела ко снег у пролеће. Зато живот проводи у ћутњи, јер је њен вољени залуђен плесом нагих контеса. Јелена прижељкује покор, али без обзира што је вољени покорио пратиће га њена сенка и кад призна грешку што чуда ствара.
Зато јој остаје само загрљај природе, што је наслов трећег дела овог бисера песничког израза, мудрости и најбољи опис природе, јер после свега што се догодило њој остаје укус пелина и кад је кренула и пала и од свог бола заплакала, јер бол и сузу боли због лажи и преваре. То је ретко виђена силина љубави и најбољи начин да се објасни сва магичност тог чуда човековог бивствовања. И онда саопштава оно што је велика загонетка љубави да су тако близу били, а остали незнанци са болним ожиљцима, док невидљива ватра и даље гори, а душа остаје растргнута присећајући се да „у мирису трава жар сунца сазрева на длану до лудила“, а круна таквог заноса је прстен веренички, који више није на руци. Раздире је сазнање да су га у том заносу крале вучје очи и признаје да ће пред Богом клечати да не узме лепоту њеног срца. Зато са ужасом саопштава да ће умрети као сиротица јер њено срце тражи неопходни повратак, зато што је полудело од љубави и чека повратак вољеног, јер пориви бола овладаће, а њему саопштава да својом тврдом душом схвати да смо на свету сами.
После оваквих мудрих, убојитих, раздирућих, изузетних, магичних и незаборавних речи, никако се не можемо сложити да је наша Јелена „ само један огољени песник“, како наводи у једној песми, зато што је вуче огољено срце, а усне лаж не говоре. Не, не слажемо се и скоро са љутњом истичемо да до сада није смела да нас осиромашује без њених најдивнијих описа љубави и патње, жудње и чежње, надања и чекања саопштавајући то као да је на песничком парнасу скоро до наше захвалности што смо јој, уживајући у предивним стиховима, захвални на психолошко-филозофском објашњавању што је саставни део сваког људског бића. Уз захвалност што је успешно изашла и изван оквира нашег поимања љубави желимо јој да њени стихови постану саставни део златне бисерне огрлице за памћење.
- децембар 2022. Проф. др Живан Стојковић, Лесковац
