ЛЕСКОВАЦ – Проф. др Живан Стојковић, који је препознатљив у стручној и књижевној јавности по своме богатом историјском опусу, последих година се све више бави и књижевном критиком. Овога пута дао је занимљив осврт на ново дело Љиљане Стаменковић, која је аутор неколико запажених дела.
ЧУДОТВОРНА МИСТЕРИЈА
Ако човека разум чини човеком,
осећања га воде.
РУСО
Још један и сигурни смо у низу будућих искорака у књижевном узлету наше тако смерне, достојанствене, љупке, скромне, тајанствене, ведре и још увек не одгонетнуте списатељице Љиљане Стаменковић новом књигом која је посвећена вечитој, али још увек потпуно не расветљеној теми о љубави жене и мушкарца као посебној мистерији која рађа најлепше тренутке живота истовремено и тугу и бол, па чак понекад и трагичан крај. Зашто смо се определили да наш скроман приказ или још боље рећи храбар покушај да управо ту љубав назовемо мистеријом и да то буде овај роман, животна прича која и растужује и радује, буди осећај емпатије, одушевљава читаоца реалним, искреним, стаменим приступом животу и не бави се покушајима филозофско-етичким објашњавањем такве љубави као вечите теме у дуготрајној историји од античких времена до светских класика и савремених вредних књижевних дела. Зато је та мистерија натерала нашу хероину књижевних смелих корака да љубав између мушкарца и жене назове тако снажним и незаменљивим именом да је то Божји дар. Јер, свака друга одредница довела би је у замку да покуша да дефинише најсуптилније осећање сваког људског бића, које је, нажалост, остало не објашњиво и за врхунске науке такве провенијенције. Који су, управо, ти тајни токови, трептаји, биолошки процеси, дрхтаји, лептирићи, осећаји блаженства и припадности све до саможртвовања, чиме се подстичу, која енергија их ствара. До које доба старости траје осећај вреднији од сопственог живота. Зашто се поједини људи не могу да одупру истини да више нису вољени и изаберу пут без повратка. Није ли то нека космичка сила још увек не идентификована у људској свести, која је сама по себи мистерија и треба ли се уопште бавити таквим темама. Зато је и опредељење наше књижевнице да то назове Божјим даром јасна порука да се не упушта у било какве покушаје за диспуте тим поводом. Оно, пак, што ову књигу чини посебно вредном је питање да ли може да се љубав понови без обзира на животну ситуацију када човек остане сам и у релативно позним годинама, после смрти вољеног човека и потпуног осамостаљења деце која настављају своје животне путеве. У таквој самоћи и на први поглед без излаза Љиљана је у дилеми да ли може да се понови то изузетно тајанствено осећање љубави које не може да се контролише без обзира на све друштвене узусе. Најбољи одговор на то дао је Јован Дучић стихом:
„Кад побеле звезде, у сутон, над тугом,
Рађаш се у мени као сунце ноћи,
И у моме телу дрхтиш у самоћи,
Распаљена огњем или смрзла тугом“.
И онда следи оно што даље не може да се контролише, поново се распалио огањ љубави и то према човеку који је у браку у коме је љубав одавно исчезла а он, такође, вапи за најлепшим Божјим даром. Зато је моли да му само да прилику да је воли, да јој пружи љубав, која је и њему потребна, наглашавајући да ниједну жену до тада није молио за љубав. У његовом породичном животу се ништа није променило, али недостајало му је управо оно што је нашао код друге жене, која је постала свесна да је самоћа највећа незаслужена осуда. И онда се дешава оно што се могло и очекивати или како је то већ рекао Стендал „ Највећа срећа коју нам може дати љубав је први стисак руке жене коју волимо“. И за то се, наравно, и не тражи објашњење јер се дешава без могуће самоконтроле мисли и дамара душе као императива за остатак живота и својеврсна награда коју жена заслужује. Али оно, пак, што је изазовно, веома тешко, често неподношљиво то је захтев тајности, скривања и функционисања без угрожавања ичијег угледа или интегритета. Да ли такву љубав можемо да зауставимо, онемогућимо, одбацимо уважавајући морална правила друштва. Да ли је то недопустиво и може ли се уопште
игнорисати. Чини нам се да за то нема адекватног одговора. Ако смо се определили да љубав означимо као својеврсну мистерију онда постаје јасно да она живи, догађа се и најважније од свега је да остане онаква како је означена и да траје у тајности, када већ на другој страни није могла да издржи изазове живота и претворила се у пријатељство у породичном окружењу у коме се скрива тај чудесан огањ, који не би требало да смета најближима и за кога не би требало ни да знају.
И тако нам Љиљана сервира још један необјашњив феномен који постоји, траје, обогаћује живот и никог не угрожава без обзира на сву његову јачину и необичност. Порука се шаље и са корица ове вредне књиге са предивном природом и дрветом чије су две половине спојене, али оно ипак опстаје и у сутону живота и никога не угрожава. У једном нашем краћем тексту и покушају да дефинишемо љубав написали смо „То је чудесни цвет за којим чезне сваки човек, а може га убрати само онај који у име љубави може да достигне невероватне границе њеног постојања. У име љубави према слободи земље полажу се и људски животи, а у име љубави према жени гине се у души и срцу.“
Нашој уваженој Љиљани Стаменковић захваљујемо на овом изазову и желимо јој даља остварења са јединственим темама којима зна да нам продре и у најскривенији део мисли и душе.
- јануар 2023. године, Лесковац
(Проф. др Живан Стојковић)
