Слађана Илић: СВЕТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА
Збирка песама Радосава Стојановића „Стазе и пртине“ (Ревнитељ, Ниш 2022) својеврсна је лирска ретроспектива једног света којег више нема. Није необично да то буде тема једне књиге. Многи песници, кроз историју књижевности, као и наши савременици, сећају се сопственог детињства као повлашћеног времена, ближњих којих више нема, родног краја из којег су одавно и заувек отишли… Свако од њих, наравно, то чини, на себи својствен начин, у складу са сопственим сензибилитетом и поетиком.
RADOSAV STOJANOVIĆ, profesor: “Srpska knjiga na Kosovu i Metohiji 1945-2020”
Шта је онда специфично у вези са овим ствараоцем? То што је он један од најзначајнијих писаца са југа Србије, што је важан глас у савременој српској књижевности који је, поред бројних песничких збирки, драма, публицистичких књига и аутор збирки прича и романа од којих су неки сигурно остали трајно уписани у меморију пасионираних и захтевних читалаца. Овде ћемо споменути тек неке: „Дивљи калем“, „Ангелус“, „Месечева лађа“, „Три хвата неба“, „Земаљски дни Наде Кристине“.
Пишући у било којем жанру, на дијалекту или пак на стандардном књижевном језику, овај уметник нас упознаје са светом о којем скоро да не знамо ништа. Реч је о просторима Црне Траве на којима, према последњем попису, живи нешто мање од 1100 становника, особито о селу Млачишту, које је, према попису из 2011. имало 20 становника. Радосав Стојановић тај свет брижљиво, готово реликвијски, чува, враћајући се на сва његова митска места, на веровања и легенде, обичаје и свакодневни живот – у прошлости – док је ту још увек било људи, у свет који је – књижевно уобличен – увек у аури Сунца и Месеца, мистике коју они носе, а која утиче на лирске јунаке, на оно што они осећају, говоре и чине.
Радосав Стојановић, новинар и књижевник: “Књига сећања и заборава”, документарна проза
Ту све пулсира од птичјих звукова, боја и мириса разноврсног биља, покошених ливада, различитих укуса, врелина и страсти, често оличених и у фаталним женама. Тако је, дакле, било некада. Сада, лирски субјект „Стаза и пртина“, док траје његово „сушто путовање“ и даље између моћи Сунца и Месеца, осветљен првим, а пресењен другим, неминовно се удаљава од времена када му је мајка раним јутром пртила завејане путеве – према школи – и потом брижно, са прозора породичне куће, очекивала његов повратак. Удаљава се од места среће, где су кошуте силазиле на појило, и где је, „у Васиљковици и на Големом риду“ одбијајући откосе био у „чаробном усхиту“ мислећи на Андријану. Удаљава се од времена плоти и плодности у којем је „Стамена / од крви и пламена“ („И би Стамена“)…
Тим идиличним и страственим сликама контраст су оне изразито натуралистичке којима је приказано наличје тог живота, мука и духовна снага обичног човека тог поднебља који, кад није у печалби, далеко од благости дома и ближњих, јесте у пољу или брине о „благу“ (домаћим животињама) настојећи да стоички издржи увек присутне манифестације зла: „Никада нисам размишљао о томе / Како је било мом оцу / Када је морао да убије најбољег бика из наше штале / Јер му је неко од комшија колцем поломио кичму / А како је тек било бику – сеоском ћаји! / Никада! // А помагао сам му као дечак држећи поводац / Да га мацолом у челенку / Потом прекоље, одере, среди, распастрми / И гледао како загрцнут / На длану држи / Његово врело големо срце / Још пуно живота“ („Неслућени бол“).
Radosav Stojanović, profesor, književnik, novinar: “Crnotravski rečnik” u izdanju SANU
Ову песму Радосава Стојановића због трауматичног, веома дубоког дечачког доживљаја, асоцијативно повезујемо с песмом Мирослава Максимовића „Упамтио сам то“, с тим што подвлачимо значајну разлику – у потоњој клање животиње наслут је скоро долазећег, другачијег зла, у ком клање није ни нужност, ни милост.
Ипак, и лирски субјект у збирци „Стазе и пртине“ размишља о тријумфу смрти, о земљи за коју кажу да више није његова, ни наша, о заумљу у којем ће се једног дана пробудити „са туђим језиком на уснама“, али и о „миомирисима вечности […] са камена и олтара“ где је „наше откровење“ – о Призрену („Поћи ћеш са мном“).
