Црнотравски говор припада сврљишко-заплањском типу говора у оквиру призренско-тимочке зоне српског језика, онако како је одредио Александар Белић у Дијалектима источне и јужне Србије. Но, овај говор не захвата само насеља која су у непосредном окружењу варошице Црна Трава, нити само села која припадају овој општини, већ нешто шири појас, пружајући се према насељима Грделичке клисуре у којима доминира јужноморавски говорни тип, а која досадашњим дијалектолошким проучавањима нису била овухваћена. Његове лингвистишке карактеристике је сасвим добро обрадио и описао др Вилотије Вукадиновић у Говору Црне Траве и Власине.
„С обзиром на чињеницу да је ово, у последњих педесет година, изразито депопулациони крај и да ће, колико за деценију-две, његова насеља остати без житеља чији је матерњи црнотравски говор, Црнотравским речником настојали смо да обухватимо (колико се то могло) лексику која је (била) у употреби у временском распону од стотину последњих година а која не припада стандардном српском језичком изразу“, каже Радосав Стојановић.
Речник је припремљен по методологији по којој је рађена већина дијалекатских речника објављених у издањима САНУ и њеног Института за српски језик са евентуалним незнатним одступањима. Можда је, евентуално, могао бити и квалитетније урађен да Институт има јасно конципиране критеријуме и начине уноса лексичке грађе. На крају овога обимног посла, свесни смо да смо могли много тога другачије и боље урадити. Но, основна чињеница да је лексика ту, забележена, и да је време неће потрти, чини нас задовољним, уз напомену да смо се трудили да објашњења лексема буду што концизнија и краћа, јер нам није био циљ да детаљно описујемо оно што наши читаоци већ знају.
У српском издању Википедије записано је:
Радосав Стојановић је српски књижевник, новинар и лексикограф. Рођен је 1. новембра 1950. године у Паруновцу, код Крушевца. Одрастао у Млачишту у Црној Трави. Школовао се у Млачишту, Црној Трави, Нишу и Приштини. Дипломирао на Групи за српскохрватски језик и југословенску књижевност на Универзитету у Приштини.
Био је професор у Гимназији „Иво Лола Рибар“ у Приштини, новинар, уредник и главни и одговорни уредник (1990-1993) дневног листа „Јединство“, директор Покрајинског народног позоришта (1993-2004), потом драматург, у Приштини и уметнички директор Народног позоришта у Нишу (1999-2000).
Био је редовни хроничар и колумниста „Књижевне речи“ с Косова и Метохије (1985-1988) и “Књижевних новина” (1989-1990), оснивач и први председник Књижевног друштва Косова и Метохије (1990-1992), уредник у часопису „Стремљења“ и главни и одговорни уредник „Српског југа“ (2004-2006) у Нишу. Био je члан Удружења књижевника Србије (1985-2017) и Удружења новинара Србије (1979-2017). Члан је Српског књижевног друштва од 2018.
Заступљен је у антологијама и изборима српске поезије и приповетке у земљи и иностранству. Превођен на стране језике.
С Косова је прогнан јуна 1999. године. Живи у Нишу и на Чемернику.
У издању Српске академије наука и уметности и Института за српски језик САНУ, 2010. године објављен је на 1.060 страна Црнотравски речник Радосава Стојановића, професора и познатог књижевника.[1]
