Sanremo: Nastupao Vlasotinčanin Aleksandar Gute Jović kao član Orkestra za svadbe i sahrane

За Власотинчане је ове године Санремо од посебне важности јер смо по први пут у историју одржавања дугој 75 година имали и учесника из наше вароши. Тридесетпетогодишњи Александар Гуте Јовић наступио је у Оркестру за свадбе и сахране прослављеног балканског композитора Горана Бреговића. Током вечери посвећене обрадама кантаутор Федерико Оливиери Оли извео је реинтерпретирану песму „Пецарош“ (Peskatore), Фабриција Де Андреа из 1970. године, у пратњи поменутог оркестра. Овај наступ подигао је публику у Италији на ноге.

„У Италији сам осетио ту светску атмосферу којом зраче овако велики и значајни фестивали, то је нешто што до сада нисам имао прилике да осетим. Велика је привилегија и неописиви осећај наступати са 33 изузетна извођача чије наступе је пратило 15 милиона гледалаца“, преноси нам Гуте делић атмосфере са фестивала.

Александар Јовић, седмоструки победник Гуче, мајстор трубе од 2013. године, један од најбољих басиста у Србији наступао је у Брегином оркестру на великом басу (хеликон). До сарадње са Бреговићем дошло је након што је Алексадров кум Драгић Величковић из Грделице послао истакнутом композитору снимак задате композиције.

Још увек под утицајем свог најважнијег наступа на Санрему каже да се осећао као права звезда иако је једини члан оркестра без музичке академије и свира без нота. Он је и на генералној проби пред наступ, поред својих емоција, удахнуо лични печат свирању на инструменту који се сматра срцем дувачког оркестра. Гуте, како га сви у чаршији зову, каже да никада два пута не одсвира исто једну копозицију јер увек тежи да усаврши своје свирање.

Почео је да свира на дединој хармоници са само седам година и од њега пуно научио о музици што му је помогло да усавршава свој слух. Како је растао све више му се будило интересовање за очев велики бас који се преноси са генерације на генерацију. Са дванаест година почео је да свира овај инструмент, а само годину дана касније на такмичењу у оквиру Власинског лета наступио је са сениорима победио.

„Док су се моји вршњаци играли, ја сам вежбао. Моја жеља за изучавањем овог инструмента све више је расла. Свиђа ми се музика коју велики бас може да произведе. Сваки звук из природе практично може да се одсвира на хеликону“, каже Александар Јовић.

Његов први наступ на Гучи био је 2004. године са оркестром Божидара Николића Доње, а две године касније први пут је проглашен за најбољег басисту на Сабору у Гучи.

Данас је његово име уклесано на плочи мајстора трубе на највећем сабору трубача код нас.

Гуте је пропутовао свет са великим басом, наступа је са најуспешнијим дувачким оркестрима у Србији, свирао је са Бојаном Крстићем, Бојаном Ристићем, Марком Марковићем, Владимиром Ивановићем. Каже да му је жеља да наступи у САД, Кини и Јапану и да у тим деловима света покаже како изгледа свирати без нота различите композиције, од класичне музике до модерних жанрова.

Таленат, емоција, вежбање, па и физичка спремност важни су за његов успех, али генетика и музички дар који је наследио од оца Драгана и Петра, деде по мајци очигледно су пренете на њега и његову децу, једанаестогодишњег сина Николу и ћеркицу Алексдандру која има тек 16 месеци.

Јовићи носе музику у срцу, песма им је у души, таленат надмашује знања стечена у школама, тако да се очекује још значајних наступа овог младог музичара, а за неку годину и његовог сина Николе.