Poglavlje iz romana „VAR“:
TOUR DE TRANS
Čučali smo u rovu tri vrela i smrdljiva dana. Noću smo kopali. U stvari, bila je to obična rupetina koju smo izdubili kundacima i đonovima čizama; čim smo ukačili da nas odavde neće pustiti da izađemo tek tako. Prvo mali puca, a nas dvojica grebemo po zemlji i kamenu; posle debeli, dok ja i šorti rijemo kô krtice. Naposletku ja, dok kratki i svinjogojstvo šire jamu i izbacuju zemlju rukama napolje.
I tako ukrug. Kad dođe moj red, isključim se i zamišljam kako jašem bajk na nekom usponu; iza mene samo reportažna kola. Onda ubrzam: motam sve dok čizma ne počne da glanca go kamen. Posle noktima i bajonetom izvučemo kamenčinu iz blata, pa nanovo. Dok kopaš, živ si! Izdržali bi mi još da nam nije ponestalo vode. To malo kišnice što se skupilo oko nas bilo je za dva gutljaja. Svakom.
Ne znam ko je predložio probijanje. Sad više nije ni važno. Debelog je odmah strefilo u grlo. Malo je krkljao, pa je prestao; obema rukama se držao za vrat i tresô nogom kô zaklana kokoška. Mali je hteo da pritrči, al’ sam ga ja sprečio – gotov je, gledaj da nas dvojica izvučemo bulju odavde! Ali… Gotov je, kad kažem! Pucaj, da ne počnemo i nas dvojica da mrdamo karabatacima. Pucaj, bre! Ono, jes… Toliko krvi video sam zadnji put kad smo klali svinju, ono za dvaesdeveti, znaš. Zimske čarolije, sprža, vešalice, bele i dimljene, čvarci, kavurma… Jebeš prvi zavoj, bre! Na šta da mu stavim? Da ga pritisnem na grlo, ugušiće se; sreća pa je brzo prestao da se koprca, inače bi nas skembali onako đuture. Jebali bi nam kevu, al’ pojedinačno; razbaškarili bi nas po onoj šumi. Baška ruke, baška noge… A za glavu ko te pita.
Mali, kad ti dam znak kreći – unesoh se u lice klincu belom kao kreč. Jedan trči, a drugi puca, naizmenično, sve do crkve. I nema stajanja – rekoh mu pre nego što sam stavio novi okvir – sad! Zviždalo je oko nas, al’ ništa. Već sam pomislio da ćemo da izvučemo dupe iz onog haosa, kad vidim klinca kako pada. Diži se, mali – vičem – još malo i spaseni smo! On pokušava da ustane; ne uspeva, pa se vuče na laktovima prema meni. Vidim grč na licu i prste koji se hvataju za busenje trave; pokrivam ga, ne skidam prst sa obarača. Tad ostajem bez municije; dok menjam okvir vidim jednog kako mu prilazi i puca u leđa. Mali se trza kao da ga je udarila struja. Tresu mi se ruke i okvir neće u apovku; uđi već jednom – šištim kroz zube – uđi, kô Boga te molim. Kasno; vidim gomilu njih kako mu prilaze i udaraju ga kundacima u glavu. Mali jauče i krklja. Jače. Pucaju mu u glavu. Šutiraju i gaze ga, onako mrtvog, sve jače… A umesto malog se po travi razlila velika crvena mrlja.
Zatvorim se u crkvu i cevkom porazbijam ona polomljena stakla da bolje vidim. Prebacim na pojedinačnu paljbu i probam da nišanim; snimim kako sam onog što je najviše šutirao klinca pogodio u glavu, i kako ga nose iza drveta; jedan ga ljubi i grli; baca pušku, stavlja mu glavu u krilo i zavija od bola. Još gore – mislim se. Kao da me čuo, uspravlja se i diže ruke ka nebu; dugo koliko traje putovanje metka. Prvo je bila samo rupa na čelu; a potom i potočić koji se slivao između obrva ka nosu i bradi od tri dana. E, tad su svi raspalili po meni.
A onda sam čuo taj zvuk. Snajperski metak putuje i peva, nešto između zunzare i pčele; tako me jako udario da mi je pomerio nogu i pocepao pantalone. Podignem nogavicu i vidim da fali brat bratu pola kila mesa i da krv šiklja na sve strane. Nije me odmah zabolelo; zato sam skinuo opasač i jako stegao iznad rane. E, tad je bolelo.
Pucao sam ja i dalje. Nisam stao, sve dok nisu ubacili Molotovljeve koktele kroz razbijene prozore unutra. Uzmem onu svetu vodicu i nakvasim majicu koju sam skinuo, pa na nos. Al’ dimi sve jače; plamen liže i oltar i drvene stolice. Vidim svetog Đorđa kako počinje da crni, i osećam da mi se muti u glavi… Tad čujem ponovo pucnjavu; al’ sa druge strane. Drugi kalibar, drugo oružje…
Nisam znao da li sanjam kad sam video beli kombi s nalepljenim krstom od crvene izolir-trake, i njih pijane u njemu kako pucaju po onoj šumi. Čekam da prekinu pa da izađem; nisam glavu izgubio od učki, pa nije red da mi moji pocepaju krštenicu. Alo – vičem – ranjen sam! A gde si ti – tetura jedan pijani kapetan oko kombija. Ovde, u crkvi – odgovaram – izlazim. Ne pucajte! Uzimam preostalu municiju, a pušku koristim umesto štake; dim mi skroz ušao u pluća. Osećam da ’oće na nos da mi izađu. Vodu, dajte vodu – vrišti onaj brka sa činovima. Ne vredi, kapetane – kažem mu zagrcnut od dima dok se stropoštavam. Ne vredi – mumlam kroz kašalj koji mi cepa grudi i gledam kako se cela crkva pretvara u garež.
– Daj nogu ovamo – kaže mi taj sa bolničarskom torbicom. Ni on nije trezan, al’ vidim da se snalazi; stavlja mi gazu, mnogo gaze. Umesto opasača stavlja mi gumenu povesku koju je izvadio iz kombija; i on steže, al’ sad više ne boli toliko. Preko gaze zavoj, drugi, pa još jedan. – Imaš manjak mesa od buta – govori dok previja. – Znam – kažem – al’ sam živ. Za razliku od one dvojice.
Odoše tamo, onako naroljani. Ništa bočna zaštita. Još su malo pripucali po okolini, tek da budu sigurni da se gadovi neće vraćati; doduše, to je više ličilo na svadbarsko šenlučenje, ali… Posle poklonjenog života, ne očekuješ popa spasioca, valjda? Malog su odmah uvili u šatorsko krilo da ga ne gledam; posle su našli i debelog. Ej, ima ovde još nešto – viče vozač i pokazuje na kućicu pored crkve – al’ bolje da ne gledate. Bolje. Stvarno. Unutra baba i deda! Baba gola i zaklana; deda obučen, isto zaklan. Drveni krstovi im ugurani u usta; na zidu sprejem nacrtan crni dvoglavi orao. – Daj i njih u vozilo – kaže vozač – bar da ih sahranimo kô ljude. E, točak – mislim se – kad bi ovde još bilo ljudi…
Smestismo se svi u kombi; oni, ja i četiri leša. Ispričam im šta se desilo. Svi me pitaju ponešto; samo brka započne, pa naglo prekine. Pustite čoveka da i on nešto kaže – viknem onako nervozan; e, sad si se zajebô – čujem bolničara, nema veze – smirujem situaciju – pitaj, kapetane. Slobodno. Što niste ostali u zaklonu – pita starešina – došô bi neko po vas? Je l’ ti to mene zajebavaš, brkati – pitam ga kad mi digo živac glupim pitanjem – ko da dođe? Oni što su nas ovde poslali pa zaboravili, je l’ oni – dreknem i prislonim mu cev na grlo. Nemoj – uhvati me za pušku bolničar – kô da nije dosta, nemoj! Ma šta nemoj – ne dam mu apovku. Serem i pišam u rupi tri dana, jedem blato i pijem onu baruštinu, a on da me podjebava! Stani, bre – vrisnu opet bolničar i ote mi pušku – jes’ da je i pijan i priglup, al’ šta sad? Da se koljemo međusobno? Još jednog da uvijam u šatorsko krilo, to ’oćeš? E pa ’oćeš kurac – vadi okvir iz puške i izbacuje metak iz cevi. Drži! Ajde, lezi tamo i ne pomeraj se!
Ono stvarno: ispostavi se da je čovek običan kreten koji se ljubi na svakom punktu i džora brlju sa kontrolorima. Otvara kombi na svakoj rampi i pokazuje leševe svima; neki klinac je povraćao kad je video matorce; drugi su se samo krstili. A kapetan, kô kustos. O, Bože… Ogrešio bih dušu na ovu budalu.
Stigosmo nekako i do poljske bolnice. Unesoše me odmah i uspavaše. Kad sam se probudio, noga me mnogo bolela… Je li, doktore – pitam – kako izgleda? Nećeš moći baš da budeš baletan, al’ će da služi. Tad vidim kako one matorce i onu moju dvojicu stavljaju u plastične vreće. A bicikl? Šta bicikl? Zakopčavaju rajsferšlus i pokrivaju prozorče za glavu. Hoću li moći da vozim bicikl? Pa po četvorica ubaciše one kesetine u kamion.
– Kô strela, sinovac – kaže doktor dok se crveni potok sa operacionog stola sliva u kanalizaciju…
