ЛЕСКОВАЦ – Сретен Радовановић Тома аутор је збирке „Славици за вечност“, посвећене његовој преминулој супрузи. Књига се појавила у издању КК „Глубочица“, а изузетно надахнут осврт написао је проф. др Живан Стојковић, познати лесковачки историчар и књижевни критичар.
- Од свих истина најдубље су и најтрајније
- истине срца.
- Антун Барац, књижевни критичар
ПРОФ. ДР ЖИВАН СТОЈКОВИЋ: У ИМЕ НЕИЗРЕЧЕНЕ ЉУБАВИ И ОДАНОСТИ
- Тек онда кад животна трагедија постане сурова стварност, када неумитна судбина закорачи у идиличан живот успеха, богатства ума, напредовања и самопотврђивања, када су осећања љубави у пуној зрелости, када вам породица представља ђердан за понос, а злослутни олујни ветар вам однесе драгуљ животног мира и бивствовања, одједном се суочите са ерупцијом осећања, драматиком настале стварности и незаустаљивом жељом да отворите магична врата срца и саопштите најсуптилније поруке вољеној животној сапутници у име памћења за вечност. Тај скривени таленат да се стихом каже много више него у колоквијалном комуницирању Сретен Радовановић Тома постухмно саопштава својој вољеној супрузи Славици у стиховима који су више од животне ћутње, погледа, неизговорене речи, више од привременог сећања, већ су дар за вечност, за потомство. Написани су скромно и ненаметљиво, али посебно вредни да јој управо са њима подигне својеврстан споменик који ће и даље бити у срцима свих оних који су је знали, а посебно у врло успешној породици.
- У издању Књижевног клуба „Глубочица“ из Лесковца потпуковник Сретен Радовановић Тома, у налету туге за изгубљеном супругом у ураганском ковитлацу короне, до четрдесетодневног помена, скоро у магновењу, исписује стихове неизмерне туге и неисказане љубави у 48 песама са поруком за вечно памћење и посветом да она заслужује и много више „Док срце куца и душа дише.“ Иако се још на Војној академији оглашавао песмама, ово је књига, његов првенац, која најпре плени портретом на корицама, аутора Слободан Јанаћковића, затим достојанственом лепотом Славице иза чијег осмеха се крије сва суптилност њеног бића, благост и скривено богатство душе. Још док је била у болесничкој постељи, он исписује њену замишљену поруку да је већ једном победила и да је уверен да опет то хоће, јер је потребна својој породици и шаље јој поздрав „Бори се душо, јер нам требаш свима.“Храбра је то жена, мајка и бака, али ову је битку изгубила, а све што је остало њено је дело као дар блаженства за близанце синове, докторе наука, успешне и образоване снахе и четири цвета од унука. Била је и остала велика.
- Уз сво достојанство и чврстину војничког положаја високог ранга из срца аутора проговорила је рањена душа без устезања да то искаже на најпотреснији начин савладавајући бол, тугу, самоћу, патњу, непроспаване ноћи, пламен недогореле свеће, црне дане, празнину и питањем како се срећа мери. Можда онда кад је њу требало саопштити то нисмо успели, не зато што нисмо желели, већ због тога што смо схватали да је живот највећа срећа, па онда ту речи нису ни биле потребне. Зато једној песми даје наслов „Ћутим ћутање“ са поруком да не жели да поверује да је то истина, а свуда се осећа смрт и тишина. Сада нема гласа који кућом звони и зато не прашта себи што је настао мук и празнина, која га прогони. И у данима славља када је кућа била испуњена свим богатством породичног окупљања, сада је злослутна и неподношљива тишина, а сенка вољене особе као да га гледа. Песнички зов аутора је више од крика, од расцепа мисли, неверовања, лутања кроз беспуће живота у суровој самоћи. Теши га помисао да је можда знала да прочита његов поглед, да проникне у његове мисли, а понос да је имао таквог животног партнера превазилази све границе могућег. И свака песма је изгледа била садржај његовог бића, знак великог дивљења према особи која је зрачила племенитошћу и добротом.
- У нашој локалној списатељској збиљи, колико је нама познато, ово је јединствен пример величанственог опроштаја од вољене жене, која је аутору подарила сву племенитост женствености и доброте. У овај својеврстан споменик уградили су се својим именима и синови близанци Саша и Игор, пријатељи и другови на захтев самог аутора. А најпотреснији део је на крају ове изузетне књиге када се Саша обраћа мајци песмом „Дивна моја мајко Славице“, која би могла да уђе у антологијске песме носталгичне и драматичне садржине. По нашем уверењу не постоји читалац коме око не би засузило, а дах застао после већ првих речи:
„Мајко дивна, топла и нежна,
Ти велика жено, горда краљице
снежна,
Нежна Ти рука, одсјај у коси,
Донела си сву драгост што живот носи.“
- А достојанствено држање умних синова који су досегли научне висине живота, осетили сву нежност јединствене мајке на свету, је више од правог испраћаја у вечност и рајске висине. Поштовани господине Радовановићу, срдачно захваљујем што си ми омогућио да у акростиху искажем све оно што ова велика и тако нежна жена заслужује. Подигао си јој луксузни споменик који је заслужила свим својим бићем, љупкошћу и добротом према породици, али и према свима који је познају.
4. априла 2021.
Проф. др Живан Стојковић, Лесковац
