ЛЕСКОВАЦ – Комплетно излагање проф. др Живан Стојковића, познтог лесковачког историчара и књижевног критичара: Сретен Радовановић Тома, „СЛАВИЦИ ЗА ВЕЧНОСТ“, Лесковац, 2021, ПУТ У ВЕЧНОСТ, Лесковац, 2022.
До светлости разума можемо увек доћи,
али топлину срце нико не може дати.
ГЕТЕ
Поштована породице Радовановић, драги пријатељи. Данас на посебан и рекао бих скроман и необичан начин преко његових књига на промоцији шаљемо постухумно на пут у вечност нашег уваженог друга и сарадника, скромног и тајанственог, озбиљног и посвећеног, талентованог и мудрог, који је тако вешто знао да скрива тајну свог умећа да стиховима украси живот, да искаже неизмерну љубав према жени свог живота, синовима и унуцима , пријатељима и сарадницима и на посебан начин прихвати Шилерову мисао „Настали сте у љубави, у љубави и цветајте.“
Његова успешна породица, знањем и умењем, слогом и разумевањем, достигнутим висинама образовања, окићена докторским дипломама синова близанаца, које је прихватила савремена Европа од Холандије, преко Лондона до Прага, била је и остала најбољи пример слоге и љубави увек праћена неизмерном атмосфером за цветање. А створила су је два бића из срца старе Србије чија имена имају и неку мистично значење. Славица у чијој основи је основа за слављење и досезање до недостижних висина хуманости и оданости, Сретена као оличења подразумеване среће, успеха и радости и презимена Радовановић, које је гарантовало радовање све до краја њихових живота. Па, чак и у другом имену Томислав, у свакој комуникацији, није изостао део о слављењу. Оно, пак што је, поред успешне војничке каријере као високог официра у чину потпуковника, било део његовог прикривеног талента је писање поезије, још за време школовања, а букнуло је свом силином онда када је изгубио љубавни бисер и темељ породичног богатства, своју драгу супругу Славицу, поклонивши јој 2021. године књигу „Славици за вечност“ из дубине скривене песничке душе, „Сла уз сву симболику којом је она окићена, искрено, верно, са великом патњом, надахнуто и снажно, што је својеврсни опроштај од тако вољене супруге, жене, мајке и баке, поручујући јој већ на почетку, да његова Цуја, као је од милошти звао, „заслужује, много, много више док срце куца и душа дише“ и наглашавајући да је биле јединствена, као добра вила која увек блиста. И у свакој написаној речи у 48 песама и једној опроштајној коју јој написао син Саша под насловом „Дивна моја мајко Славице“ је одушевљење њеном племенитошћу и способношћу да искаже поштовање и емпатију према свима који са њом комуницирају, а посебно према својој породици и пријатељима. Њен тајанствени осмех на корицама уметничке слике Слободана Јанаћковића је више од доброте и духовности. Она је и захтев и обавеза да се поштују све људске вредности, док је своје умела да саопшти невидљивим флуидом који оплемењује. Луксузно опремљена књига, у тврдом повезу, препуна симболичких слика у боји, потресна и испуњена великом тугом, поред већ велелепног споменика на вечном пребивалишту, представља и више од тога, искрену исповест за неизговорене речи за живота, натчовечанске борбе за оздрављење, охрабрењима да издржи све нападе опаког исхода, порукама да се не перда, до суочавања са одласком, који никако није могао да прихвати, без обзира што је јасно видео да догорева свећа, како је наслов једне од песама, не скривајући велику тугу супруга и деце и неверицу да ће изгубити тако вољену особу, коју осмех краси свестан да настаје празнина која доноси црне дане, тамне облаке и болан растанак. Ту сурову реалност он не може никако да призна и прихвати, зато пише да то није истина и пита се болно ко је тамо позвао, поздравља је са добро јутро Цујо и не жели да му се понове мрачне ноћи. Признаје да је то тежак растанак и зато је стално тражи јер је рано отишла у вечност и са тешком муком схвата да се све из корена мења.
Суочен са суровом стварношћу поручује „срећо моја не могу без тебе“ и са пуно туге обележава јој рођендан, не признајући да је више нема. Тада није ни слутио да ће у чамотној самоћи свога стана у коме га сваки детаљ подсећа на тако вољено биће, започети своју животну битку са пуно вере и одлучности да је не изгуби у име безбедности своје породице и правде која не би смела да га изневери. И наводи нам мисао Смајлса да „онај који је племенито живео, оставио је потомству непресушни извор добра.“ не желећи да у тој не равноправној борби изневери ознаку у тако потресном уводном тексту, прологу, поруку сина Саше да је посвећује свом оцу који је за њега, његовог брата и целе породице колос витез суочен са још једним губитком који је ненадоквадив поручивши му да је своју душу оставио да им топлотом даје светлост. Шаље га породица на пут у вечност где ће се придружити вољеној жени коју је изгубио само годину дана раније. Видајући душевне и телесне ране у Београду показао је невероватну снагу и жељу да не изгуби последњу животну битку, одушевљавајући се величанственим изгледом храма Светога Саве, спомеником Стефану Немањи, дивећи се свом родном Зечевићу и не заборављајући ниједан значајан дан из заједничког живота са бићем, коме признаје да није до краја знао да му саопшти сву срећу дивећи се њеној лепоти, духовности, посвећености породици и срећи заједничког живота. Књига „Пут у вечност“, добила је име после његовог одласка и јасно говори о жељи вољених синова, који су је приредили за штампу да им родитељи бивстују у слози и љубави и у вечности. Јер, били су им понос и узданице, одлучни и храбри, дружељубиви и племенити. Књига је импресивна прича у песничкој форми о борби за живот, надању и стрепњи и чак и морбидном сазнању да је дошао крај. И тако не ради се о тешкој болести, већ о последици туге, самоће, сећања, борби у неизвесности. У потресним песмама о животу у болници, надању да ће му голуб донети добре вести, неверици да још увек нема побољшања, али и сталној спремности да, као војник и човек челичног карактера верује у голуба који му слети на прозор са надом да ће му донети добре вести ипак је порао да им призна да је и он пао. Па, чак и такво сазнање није га обесхрабрило да не крене у последњу битку, а срећу у животу, па макар и у самоћи осетио је на најсветијем месту српске духовности на Светој Гори, што му је даровао син Игор са супругом Јеленом, не схватајући да су то његови последњи треници радости и среће, које нам је оставио у својим песмама, попуњавајући празнине које су постојале обављањем тешких и одговорних послова у славној српској војсци са високим чином.
Ретко се догађа да једна бројна породица са толико патетике, поштовања и уважавања своје родитеље шаље на вечно путовање са кога нема повратка. Али, понос који су јој оставили вреднији је од злата, а сећање на њих је стална животна енергија, која им гарантује високо поштовање. Уз срдачну захвалност што ми је указана част да се огласим акростихом за тако успешне људе и још успешније породице остављам их у трајном сећању. Њихови ликови морају бити не само украс на корицама већ и у дубини душе сваког њиховог потомка.
27. маја 2022. године
Проф. др Живан Стојковић, Лесковац
