СТАНКО МИЉКОВИЋ – Прерано је умро Станко Миљковић (1948 – 2010), новинар, публициста и писац наше средине, поштовани саговорник и сапутник, био је пре свега велики читалац. Читао је опсежно, организовано, студиозно и аналитички, али и сасвим опуштено и информативно. Уколико је смисао литературе у томе „да доприноси отменијим и толерантнијим односима међу људима“, како је својевремено говорио истакнути француски писац и министар културе Анре Малро, литература Станка Миљковића, његов журнализам и и псана реч у целини, одговорили су захтевима свог времена и уз извесну интригантност били су увек, рекли бисмо, тутанкамонски занимљиви и радо читани.[1]
Са уверењем да су прошлост и традиција једног народа и критеријум његовог духа, пропутовао је више европских земаља међу којима Енглеску и Француску, ношен жељом за сазнањем о положају Србије и српског народа у свету. Као радознали новинар и путник, посетио је за живота Лондон, Бедфорд и Париз где се у првом реду интересовао за живот припадника српске дијаспоре у овим земљама. Свој први сусрет са Лондоном, на пример, Станко Миљковић је према свом казивању, доживео као „занимљив пејзаж давно потонуле галије која је неким чудом изронила на светло дана из које је измилио неки шарени свет у коме нико нико ни на кога не личи“. Свим својим бићем, као човек „наше горе лист“, припадао је менталном амбијенту Сремчеве „Ивкове славе“ из које се ори враголаста музика пуног живота и хумора. Са поносом је истицао да је своју прву „врлетну“ читанку изучио из књиге професора Радмила Димитријевића и Димитрија Вученова, „која га је увела у свет литературе, али и много више од тога.“ Рођен је 28. маја 1948. године у лебанском селу Великом Војловцу где су се његови далеки преци крајем 14. века доселили из околине Пећи и основали ово село. Завршио је Филолошки факултет у Београду. Као професор књижевности службовао је кратко време у Неготину, а затим као новинар у Радио Лесковцу и редакцији „Наше речи“ одакле одлази у пензију. Објављивао је радове у београдском „Студенту“, „Омладинским новинама“, лесковачком „Зборнику“, у часописима „Освит, „Српски југ“, „Наше стварање“, а био је главни и одговорни уредник листа за књижевност, уметност и културу „Помак“ из Лесковца у коме је редовно сарађивао. Објаво је четири књиге: књигу кратких прича „Рашки сликар“ (1998), у издању Наше речи, зборник одабраних текстова „Записи у времену“ (2002). У издању удружења писаца општине Лесковац објаво је романе „Тумач сопственог сећања“, а у издању Филекса роман „Опсада“ (2004). Припремио је две књиге за штампу које нису објављене. О Станку Миљковићу писали су проф. др Тихомир Петровић, Јовица Стојановић и Душан Стошић. За њим је остао малолетни син Матија.[2]
[1] Светомир Николић, новинар, „Занимљив и плодан писац (О Станку Миљковићу 1948 – 2010), Помак. бр. 53/54, јануар – јун 2011, стр.19.
[2] Напомена: Видети студију Д. Коцића „Лесковчаки писци – трагови и трагања“.
