SIGURNO ste u svakodnevnom životu čuli za psihologe, psihijatre i psihoterapeute. Ali u čemu je razlika, čime se ti ljudi tačno bave mnogi nisu informisani. Šta ti pojmovi stvarno znače i na koju vrstu stručnjaka se odnose, kome se u datom trenutku treba obratiti, govori za Stav Tamara Veljković, dipl. psiholog, integrativni psihodinamski psihoterapeut u superviziji.
- Često se može videti u holivudskim filmovima da su psiholozi, psihijatri, psihoterapeuti predstavljeni kao ljudi sa nekakvim natpirodnim moćima, koji su u stanju da čitaju misli. Ovakav uticaj medija stvara brojne predrasude prema ovim zanimanjima. Ja kao diplomirani psiholog i psihoterapeut u superviziji, nisam još uvek gledala film koji verno predstavlja ova zanimanja.
- Ljudi u našoj zemlji vrlo često misle da su psiholozi, psihijatri i psihoterapeuti sinonimi, tj. da je to ista vrsta zanimanja sa tri različita naziva. To nije tačno.
Kako bi ste između ovih zanimanja napravili najjasniju razliku?
- Za početak treba reći da psiholozi, psihijatri i psihoterapeuti nemaju isto obrazovanje, znanje i veštine. Njihova sredstva za rad i ciljna populacija nisu isti. Psiholog je osoba koja je diplomirala na studijama psihologije u trajanju minimum četiri godine. Psihološki pristup tretmanu ljudi sa psihičkim tegobama nije medicinski. U svom radu psiholozi ne postavljaju medicinske dijagnoze i ne prepisuju lekove, već se isključivo bave sprovođenjem psiholoških tretmana što uključuje intervju sa klijentima, psihološko testiranje, psihološko savetovanje i primenu različitih psiholoških tehnika. Psiholozi rade na psihijatriji, u Centru za socijalni rad, u vrtićima, u Nacionalnoj službi za zapošljavanje, u školama, policijskoj upravi i u mnogim drugim ustanovama. Oni pretežno rade sa zdravom populacijom, sem kliničkih psihologa koji rade na psihijatriji.
- Psihijatri su stručnjaci koji su završili studije na medicinskom fakultetu (odnosno specijalizaciju iz psihijatrije).
- Psihijatar je osposobljen da daje dijagnozu i da leči mentalne poremećaje, prepisuju lekove. Psihijatrijski pristup lečenju se bazira na medicinskom modelu, pacijent prvo dolazi sa odgovarajućim uputom u određenu ustanovu, obavlja intervju sa pacijentom, sa namerom da prikupi osnovne medicinske i opšte podatke o pacijentu (anamneza) koji mu služe kao osnov za postavljanje dijagnoze, na osnovu koje prepisuje određenu vrstu farmakoterapije i donosi odluke o vrsti lečenja.
Šta je sa psihoterapeutima?
- Studiranjem, psiholozi i psihijatri ne stiču zvanje psihoterapeuta, već je potrebna dodatna edukacija nakon diplomiranja. Psihoterapeut je osoba koja već poseduje formalno završeno obrazovanje iz pomagačkih nauka (najčešće su u pitanju psihologija i psihijatrija), a nakon toga i završenu edukaciju iz određenog psihoterapijskog pristupa. Edukacija traje minimum četiri godine, a u nekim pravcima može trajati i do deset godina. Za to vreme psihoterapeut prolazi kroz ličnu psihoterapiju i uči skup pristupa kojima se pruža pomoć ljudima sa psihičkim problemima.
Koliko je psihoterapija važna?
- Psihoterapija predstavlja jednu vrstu psihološkog tretmana, osnovi cilj je pružanje psihološke pomoći osobama koje imaju neke psihičke smetnje, koje prolaze kroz neku životnu krizu, imaju različite vrste emocionalnih problema, problema u komunikaciji ili samo žele da unaprede svoje mentalno zdravlje, pospeše lični rast i razvoj, žele da dopru i razumeju svoju suštinu i poboljšaju kvalitet svog života.
Koliko traje lečenje ovakvih psihičkih smetnji?
- Lečenje psihoterapijom može trajati nekoliko meseci, ali može i nekoliko godina. To zavisi od ciljeva koji se postavljaju, brzine i tempa rada kojima je klijet spreman da se suoči sa neosvešćenim sadržajima. Takođe, postoje velike individualne razlike, kada su i pitanju saradljivost, uspostavljanje poverenja, sposobnost samoposmatranja i refleksivnosti, kapaciteta za uvid, spremnosti da se udaljimo od “zone konfora”…
Kako se sprovodi psihoterapije?
- Postoje više vrsta psihoterapije i svaka ima drugaciji pristup. Rad se može obavljati u vidu individualnog razgovora, grupne psihoterapije, porodične…
Kojom vrstom psihoterapije se Vi bavite?
- Ja se bavim intergrativnom psihodinamskom psihoterapijom, poznatim OLI metodom. OLI metod se usmerava na dve ključne, složene sposobnosti – sposbnost za ljubav i sposobnost za rad. Ove dve složene ljudske sposobnosti su sastavljene od određenog broja manjih bazičnih emotivnih kompetenca:
- Sposobnost za neutralizaciju i mentalizaciju – bez razvijene neutralizacije osoba je u vlasti svojih nagona, impulsivna, iracionalna, neartikulisana.
- Celovitost objekta (lepak psihe). Bez razvijene ove kompetence doživljaji osobe su rascepljeni na crno-beli svet, svet dobra i zla. Ovakva osoba idealizuje ili mrzi.
- Konstantnost objekta (stabilizator psihe). Bez konstantnosti objekta – osoba je “nestabilna”, zavisna od drugih.
- Tolerancija na ambivalenciju – bez razvijene ove kompetence osoba je neodlučna, nesposobna da se suoči sa oprečnim emocijama prema nekome ili nečemu, teško joj je da donese odluku.
- Tolerancija na frustraciju – osoba nema imunitet na frustracije koje donosi život, ljubav i rad i “puca pod pritiskom”. Volja (motor psihe) osoba je kratkog daha bez energije.
- Inicijativa – bez inicijative osoba je reaktivna, nema “ključ” da pokrene svoj “motor”, potrebno je da je neko drugi pokrene.
- Teško je živeti, voleti i raditi bez razvijene bilo koje od navedenih sposobnosti. Sve ove sposobnosti se mogu razviti i razvijati na psihoterapiji. Važno je da osobe koje imaju psihičke teškoće znaju kome treba da se obrate. Vrlo često je osobama potrebna samo psihoterapija, umesto brojnih lekova. A nekad su i lekovi neophodni.
Za početak i kraj-psiholozi, psihijatri i psihoterapeuti pružaju različiti tretman i različite usluge.
Izvor: Stav.life
