Kao klinac, zaljubljivao sam se u devojčice koje su bile nešto nalik Nataši Bekvalac.
Crne ili plave.
Nežne.
Senzibilne.
Mile.
Za koje vidiš da su dobile puno ljubavi.
I plene gde god da se pojave, bez da se puno trude.
Posle, oko punoletstva, devojke nalik na Anu Ivanović.
Lepe, a ćutljive.Vredne, ali nikada napadne.
Koje su krile u sebi čitave kosmose.
Na studijama, nekako me najviše privlačio tip devojke.
Nalik na Slobodu Mićalović.
Ne toliko fizički, koliko po načinu na koji zrače.
Narodske.
Provincijalke u velikom gradu.
Koje još nisu izgubile ono malo duše.
Nego su znale da budu i drugarice, a i dame.
Kasnije, oko tridesete.
Nešto nalik na glumicu Draganu Dabović.
Iskrene, drage, skromne, a pune života.
Kasnije, nisam više imao tip žene.
Više taj neki osećaj duše.
Kada se sa nekim osetiš.
Na primer, nikada me nisu privlačile devojke poput Severine.
Ili tip žene kao što je Ceca, Aleksandra Prijović.
Ili, ne daj Bože, Jelena Karleuša.
Više taj neki umetnički tip.
U kome prvo vidiš prijatelja i sagovornika.
Pa onda ženu.
Tako i dan-danas.
Ne fasciniraju me one u koje svi gledaju.
Nego je to uvek neki pogled iz drugog plana.
Gde ne moraš uvek i svuda da se pokazuješ.
Nego možeš i o svemu.
Ali i da ćutiš.
Mora da postoji neka tajna.
Mora da postoji ono nešto.
A to nešto ih i izdvoji od svih.
Stefan Simic
